Неимари и мајстори

Још од доласка аустроугарске војске у Пљевља, почео се полако напуштати турски облик градње, како кућа, тако и других објеката – школа, радњи, хотела и сл. Куће многих имућнијих пљеваљских породица – Живковића и Шећеровића на Раскрсници, Ђенисијевића на Вароши, Јанићијевића у Чаршији, рађене су по аустријским плановима. Пљеваљски мајстори врло брзо су прихватали све новитете из грађевинарства, па између два свјетска рата, а и прије, у Пљевљима је било много објеката који су овај град сврставали у средњоевропску варош. Најпознатији мајстори и неимари, који су дали печат овом занату у Пљевљима били су:

Максим Т. Бојовић (1852-1945) син чувеног неимара Тодора из села Седобра надомак славног манастира Милешеве, познат по томе што је са још три неимара (Радован-Рака Вараклић, Арсеније Дробњак из Седобра и Милош Кубуровић из Бабина) тридесет мајстора и доста помоћних радника-аргата, обновио манастир Милешеву од 1863 до 1868. године. Посао је савладао до савршенства, па су га звали да ради не само на просторима од Лима до Таре, него и до Цетиња и Котора. Радећи тако, успио је да набави с Раком Вараклићем и звоно за манастир Милешеву из Котора. Остало је записано да су га са Цетиња донијели на коњу (имало је око 70 ока). Максим је радио са оцем и вјештине посла учио од њега. Први већи посао имао је са оцем на обнови манастира Пиве (1871-1873). Касније на позив војводе Лазара Сочице сам га је са својим друштвом обнављао после турских паљевина више пута. Радио је и на обнови манастира Добриловине 1889. године, а са оцем је радио и у манастиру св. Тројице после великог пожара 1876. године у коме су готово у потпуности изгорели конаци. Радио је Максим са синовима Тодором и Озреном (1903-1993) и свој посљедњи неимарски рад баш у пљеваљској св. Тројици 1933. године. Тада је урађен велики базен за прихват воде из Бисерке и тунел за њен одвод који иде испод обје порте у дужини 150 метара.
Тодор М. Бојовић (1900- 1987) је занат учио од оца, а дипломе тј. мајсторска писма за зидарску, столарску и тесарску струку добио је после положених испита у Краљевини Југославији код пљеваљског еснафа.
Готово читава Тодорова градитељска активност везана је за пљеваљски крај, на простору од Таре до Лима, посебно у вријеме обнове града послије Првог и Другог свјетског рата. Изградња мостова на Ћотини („Горњи“ и „Доњи“) 1924. године, Везичници, Брезници 1937, зидарских радова на парној пекари у Војном логору, првој термоелектрани на Серхату 1935. и ТЕ „Волођа“ 1950. (испод Плијеши), Силоса на Стражици (1940), објеката на руднику угља и у Шупљој стијени, Дома културе (1947), зграде Општине (1949), фонтана, и других јавних зграда и објеката. Тодор је за свој рад 1947. године проглашен за ударника, а 1950. године одликован медаљом рада.. Посебно је био вјешт у обради дрвета и камена. Одлично је познавао тајне бетона и везивних материјала, што је резултирало да његови радови имају карактер дуговјечности.

Арсо T. Поповић (1883-1951), је занат завршио у Сарајеву код мајстора Њемца, са којим је радио и у Бечу. Арсови столарски радови: ормани, креденци, столови, столице имали су умјетничку вриједност. Био je предсједник занатлијског удружења и Еснафа.
Између два свјетска рата познати столари били су и браћа Милинко, Михајло и Саво Лазаревић, Ристо Дучић, Велимир – Вељо Самарџић, Перо Бавчић, Илија Јањић, Љубо Јегдић, Обрад Милић, Свето Поповић, Недељко Томашевић, Миро Сератлић, Хуснија Арсланагић, а касније Ханефија Цоковић, Јанко Бујак, Војо Лисичић, Раде Дробњаковић, Петар Даниловић, Слобо Новаковић, Бране Јечменица… Ханефија Цоковић (1911-1983) је био одличан мајстор столар. Остао је упамћен по свом мајсторству, а посебно код младих Пљевљака, дјеце, којима је правио лигуре за клизање, оркане и бобове. Ханефија је израђивао и нануле, карактеристичан вид обуће од дрвета, који се посебно употребљавао код муслиманског живља. За вријеме Другог свјетског рата Ханефија и Тодор су правили сандале од дрвета тзв. апостолке, које су код младих биле врло популарне.
Јанко Бујак (1917-1988) је занат завршио у Београду. Био је један од првих руководилаца послератне столарске радионице. Јанко је 1947. године конструисао један циркулар за обраду дрвета, чиме је тадашња производња убрзана за 25% („Побједа“ 22. 11. 1947.)
Иван Крстов Јокнић (1914-1999) је од ране младости заволио занат, а Бог га је обдарио вјештином и снагом, по чему је био чувен надалеко. Своје умјеће исказивао је углавном у сеоској градњи, па су трагови његовог рада остали највише у селима пљеваљске и прибојске општине. Био је врстан мајстор у извођењу објеката традиционалног карактера и то у времену када је главни грађевински материјал било дрво, камен и креч. Као припадник 48. пјешадијског „гвозденог“ пука, који је по избијању Другог свјетског рата био један од ријетких који је извршио свој задатак у цјелости и исконтролисао цио ратни положај све до Скадра, Иван се по обављеном задатку вратио пјешке до Пљеваља, такорећи бос, јер за његове ноге није било тада тако велики број обуће.

Пекарски занат

Познате породице које су се бавиле овим старим занатом у граду биле су – Ђенисијевићи, Казаз, Обрадовићи, Ћулаховићи, Кујунџијићи, Роћени, Латиф Тифо Крајина, Мехмед и Алија Ходовић, Кадрија Соколовић, Лазар Цвијетић, Војин и Владо Гогић, Мехо Брковић, Авдија Шмиговић. Мухо и Мехо Брахић, Реџо Чоле…
Латиф Тифо Крајина (1865 – 1968) је имао четрнаесторо браће и сви су били пекари. Радили су заједно све до 1925. године, када је приликом диобе Тифо добио три радње, двије у Џемату и једну у Моћевцу. При крају радног вијека, прелази да ради у новоизграђену парну пекару, а касније у кухињу занатског предузећа гдје је и пензионисан.
Војин Лазара Гогић (1909-1997) је рођен у селу Зеници крај Пљеваља, а занат је завршио у Сарајеву 1927. године, где је скоро десет година и радио. По повратку у Пљевља, отвара своју пекару у тадашњој Обилићевој улици бр. 27. тј. у кући Живка Роћена. Послије Другог свјетског рата био је принуђен да затвори пекару.
Владе Лазара Гогић (1925-1997) је занат учио код свог старијег брата Војина, у чијој радњи је радио све до 1944. године. Радио је у Колашину, Грацу, Сарајеву, а по повратку у Пљевља држао је такође своју самосталну пекарску радњу. Године 1959. прелази на рад у војну пекару на Доловима. Још једном ће Владе у кући Петра Даниловића отворити своју радњу, а своју радну активност завршио је у градској пекари.

Месарски – касапски занат

Ово је такође древни занат, јер је ово подручје било и остало познати сточарски крај. Он се преносио са кољена на кољено и био је у породицама – Таловићи, Абдићевићи, Влаховљаци… Између два рата а и касније познати кобасичар био је Драгиша Росић (1906-1994) који је занат учио у Сарајеву. Дуго година у овом послу помагао му је Милован Ћурчић. Такође, врстан квалификован кобасичар између два свјетска рата, био је и Ферика Јанковић. Послије Другог свјетског рата породице које су се бавиле обрадом меса и његовале овај занат су породица Љубојевић у Моћевцу, као и породица Мурата Махмутовића – „Паше“, Влаховљак, Хаџалић… У преради коже истицали су се Сулејман Чаушевић, Стево Тешовић – Цуцо, Мехо Таловић, Алија Ходовић, Смајо и Дервиш Чоле…

Nastaviće se…