Fale mi pletene rukavice, koje bockaju i imaju izvučenu žicu, ali su najljepše rukavice koje znam. Sve od nekakvih pletenica, ko pravljene da vajaju najljepše grudve.

Fale mi tuđe cipele koje sam nosila dok tapkam po snijegu i fale mi one jakne nekoliko broja veće ispod kojeg je moglo stati pola plakara, al kaže majka da ne bude hladno.

Oni obrazi svačiji, rumeni i pahulje koje se rastope na vrhu trepavica.
Sreća kad napravite prtinu u freškom snijegu, i tuga što je nečiji pepeo postao vaš glavni neprijatelj te zime.

Lapavica o kojoj pričaju da nas duže zadrže u kući i promrzli prsti koje sušite na drvima ispred šporeta. Fali mi prijekor roditelja što smo slagali da su nam noge suve, ali i njihova briga kad nas uče trikovima da se brže ugrijemo.

Fali mi vrijeme kad nismo znali datum nego godinu dijelili na radosti koje donosi. Mirise komšijskih zimnica koje su uvijek mamile kao da su nam branjene i tuđe sanke koje su vaše samo za jedan krug.

Fali mi sav besmisao umora i pentranja od nekoliko minuta radi užitka klizanja od 30-tak sekundi niz strmu ulicu- eej pa zar cijeli život nam nije takav?

Fali mi kad se desi da uopšte nemate sanke, nego ukradete džak u kojem su ljetos ležale šljive, pa osjetite dobro svaki kamen ispod vas kad zaboli.

Fali mi teški jorgan i zaleđen prozor, pidžama za koju sam govorila da je sašivena od peškira. Ma fale mi i pravi peškiri koje smo sušili napolju, a onda odleđivali unutra.

Fali mi ona kliza ledena u centru grada, kad se korzo svede na metar širine, samo da svi dobiju priliku da se u zaletu zabave na gotovo staklenoj ulici.

Fale mi porodična druženja po kućama gdje vas najbolje najavi stresanje snijega o stepenice i jedna metla specijalno kupljena za tu priliku.

Fali mi domaći čaj koji nikad nisam voljela da pijem, ali mi fali.

Fali mi prekuvano vino koje ću ubzro popiti, ali mi sad fali.

Fale i oni ljudi s kojima ću ga piti, neću im reći, ali fale.

Fali mi zvuk lopata dok navijam da snijeg bude istrajniji. Ono grebanje mučno. Fali mi period kad sam polako počinjala da istu tu lopatu koristim, a ljutim se na djecu koja uklizavaju ulicu.

Fale mi čak i one fleke od posute soli po garderobi i osjećaj kad se zalediš čim izađeš iz kuće pa skitaš kao porculanska lutka.

I osjećaj kad se prevrneš ponekad, slučajno ili namjerno, ili te neko gurne, pa se ljutiš jer je hladno, a sad se samo ljutiš jer fali.

Zimo dobro došla u naš lijepi grad, možda si nekad teška, ali nikad nepoželjna.

Stižem i ja!

Piše: Draženka Laketić