Funkcioneri koji poštuju pravo javnosti da zna uvijek su bili u manjini u Crnoj Gori, a većini je uvijek bilo bliže njihovo pravo da se javnosti obrate samo kad imaju čime da se pohvale, kad im je potrebna pomoć ili odbrana.

Ovo je kazao za „Dan“ Dragoljub Duško Vuković, novinar i predsjednik Skupštine nevladine organizacije (NVO) Medija centar.

Iako bi otvorenost i transparentnost trebalo da budu ključni za svakoga ko pojmi demokratiju u njenom izvornom značenju, u crnogorskoj praksi to baš i nije slučaj, ili se demokratija spoznaje pogrešno. Promjena vlasti 2020. godine donijela je sve i svašta, ali ne i shvatanje kod značajnog broja javnih funkcionera da javnost ima pravo da zna šta rade u ime naroda.

Ignorisanje novinarskih pitanja, čekanje na odgovore po 10 i više dana, kada njihovo objavljivanje izgubi smisao, izbjegavanje direktnih odgovora na konkretna pitanja, a „tvitovanje“ na istu temu, otkazivanje gostovanja pred samu emisiju, uslovljavanje gostovanja slanjem pitanja, pa čak i pokušaji da se neko pitanje ne postavi, česta su praksa s kojom se suočavaju novinari u Crnoj Gori. Kad se desi napad na novinara, ili se obilježava neki datum koji ukazuje na važnost slobode medija, javni funkcioneri su u svojim saopštenjima vrlo „glasni“ i „odlučni“ da zaštite prava medijskih poslenika, traže da nam se omogući da radimo svoj posao, iako su upravo oni nerijetko prvi u redu onih koji nam to ne dozvoljavaju, najčešće onemogućavanjem da na svoja pitanja dobijemo odgovore.

Ovakva praksa, po riječima Vukovića, ilustracija je funkcionerske moći koja sebe doživljava kao nadređenu, a ne potčinjenu društvu, pa ni novinarima kao agentima društva, čiji je posao da pitaju i kontrolišu one koje imaju moć.

– Kada se takva politička filozofija spoji sa prirodnom ohološću i nevaspitanošću, onda to dodatno uzrokuje ponašanja na koja u pitanju ukazujete – kazao je Vuković za „Dan“.

Do odgovora najlakše doći kada se traže statistički podaci

Iskustva novinara pokazuju da je do odgovora iz državne institucije najlakše doći kada se traže statistički podaci, odnosno informacije koje ne mogu izazvati negativnu reakciju javnosti. Njihova vrata, međutim, uglavnom su zatvorena za medije, posebno kada su škakljive teme u pitanju.

– Što viša funkcija, to manje prava daju javnosti da zna. Nerijetko tema gubi na aktuelnosti dok dobijemo odgovore. PR službe, nažalost, često postoje samo zato što je propisano da treba da postoje. Što se tiče samih funkcionera, sada je veoma malo onih koji su spremni da mimo zvaničnih konferencija ili dopisa preko mejlova odgovore medijima, ma koliko tema bila aktuelna, iako plate primaju od naroda koji se informiše preko tih medija. Dešavalo se da funkcioner „postane dostupan“ tek onda kad postane akter neke afere – kazala nam je jedna koleginica.

Njegovo profesionalno iskustvo govori da su uvijek bili u manjini oni funkcioneri koji su to pravo poštovali.

– Većini je uvijek bilo bliže njihovo pravo da se javnosti obrate samo kad imaju čime da se pohvale, kad im je potrebna pomoć ili odbrana – naglašava Vuković.

On ističe da je novinarstvo forma društvene komunikacije i građani treba da shvate da im je pouzdano, tj. dobro novinarstvo nasušno potrebno da bi uopšte bili građani – oni koji učestvuju u javim poslovima i doprinose vlastitom i opštem dobru.

– U njihovom je, dakle, interesu da pomognu novinarima da prevaspitaju funkcionere koji uobražavaju da su izabrani da vladaju, a ne da služe – rekao je Vuković.

Kolege s kojima smo razgovarali na temu komunikacije s funkcionerima i institucijama kazale su nam da se u radu susreću sa raznim situacijama – od onih koji su otvoreni da daju informaciju i mimo zvaničnih upita, do onih kod kojih ni Zakon o slobodnom pristupu informacijama ništa ne znači. U znatnom broju resora, po ocjeni naših kolega, pravo javnosti da zna baš se i ne poštuje, jer ne odgovaraju ni redovno, ni konkretno.

Uglavnom su saglasni da odnos neke institucije prema novinarima i novinarskom poslu najviše zavisi od toga ko je na njenom čelu.

– Djelimično zavisi i od osoba koje rade u PR sektoru, jer su često i oni nezainteresovani da daju odgovore. Činjenica je da bi trebalo da odgovaraju mnogo više, jer imaju ljude koji su zaduženi i plaćeni za to, a ne da ostajemo uskraćeni za odgovore češće nego što ih dobijemo – iskustvo je jednog od kolega sa kojim smo razgovarali na ovu temu.