M. KAPOR: KINOTEKA U TRI

Svake nedelje, tačno u deset do tri, jedna mlada žena stiže iz dubine Kosovske ulice vodeći za ruku kćer. Njena kći ima majčine oči boje dima.

U isto vreme, iz suprotnog smera, svake nedelje dolazi jedan mladi čovek vodeći za ruku sina, koji se klatari u hodu baš kao i njegov otac.

Mlada žena i mladi čovek kupuju, svak za sebe, po dve karte za predstavu od tri u Kinoteci.

Volim Kosovsku ulicu nedeljom u tri. Ona izvire ispod Glavne pošte, pa teče siva i sumorna pokraj kafane »Kosovo«, pored jednog kioska, zaobilazeći parkić Skupštine, protiče kraj starog hotela »Union« i uliva se u podzemni dragstor, odakle pod drugim imenom, kao Nušićeva, nastavlja kao ponornica prema Robnoj kući, da bi se na kraju utopila u terazijski vrtlog. Nedelom u tri Kosovska ulica je za mene najlepši i najtužniji predeo na svetu, zbog jednog mladog čoveka i jedne mlade žene, koji dovode svoju decu u Kinoteku.

Ako se ne vide pred ulazom, traže se očima po dvorani. Kinoteka miriše na dečje kapute!
Kada se mladi čovek i mlada žena otkriju u toj sali punoj tajanstvenog filmskog sumraka, oni skrenu pogled svak na svoju stranu. Mlada žena tada rasejano pomiluje devojčicu koja ima majčine oči; mladi čovek otkopča svom sinu gornje dugme košulje.

Ja od tuge progutam karamelu, mada uopšte ne volim bombone. Onda po ekranu Kinoteke počnu da se jure Tom i Džeri.
Mladi čovek posmatra u treperavom mlazu svetla mladu ženu. Mlada žena oseti da je on gleda pa popravi nestašni pramen kose.

Mladi čovek voli da gleda kako se mlada žena smeje kad se Tom uhvati na lepak.

Mladi čovek, inače, nije baš tako mlad. Uspeva da bude vitak samo kad uvuče stomak i duboko udahne vazduh.

Mlada žena nije baš tako mlada, mada nosi izbledele traperice i visoke čizme. Uspeva da bude mlada jedino u polutami Kinoteke, na predstavi od tri. Ujutro to ne uspeva. Ujutro, ima podočnjake. Ujutro, na rukama joj se pojavljuju pege. Ujutro, kosa joj ni na šta ne liči. Uveče, odbija da sedi na mestima gde je osvetljenje neonsko. Mlada žena se uvek najpre raspita kakvo je svetlo tamo gde će je izvesti.

Mladi čovek i mlada žena zaista su mladi samo u Kinoteci, nedeljom u tri.

Ali ja ih poznajem još iz vremena kad su zaista bili mladi. Iz onog vremena kad je mladi čovek bio vitak i bez uvlačenja stomaka, a mlada žena sveža pod bilo kakvim osvetljenjem. Poznajem ih iz Kinoteke, gde smo satima čekali u predugom redu za karte kad bi se prikazivao Čaplinov ciklus i svi oni divni filmovi Marsela Karnea, gde uvek na kraju pogine Žan Gaben sa cigarom u uglu usana. I dok smo tako čekali u redu, svi smo zavideli mladom čoveku i mladoj ženi što se nikad ne razdvajaju. Dok smo mi trljali leđima hrapavi zid Kinoteke, oni su se oslanjali jedno na drugo. Bila je to, očigledno, jedna od onih dugih dečjih ljubavi koje traju od prvog osnovne sve do smrti u staračkom domu. Mladi čovek je nagovarao mladu ženu da se malo prošeta dok on čeka za karte, pa bi ona pravila krug Kosovskom i vraćala se ponovo u red pred Kinotekom — videlo se da ne ume sama da šeta ulicama i da joj je lepše s njim, makar i u redu. Donosila bi mladom čoveku novine, ili đevrek, a jedanput nas je sve ponudila semenkama, pa sam posle dugo čuvao njene dve semenke, nadajući se da će iz njih jednoga dana i za mene proklijati divna ljubav. Svi smo im, dakle, zavideli i svi znali njihova stalna mesta u Kinoteci — dva sedišta topla od nežnosti.

Danas stare filmove prikazuju na televiziji i ja se pomalo osećam kao da sam pokraden. Ne, nisam sebičan: volim da svi vide filmove koji su mi nekada bili dragi, ali mislim da nije u redu što za to više niko ne plaća dugim čekanjem u redu i neizvesnošću hoće li biti karata kada se najzad stigne do staklenog otvora blagajne.

Presedeli smo tako i ne primećujući gotovo čitav život u tom divnom, mirišljavom podrumu u Kosovskoj ulici, u kome su se okretali stari filmovi.

Ali, vratimo se u jednu današnju nedelju, u tri popodne!

Kada se Tom i Džeri najzad izjure do mile vole, mladi čovek i mlada žena oblače svoju decu i izlaze napolje na Kosovsku ulicu. Nešto severnije nalazi se parkić kod Skupštine. To je jedan kržljav, pretužan parkić, sa retkim oazama izgažene trave. Odlazim tamo posle Kinoteke da popušim cigaretu. Vidim tako mladog čoveka i mladu ženu kako sede na odvojenim klupama. Mladi čovek drži rastvorene novine u rukama; mlada žena puši i klati nogom.

Ali njihova deca! Ljudi, nećete mi verovati — njihova deca se zajedno igraju! Njih dvoje se klackaju na klackalici, spuštaju niz tobogan, menjaju se za sličice na kojima su životinje i stari tipovi automobila… I lepo se vidi, nešto silno i nešto strašno tajanstveno privlači sina mladog čoveka kćeri mlade žene. Dešava se nešto što uopšte ne mogu da razumem, dok pušim u parkiću kod Skupštine. Nešto strašno čudno, tužno i lepo.

Raspitivao sam se.

Mlada žena ima muža koji je strastan pecaroš.

Mladi čovek ima ženu koja ne voli stare filmove iz Kinoteke.

Svi su mislili da će mladi čovek postati jednog dana slavan glumac. Zaposlio se kao sudski pripravnik u opštinskom sudu.

Svi su mislili da će mlada žena biti nečija divna mlada žena. Postala je žena čoveka koji nedeljom nikada nije kod kuće.

Mlada žena i mladi čovek rastali su se davno zbog nekog nesporazuma kojeg se više niko i ne seća.