F.DOSTOJEVSKI: STOGODIŠNJA BAKA

»Tog jutra sam mnogo zakasnila«, pričala mi je ovih dana jedna dama, »i izašla sam iz kuće gotovo u podne, a kao za inat nakupilo se mnogo poslova. U Nikolajevskoj ulici trebalo je da svratim na dva mesta, nedaleko jedno od drugog. Pre svega, u kancelariju, i pred samom  kapijom  srela sam  jednu  staricu  — učinila mi se stara, pogrbljena, sa štapom, ali ipak  nisam  pogodila njene godine; došla je do  kapije i tu, u kutu pored kapije, prisela na vratarevu klupicu da se odmori. Istina, ja sam prošla pored nje i samo mi je promakla pred očima.

Posle desetak minuta izašla sam iz kancelarije; nedaleko, dve zgrade dalje, nalazila se radnja u kojoj sam prošle nedelje naručila cipelice za Sonju i pošla sam da ih uzgred uzmem — pogledam, a ona starica sada sedi ispred te zgrade, i opet na klupici pred kapijom, sedi i gleda me. Osmehnula sam joj se, svratila i uzela cipele. Za to vreme su prošla tri-četiri minuta i ja sam pošla dalje prema Nevskom prospektu, i vidim — moja starica je već kod treće kuće, isto pred kapijom, samo nije bila na klupici, već prisela na kameni banak, jer klupice pred tom kapijom nije bilo.

Odjednom sam se nehotice zaustavila pred njom: zašto ona, mislim, seda kraj svake kuće?

• Umorila si se, bako — kažem joj.
• Umaram se, draga, stalno se umaram. Eto, mislim, toplo je, sunce greje, daj da odem unuku na ručak.
• A ti, bako, to ideš na ručak?
• Da ručam, mila moja, da ručam.
• Pa ti tako nećeš stići.
• A stići ću, sad ću malo ići pa ću se odmoriti, a onda ću opet ustati i poći.

Gledam je, strašno me zainteresovala. Malena i čista starica, verovatno iz zanatlijskog staleža, sa štapom u ruci, odeća iznošena, lice bledo, žuto, kost i koža, usne bezbojne — mumija neka — a sedi, osmehuje se, sunčevi zraci padaju pravo na nju.

• Verovatno si, bako, mnogo stara — pitam je, naravno u šali.
• Sto četiri godine, draga, imam, sto četiri godinice samo (i ona se našalila)… A ti, kuda ideš?

I gleda me, smeje se, obradovala se, valjda, što može da porazgovara sa nekim, samo, bilo mi je čudno zašto se stogodišnja starica brine — kuda ja idem, kao da joj je to potrebno da zna.

• Ja sam, evo, bako — i ja se osmehujem — devojčici mojoj cipele uzela u radnji i nosim ih kući.
• Gle, kako su majušne cipelice… imaš li devojčicu? To je dobro. Imaš li još dece?

I opet se osmehuje i gleda me. Oči mutne, gotovo mrtve, a kao da neki topao zrak iz njih svetli.

• Bako, uzmi od mene pet kopejki i kupi sebi zemičku, hoćeš li — pružam joj pet kopejki.
• Zašto mi daješ petak? Pa dobro, hvala, uzeću tvoj petak.
• Evo uzmi, bako, i ne zameri.

Uzela je. Očevidno ne moli za pomoć, nije došla dotle, ali je uzela od mene novčić tako lepo, ne kao milostinju, već kao iz učtivosti i od dobrote srca. Uostalom, možda joj se to mnogo svidelo, jer ko će sa njom, staricom, da razgovara, a ovde ne samo što razgovaraju sa njom nego se o njoj brinu sa ljubavlju.

• E pa, zbogom, bako — kažem. — Da zdravo stigneš!
• Stići ću, draga, stići. Ja ću stići. A ti idi svojoj unučici — pogreši baka, zaboravila je da imam ćerku, a ne unuku, očevidno je mislila da svi imaju unuke.

Pošla sam i okrenula se poslednji put; vidim — ustala je polako, teško, lupnula štapom i, jedva se vukući, pošla ulicom. Možda će se još desetak puta odmarati u putu, dok ne stigne kod svojih ‘da ruča’. I kuda ona ide da ruča? Čudna neka starica.«

Slušao sam tog jutra ovu priču — istina, ne priču, već izvestan utisak od susreta sa stogodišnjom staricom (i zaista, kad će čovek sresti stogodišnju staricu i još tako punu duševne snage?) — i sasvim sam zaboravio na nju, ali kasno noću, pošto sam pročitao jedan članak u časopisu i ostavio časopis, odjednom sam se setio starice i za tren oka doslikao nastavak, kako je došla kod svojih da ruča: nastala je druga, možda, veoma uverljiva slika.

Njeni unuci, a možda i praunuci, samo ih ona sve zove unucima, verovatno  su  neke zanatlije, naravno porodični ljudi, inače ona ne bi išla k njima na ručak, žive u suterenu, a možda i neku frizersku radnju iznajmljuju, siromašni su, naravno, ali se hrane i poštuju red u kući. Domilela je do  njih verovatno, tek oko dva sata. Nisu je očekivali, ali su je dočekali, možda, dosta ljubazno.

• A, evo i nje, uđi, uđi, Marija Maksimovna, izvoli, rabe božji!

Starica ulazi osmehujući se, zvonce na ulazu dugo, oštro i sitno zvoni.

Njena unuka je verovatno žena tog frizera; on je još mlad čovek, ima oko trideset pet godina, ozbiljan za svoj zanat, mada je zanat lakomislen, ima na sebi umašćen i flekav kaput, valjda od pomade, ne znam, ali drugačije nikada frizera nisam video, i jaka na kaputu im je uvek kao da je valjana u brašnu. Troje male dece — dečak i dve devojčice — odmah su potrčali prababi. Obično se tako veoma stare bake uvek lako sprijatelje sa decom: i same duševno postaju veoma slične deci, ponekad čak sasvim.

Starica je sela. Kod domaćina je njegov poznanik, ili kao gost ili nekim poslom, čovek četrdesetih godina — već se spremao da ode. I sestrić mu je u godinama, mladić od sedamnaestak godina, hoće da uči tipografski zanat. Starica se prekrstila i sela; gleda u gosta.

• Oh, umorila sam se! A ko je to kod vas?
• Je li ja? — odgovara gost smeškajući se — šta vam je, Marija Maksimovna, zar me niste poznali? Pre tri godine smo se spremali da zajedno idemo u šumu po pečurke.
• Oh, to si ti, znam te, podsmevalo jedno! Sećam te se, samo se ne sećam kako se zoveš, i ko se, a sećam se. Oh, nešto sam se umorila.
• A što vi, Marija Maksimovna, poštovana bako, nimalo ne rastete, eto šta sam hteo da te pitam — šali se gost.
• Ah, đavo te odneo — smeje se baka, očevidno zadovoljna.
• Ja sam, Marija Maksimovna, dobar čovek.
• Pa sa dobrim je zanimljivo i porazgovarati. Oh, stalno se gušim, majko moja. A Serjoški ste, vidim, već sasvim sašili kaputić.

I pokazuje na sestrića.

Sestrić, bucmast i zdrav mladić, slatko se smeje i prilazi bliže; na njemu je novi, siv kaputić, i on još ne može da ga oblači ravnodušno. Ravnodušnost će doći tek kroz nedelju dana, a sada on svaki čas gleda rukave, revere, ogleda se i oseća prema sebi izuzetno poštovanje.

• De, okreni se ti — trešti frizerova žena. — Gledaj, Maksimovna, kako smo sašili. Otišlo je šest rubalja kao kopejka, jeftinije sada ne vredi ni počinjati, kažu nam kod Prohoriča, jer ćete kasnije suze prolivati, a ovo se ne može poderati. Vidiš kakav je štof! Ama, okreni se! Gledaj kakva je postava, kako je čvrsta, jaka, de, okreni se! Eto tako i odlaze pare, Maksimovna, a znojem se zarađuje naša kopejka.
• Ah, majko, kako je sada sve poskupelo na svetu, to ni na šta ne liči.
• Bolje je da mi ne govoriš i da me ne sekiraš — ganuto kaže Maksimovna, i još uvek ne može da odahne.
• Pa da, dosta, ženo — kaže domaćin treba da jedemo. A ti si se, vidim, po svoj prilici, mnogo umorila,

Marija Maksimovna?

• Oh, pametni moj, umorila sam se, dan je topao, sunce greje: mislim, da ih posetim… zašto da ležim. Oh! A u putu sam srela jednu gospođu, mladu, cipelice dečici kupila: »Ti si se, bako, umorila«, kaže mi,

»evo ti pet kopejki… kupi sebi zemičku… « I ja sam znate, uzela petak…

• A ti, bako, prvo i prvo, ipak malo odahni… što se to danas gušiš? — odjednom nekako brižno reče domaćin.

Svi u nju gledaju: odjednom je strašno pobledela, usne su joj sasvim pobelele. I ona sve njih gleda, ali nekako mutno.

• Eto, mislim… kolačića deci… za petak…

I ponovo je zastala, da predahne. Svi su ćutali, jedno pet sekundi.

• Šta ti je, bako? — nagnu se ka njoj domaćin.

Ali baka nije odgovorila. I opet ćutanje, jedno pet sekundi. Starica kao da je još više pobledela i lice joj odjednom omršavilo. Oči se ukočile, osmeh se zaledio na usnama; gleda pravo, a kao da već ne vidi.

• Trebalo bi pozvati popa!… — iznenada, žurno i tiho reče gost otpozadi.
• Da nije… kasno… — promuca domaćin.
• Bako, ej, bako! — doziva staricu frizerova žena, sva uznemirena; ali baka je nepomična, samo joj glava polako pada na stranu; u desnoj ruci što leži na stolu drži pet kopejki, a leva je tako i ostala na ramenu najstarijeg praunuka, šestogodišnjeg Miše. On stoji nepomičan i krupnim, začuđenim  očima gleda prababu.
• Umrla je! — kaže odmereno i značajno nagnuti domaćin i lagano se krsti.
• Gle ti ovo! Vidim ja ona se naginje — ganuti i odsečno reče gost. On je strašno iznenađen i gleda sve redom.
• Ah, gospode bože! Eto ti! Šta ćemo sada, Makariču? Da je nosimo tamo, je li? — cvrkuće domaćica brzo, i sva zbunjena.
• Kuda tamo? — dostojanstveno odgovara domaćin — ovde ćemo je sami sahraniti; jesi li joj rod ili nisi? A treba otići i izvestiti.
• Sto četiri godine, a! — vrti se gost u mestu, još dublje dirnut. Cak je sav nekako pocrveneo.
• Da, počela je da zaboravlja poslednjih godina — još ozbiljnije i značajnije reče domaćin, tražeći kapu i skidajući kaput.
• A samo minut pre smrti smejala se, i kako se veselila! Gle, petak drži u ruci! Kolačića — kaže — o- oh, to ti je naš život!
• Pa da pođemo, Petre Stepaniču — prekida domaćin gosta i obojica izlaze.

Za ovakvim pokojnicima, naravno, ne plaču. Sto četiri godine, »umrla bez bolesti i časno«. Domaćica je poslala po susede da pomognu. Oni su odmah dotrčali, gotovo sa zadovoljstvom saslušali vest, izražavali saosećanje i čuđenje.

Pre svega su, naravno, stavili samovar. Začuđena deca su se povukla u kutak i izdalje gledala mrtvu baku. Ma koliko živeo, Miša će pamtiti staricu, kako je umrla sa rukom na njegovom ramenu; a kada on umre — niko se na celom svetu neće setiti i neće znati da je živela nekada starica i proživela sto četiri godine, zašto i kako — ne zna se. A i zašto da se seća — zar nije svejedno? Tako umiru milioni ljudi: žive nezapaženi i umiru nezapaženo. Samo što sam trenutak smrti tih stogodišnjih staraca i starica nosi u sebi nešto mirno i dirljivo, nešto čak važno i umirujuće: još uvek sto godina nekako čudno deluje na čoveka. Blagoslovi, gospode, život i smrt običnih, dobrih ljudi!

Uostalom, ovo je laka i beznačajna sličica. I doista, odabereš da ispričaš nešto interesantnije od onog što si čuo za mesec dana, a kad počneš — onda ili se ne može, ili nije aktuelno, ili »ne govori sve što znaš«, i tako, na kraju krajeva, ostaju jedino same beznačajne stvari…