GI DE MOPASAN: DVA PRIJATELJA

Pariz je bio opsednut, izgladneo i u samrtnom ropcu. Vrabaca je bilo sve manje
po krovovima, a u odvodnim kanalima nestajalo je životinja. Svet je jeo što mu drago.
Šetajući se tužno jednog vedrog januarskog jutra spoljnim bulevarom, s rukama
u džepovima vojničkih čakšira i prazna stomaka, g. Moriso, sajdžija po zanatu a mirni
dokollčar kad mu se ukaže prilika, zastade kao ukopan pred jednim ratnim drugom u
kome poznade jednog prijatelja. To je bio g. Sovaž, poznanik s pecanja.
Svake nedelje, pre rata, Moriso je zorom odlazio, s bambusovom trskom u ruci,
s limenom kutijom na leđima. Penjao se na aržantejski voz, silazio u Kolomb, išao
zatim peške do ostrva Marant. Čim bi stigao na to mesto svojih snova, počeo bi da
peca; pecao je do u noć.
Svake nedelje, sretao je tu jednog oniskog, punačkog čoveka, veseljaka po
prirodi, g. Sovaža, sitničara iz ulice Notr-Dam-Loret, isto tako strasnog pecača.
Provodili su češto pola dana jedan pored drugog, s udicom u ruci a spuštenih nogu
nad vodom, i bili su se sprijateljili.
Dešavalo se da nekih dana ne prozbore ni reči. Ponekad bi opet razgovarali;
ali su se divno slagali i bez ijedne reči, jer su im bili slični ukusi a uživali su u
istim stvarima.
S proleća, jutrom, oko deset sati, kad je od podmlađenog sunca lebdela nad
mirnom rekom ona tanka para koja plovi s vodom, a u leđa dvojice strasnih pecača
bila ona lepa prolećna toplota, Moriso bi ponekad rekao svome susedu: — Ala je
prijatno, zar ne? – a g. Sovaž bi odgovorio: — Nema ništa boljeg za mene. — Samo
toliko bi rekli, pa bi se razumeli i cenili jedan drugog.
S jeseni, predveče, kad je sunce na zahodu krvlju nebo oblivalo i bacalo na
vodu senke skerletnih oblaka, bojilo rumenilom celu reku, palilo vidik, crvenilom
kao vatrom obasjavalo dva prijatelja, i zlatilo nažuto drveće, koje je već od zime
podrhtavalo, g. Sovaž bi s osmehom pogledao Morisoa i rekao: – To je prizor! — A
Moriso, ushićen, odgovorio bi ne skidajući očiju s plovka svoje udice: — Zar to nije
bolje od bulevara?
Cim su jedan drugog poznali, snažno su se rukovali; bili su uzbuđeni što su
se našli u toliko drukčijim prilikama od ranijih. G. Sovaž, s uzdahom, prošaputa:
— Sta smo doživeli! – Moriso, vrlo utučen, prostenja: — A što je vreme! Danas je
prvi lepi dan ove godine.
Nebo je, doista, bilo svo u plavetnilu i blistavo.
Hodali su jedan pored drugog, zamišljeni i tužni. Moriso dodade: — A
pecanje? Što su to lepe uspomene, zar ne?
G. Sovaž zapita: — Kad ćemo opet poći?
Uđoše u jednu kafanicu i popiše zajedno po jedan apsent; nastaviše zatim
šetnju pločnikom.
Moriso iznenada stade: — Još po jedan? — G. Sovaž pristade: — Kako hoćete.
— I uđoše u jednu drugu krčmu.
Mutilo im se u glavi kad su izašli, kao ljudima koji alkoholom napune prazan
stomak. Vreme je bilo meko. Blagi vetrić milovao ih je po licu.
G. Sovaž, koga je mlaki vazduh još više opio, zastade: — Kad bismo otišli?
— Kuda to?
— Pa, na pecanje.
— Ali gde?
— Gde nego na naše ostrvo! Francuske predstraže su pokraj Kolomba. Ja
poznajem pukovnika Dimulena; pustiće nas lako da prođemo.
Moriso uzdahnu od želje: — Gotovo. Pristajem. — I rastadoše se da donesu
svoj pribor.
Sat docnije, išli su jedan pored drugog glavnim putem. Stigoše onda u vilu
koju je držao pukovnik. On se nasmeši na njihovu molbu i pristade da im ispuni
zahtev. Krenuše ponovo s propusnicama.
Prođoše predstraže, pa preko napuštenog Kolomba stigoše na kraj malih
vinograda koji se spuštaju prema Seni. Bilo je oko jedanaest sati.
Naspram njih, selo Aržantej kao da je bilo zamrlo. Visovi Ogremona i Sanoa
nadnosili su se nad ceo kraj. Velika ravnica koja se pruža do Nantera bila je pusta,
potpuno pusta, s ogolelim trešnjama i sivom zemljom.
G. Sovaž, pokazujući prstom na uzvišenja, prošaputa: – Onamo gore su Prusi!
— I nemir je obuzimao dva prijatelja pred tom pustom zemljom.
,,Prusi!“ Nikad ih nisu videli, ali su osećali mesecima da su tu, oko Pariza,
da haraju po Francuskoj, da pljačkaju, ubijaju, da more glađu, nevidljivi i svemoćni. I
neka vrsta sujevernog straha mešala se s mržnjom koju su osećali prema ovom
nepoznatom i pobedničkom narodu.
Moriso promuca: — A kad bi iskrsli?
G. Sovaž, s onom pariskom podrugljivošću koja je izbijala uprkos svemu,
odgovori:
— Ponudili bismo im pržene ribe.
Ali su se kolebali da se upute dalje; mir sa svih strana ulivao im je strah.
Najzad se g. Sovaž odluči: — No, krenimo! Ali oprezno. — I spustiše se u
jedan vinograd sagnuvši se, puzeći, zaklanjajući se iza žbunja, s nemirom u očima,
naćuljenih ušiju.
Ostajalo im je da pređu još jedan komad gole zemlje dok stignu na reku.
Zatrčaše se, i čim prispeše na obalu, prilegoše u suvom šipražju.
Moriso prisloni uho na zemlju, i oslušnu da ne ide ko u blizini. Ništa se
nije čulo. Bili su sami, potpuno sami.
Uspokojiše se i počeše pecati.
Naspram njih, pusto ostrvo Morant sakrivalo ih je od druge obale. Mala
gostioničarska kuća bila je zatvorena, i kao da je bila godinama napuštena.
G. Sovaž upeca prvu krkušu, Moriso odmah drugu, i svaki čas su trzali udice
sa srebrnkastim životinjicama koje su visile i praćakale se: pravo čudo od lova.
Uvlačili su pažljivo ribe u gusto opletenu mrežu, zamočenu u vodu pred
njima. Neka slatka milina osvajala ih je, ona milina koja vas obuzme kad osetite opet
neko uživanje koje volite i kojega ste već dugo vremena bili lišeni.
Toplota blagoslovenskog sunca klizila im je niz leđa; ništa više nisu čuli;
ni na šta nisu mislili; sve su na svetu zaboravili; pecali su.
Ali odjednom neki potmuli tutanj kao iz dubina zatrese zemljom. Top je opet
počeo da gruva.
Moriso okrenu glavu, i sagleda, iznad obale, u daljini, s leve strane, krupnu
siluetu Mon Valerijana, iznad čijeg vrha se lepršala bela kićanka, magla od praha
koji je toga časa izbljuvao.
Odmah se drugi dim izvi s vrha tvrđava, a nekoliko trenutaka potom odjeknu
nov pucanj.
Zatim izbiše i drugi, i brdo je na mahove ispuštalo svoj smrtni dah, izdisalo
svoju mlečnu paru koja se polako izdizala u mirno nebo, stvarala oblak u visini.
G. Sovaž slegnu ramenima i reče: — Opet su počeli.
Moriso, koji je sa strepnjom gledao kako mu svaki čas tone plovak na vrhu
udice, razljuti se iznenada, ljutnjom mirna čoveka, na one ludake koji su se tamo bili,
i progunđa;
— Samo tupavi ljudi mogu tako ubijati jedan drugoga.
G. Sovaž dodade: — Gore no životinje.
A Moriso, koji je bio uhvatio jednu beovicu, izjavi: — Kad čovek pomisli da
će tako biti dok je god vlada na upravi zemlje.
G. Sovaž ga prekide: — Republika ne bi objavila rat.
Moriso ga prekide: — S kraljevima imate rat spolja, s Republikom unutra.
I mirno počeše raspravljati, raspredati velike političke probleme zdravim
razumom pitomih i ograničenih ljudi, slažući se u tome da nikad neće biti slobode.
A Mon Valerijan je gruvao bez odmora, rušeći đuladima francuske kuće, lomeći
živote, satirući ljudska bića, prekidajući zauvek mnoge snove, mnoge očekivane
radosti, mnoge nade u sreću, otvarajući u srcima žena, u srcima devojaka, u srcima
majki, ovuda i u drugim krajevima, patnje kojima neće biti kraja.
— Takav je život — izjavi g. Sovaž.
— Bolje reći, takva je smrt – dočeka uz smeh Moriso.
Ali se stresoše od užasa kad osetiše da neko ide iza njih, pa, okrenuvši
glavu, primetiše, baš iza sebe, četiri čoveka, četiri krupna, naoružana, bradata
čoveka, obučena kao sluge u livrejama i s oniskim kačketima na glavi, kako ih
puškama drže na nišan.
Dve im se udice otrgoše iz ruku i otploviše niz vodu.
Za tren oka ih ščepaše, svezaše, odnesoše, strpaše u čamac i prevezoše na
ostrvo.
Iza kuće, za koju su mislili da je pusta, opaziše dvadesetak nemačkih vojnika.
Jedan pravi rutavi div, koji je bio objahao stolicu i pušio jednu veliku
porcelansku lulu, zapita ih odličnim francuskim jezikom: — No, gospodo, je li bio
dobar lov?
Tada jedan vojnik spusti pred oficirove noge punu mrežu riba, koju nije
zaboravio da uzme. Prus se nasmeši: — E! e, vidi se da nije rđavo išlo. Ali u pitanju
je nešto drugo. Slušajte me i ne uzbuđujte se. Za moj račun, vi ste dva špijuna koje su
poslali da me uhode. Ja sam vas uhvatio i ja ću vas streljati. Vi ste se pravili da
lovite da biste bolje sakrili ono što ste naumili. Pali ste mi u ruke, utoliko gore
za vas; takav je rat. Ali pošto ste prošli predstraže, imate sigurno lozinku za
povratak. Dajte mi tu lozinku pa ću vas pomilovati.
Dva prijatelja, bledi kao krpa, jedan pored drugog, s rukama koje su nemirno
podrhtavale, ćutali su.
Oficir nastavi: — Niko za to neće znati, otići ćete mirno. Tajna će s vama
nestati. Ako odbijete, smrt vam ne gine, i to odmah. Birajte.
Stajali su nepomično i nisu otvarali usta.
Prus, uvek miran, nastavi pružajući ruku prema vodi: — Pomislite da ćete
kroz pet minuta biti na dnu ove reke. Kroz pet minuta! Mora da imate rodbine?
S Mon Valerijana još uvek je gruvalo.
Dva pecača stajala su ćutke. Nemac je izdavao zapovesti na svom jeziku. Zatim
premesti stolicu na drugo mesto da ne bi bio suviše blizu zarobljenika; a dvanaest
ljudi se svrstaše, s puškama k nozi.
Oficir će tada: — Dajem vam jedan minut za razmišljanje, ni sekunde više.
Zatim ustade naglo, približi se dvojici Francuza, uze Morisoa ispod ruke,
povuče ga malo u stranu, i reče mu tiho: — Brzo, lozinka? Drug vam neće ništa znati,
praviću se da mi se sažalilo.
Moriso ne odgovori ni reči.
Prus tada povuče g. Sovaža i postavi mu isto pitanje.
G. Sovaž ne odgovori ni reči.
Nađoše se opet jedan uz drugog.
Oficir poče izdavati zapovesti. Vojnici uzeše puške na gotovs.
Tada se Morisoov pogled zaustavi slučajno na punoj mreži krkuša, koja je
ostala u travi, na nekoliko koraka od njega.
Na sunčanom zraku svetlucala se gomila riba koje su još mrdale. I obuze ga
slabost. Iako se branio, oči mu se napuniše suzama.
Promuca: — Zbogom, gospodine Sovažu!
G. Sovaž odgovori: — Zbogom, gospodine Moriso!
Stegoše jedan drugom ruku, dok su neodoljivo celim telom drhtali.
Oficir uzviknu: — Pali!
Dvanaest pucnjeva sliše se u jedan jedini.
G. Sovaž pade pljoštimice. Moriso, viši stasom, zanese se, zavrte i
stropošta poprečke preko svoga druga, licem k nebu, a mlaz krvi mu je izbijao iz
koporana probušenog na grudima.
Nemac izdade nove zapovesti.
Njegovi se ljudi rasturiše, vratiše s užetima i kamenjem, koje privezaše za
noge dvojice poginulih, zatim ih odnesoše na obalu.
S Mon Valerijana nije prestajaio da grmi, i sad ga je obavijao visoki gusti
dim.
Dva vojnika uhvatiše Morisoa za glavu i noge; dva druga ščepaše na isti
način g. Sovaža. Tela, zavitlana prvo snažno pa bačena daleko, opisaše luk, zatim
potonuše uspravno u reku, jer je kamenje vuklo najpre noge.
Voda šiknu, uskipe, zatreperi, zatim se umiri, dok su sasvim mali talasi
zapljuskivali obalu.
Malo krvi je plovilo.
Oficir, uvek miran, reče poluglasno: — Sad neka ribe počnu svoje.
Uputiše se zatim kući.
I iznenada opazi mrežu s krkušama u travi. Diže je, zaglednu je, nasmeši se,
povika:
— Vilhelme!
Dotrča jedan vojnik u beloj pregači. A Prus, bacivši mu lov dvojice
streljanih, zapovedi:
— Isprži mi odmah ove ribice dok su još žive. Izvrsne će biti.
Zatim produži da puši lulu.