М. КАПОР: САГА О КОЛОНИСТИМА

Једанпут  сам  чекао  неког  пријатеља  да  се  наплива  у  базену  хотела »Југославије«. Неко време сам разгледао фотографије стриптизета, а онда залутах у ходницима и најзад пронађох мали аперитив-бар.

Са једне стране ми је стајао неки кратко подшишани Американац, са десне такође кратко подшишани Рус. Обојица су имала веома широке ногавице панталона и значке на реверима. Рус је на својој значки носио неки важан историјски датум за његову земљу, а Американац име и презиме, да се случајно не изгуби у Европи. Вероватно је био гост неког конгреса или симпозијума. Били су то врло фини, учтиви људи.

Рус је стојећки пијуцкао вотку, Американац — томато-ђус.

Вероватно су први пут у животу видели изблиза просечног Југословена, па су чекали да сазнају шта ћу ја поручити за пиће. Наручио сам »Bloody Mary«, коктел од вотке и томато-ђуса, комe се додаје још малчице соли и бибера. Помислих: боље да их обојицу држим у чаши него да они мене држе у шаци.

Младић за шанком имао је узвишено држање чувара миксерских тајни. Одувек сам осећао лаку збуњеност пред барменима, страх да ћу нешто погрешити или да нећу имати довољно пара за пиће. Одједном, момак се пажљиво загледа у мене. Завукох руку у џеп — паре су биле ту, значи, све је у реду!

Идућег тренутка смо се препознали.

Хтедох да га загрлим. али момак показа крајњу европску уздржаност и процеди само једно: »Како си?«

Рекох да сам добро. Како је он? И он јe добро. Хвала богу, нека!

Нешто од три »Крваве Мери«, нешто од тога штo обично поблесавим кад сретнем неког старог другара, изненада се нађох двеста педесет километара северније од шанка, а луксузни салон прекривен коцкастим тепихом поче да се претвара у невероватан коктел, испуњен до последњег места бармeновом фамилијом — све самим

В-ићима, који су стизали онако прашњави и закрпљени право са салаша окружених багремовима и дудовима. Пушећи на вишњевe луле домаћe производње шверцовану шкију из Херцеговине. Помислих на то шта је све требало да ураде ти часни људи, колики пут да пређу да би се на завршетку породичног стабла нашао један овако отмен младић што тако вешто барата миксером на најотменијем месту у целој земљи, измењујући кратке рeчeницe са гостима на све четири странe пулта, на сва четири светска језика. Богами, морали су добро да се потруде па да он постане власник онако усправног држања, помало залеђеног осмеха који непрестано лебди изнад туђих глава – он, кога смо вукли са собом док је био још мусаво дете, на чување свиња и крава, лети, тамо у Бачкој, на самој мађарској граници, гдe јe његов дед добио земљу као солунац — потпуно голу пустару да се сналази како зна и уме, тамо где су В-ићи месили земљу и набијали је својим квргавим табанима, подижући с муком зидове свога будућег дома од блата, плеве и ветра.

Сећам се, била је четрдесет и осма и сваке ноћи се чуло пушкарање у близини караула. Мој стриц је спавао покрај пушке, а око четири сата ујутру вукли смо се трагом коњске балеге према граници да враћамо украдене коње. Млади бармен тада није био ни за шта. Није умео чак ни да краде бостан, а када би нека крава пребегла у Мађарску, ко зна из каквих политичких мотива, морали смо ми да је враћамо за њега.

Његова фамилија била је најжилавија од свих породица које сам икада срео. Остајали су укопани у земљу до гуше, и поред тога што им, као и свим осталим Херцеговцима, никада није пријала отужна вода из артерских бунара од које погубише зубе, и поред неродних година, липсавања стоке и лопова — свега што се једном Херцеговцу сручи на главу истог часа када се нађе у негостољубивој равници, на салашу. А када би осетили да им се примиче судњи час, В-ићи би путовали на дрвеним седиштима трећом класом путничког воза да уштеде онима које остављају и оставе својe кости под планином Видушом (задња пошта Билећа), тамо где се динамитом мора разбијати стена да би укопали човека. А сјајни су били В-ићи! Један од њих је  био гуслар и уз петролејку је сатима певао песму о смрти надвојводе Фердинанда. Нарочито ми се допадало оно место када Принцип пуца говорећи са папучице аутомобила:

»Дошао си Босну походити, српски не знаш добро говорити, Ево Тебе наша граматика, из мојега авутоматика!«

Али стари В-ићи помреше, а млађи се разиђоше по свету. Она иста кућа од блата и плеве поче да тоне, враћајући се бачкој земљи. На крсним славама су се још скупљали само старци, животарећи од пензија својих изгинулих синова. Изнемоглим дрхтавим рукама ломили су славски колач.

– Платити, молим! — рекох, и једини бармен на свету кога сам познавао још од детињства сабра мој рачун, казавши оним својим отменим баритоном:

– Па, сврати некад! Биће ми драго…

– И мени — рекох…