Да је, којим случајем, Шекспиров Хамлет савременик нашег доба и да живи у ововременој Црној Гори, ни на памет му не би пала она чувена, вјечна дилема коју је заувијек поставио васколиком људском роду. Умјесто „бити или не бити“, сироти Хамлет, наш суграђанин, био би престрављен најновијим премијеровим тумачењима „нарастајућег пендрек патриотизма“ и вјероватно би узвикнуо: „Устати или не устати, питање је сад“! На химну, разумије се.

• национална химна би, кажу упућени, требала бити истински утемељена у бићу, духу, историји и традицији једног народа и једне земље. Она би морала представљати нераскидиву спону између појединца и државе као, између осталог, и сви национални и државни симболи. Али, у земљи чуда – Црној Гори, ништа није као што би требало да буде, већ како кажу Мило и Душко. Очигледно, у свом стилу као и увијек када је „густо“, први је лукаво пустио другог да безуспјешно, у медијима и јавности, ругајући се и држави и грађанима у лице, објашњава како ће се убудуће морати устајати на химну и како ће држава пендреком угонити патриотизам у кости својих поданика. Судећи по њему, безгранична љубав према отаџбини исказује се на начин што ће свако, без трунке размишљања, пријавити „надлежнима“ комшију, рођака, кума, пријатеља, сина, кћерку или брачног друга, ако исти не поскочи на ноге лагане чим зачује прве тактове мелодије „Ој свијетла мајска зоро“.

Упитамо ли се којим случајем, зашто је мајска зора свјетлија од, рецимо, јунске или јулске, бар оне тринаестојулске у коју се толико кунемо и којом се поносимо, аутоматски можемо бити проглашени за издајнике и непријатеље државе ( и партије ). Оне мојковачке зоре од шестог и седмог јануара 1916. не смијемо ни помињати, оне њима више нису свијетле, а истини за вољу, и биле су магловите, мутне, хладне и крваве, испричали су и записали некада, малобројни преживјели. Није, веле, важно ко је и када написао стихове, битно је да је пјесма лијепа. Али, зар се може другачије очекивати од владе и власти која је позната и јединствена у свијету по томе што ради супротно од онога што жели 85 % грађана? У тој и таквој влади, један од коалиционих партнера сматра да је „ловћенска наша мисао“ геноцидна!

Модерни, црногорски Хамлет се засигурно не би могао чудом начудити Црној Гори и био би у још већој дилеми од претходне, рецимо пред чињеницом да су неки од „синова твог стијења и чувара твог поштења“ прије неколико година, а у име државе „неовлашћено позајмили електричну енергију из међународне интерконекције“ и на тај начин потврдили беспрекорну приврженост државним симболима и угледу земље у иностранству! Неовлашћено позајмљивање или крађапа још међународног нивоа, од стране чувара поштења, има ли разлике и ако има, у чему? Одговарао није нико, јер Електропривреда и сви велики у малој држави су изнад закона, а то најбоље знају Пљевљанке и Пљевљаци, деценијама уназад.

Колико ли би тек дилема било данас пред Шекспировим јунаком, да је којим случајем Пљевљак? У вишемиленијумској историји ових простора, од Грка и Римљана па до ДПС-а, Пљевља су преживљавала тешке периоде, ратне сукобе, пустошења разних освајача, природне непогоде и катастрофе. И преживљела, до ДПС-а. Данас, у времену када наша локална власт прави „европски искорак у развоју“, градећи фонтану у три мандата, ми из Покрета за Пљевља, позивамо све искрене опозиционаре да заједно устанемо, снажније него икада прије, у одбрану историјских и духовних вредности, природног и људског потенцијала и свега онога што је ова средина некада била и што треба да оставимо онима, који тек треба да се роде.

Кажу да лаж рањава оне који је чују, а убија оне који повјерују. Нас, уважене суграђанке и суграђани, више и не дотичу лажи и преваре, навикли смо на њих деценијама уназад, од пруга, аеродрома, блокова термоелектрана, топлификација и тако у недоглед. Поврх свега, јесенас су Пљевљаци доживјели ново, тешко понижење. Не памти овај простор, у својој дугој и богатој историји, вријеме у коме је човјеку, домаћину, из града или са села, било забрањено да својој породици обезбједи неколико метара дрва за огрев. Кажу, требају „папири“ и сјетили их се сада, 2018. А Закон о шумама, на који се позивају, из 2010.

Ми из Покрета за Пљевља, питамо Владу Црне Горе, какве је папире имао Драган Брковић када му великодушно поклонисте пљеваљске шуме? Које је то референце имао господин Брковић, осим јаког кумства, можда? Да му стољетне борове, јеле и смрче по овим горама није садио чукунђед или су му се можда пранђедови борили за њих, више и боље него наши? Колико знамо, није му ни бабовина, што би наш народ рекао. Шта му се десило са Вектром, чудом од напретка и технологије, а и правне науке, јер тужи запослене што траже плате?Како један од највећих извозника не плаћа ни цента концесионе накнаде овој општини, дугује два и по милиона и предсједнику пријети и вријеђа га на најприземнији начин? Како?

Устати или не устати, више није дилема, ни најмање. Ако ми не устанемо у одбрану Пљеваља, ко ће? Јасно је нама да Влада по сваку цијену креће у „спашавање редова Драгана (Брковића), али зашто преко наших леђа и нашим милионима. Како би било да редову Драгану дате концесије на морско добро, да се Будвани или Барани рецимо, могу купати само кад Драгану плате и покажу „потврду о поријеклу“. Уважени чувари поштења, мора вам бити јасно да државу не чини само застава и химна, коју слушате са једном руком на срцу, а другом у џепу. Нашем. Чине је и слобода, правда и бар мало једнакости, а никако, да би била држава, не би смјели да је воде људи који не разликују Хилтона од Клинтона и који су умислили да су кадри мијењати и божије заповјести, поручујући слободраском народу и храбрим и часним становницима Црне Горе: „Пријави ближњега свога“! Као и самога себе, ако треба.

Пљевља, 19.10.2018. год.

ПОКРЕТ ЗА ПЉЕВЉА