Černobiljska katastrofa je nuklearna nesreća koja se dogodila 26. aprila 1986. 01: 23 po moskovskom vremenu, u nuklearnoj elektrani „Lenjin“ u blizini grada Pripjat u Ukrajini i smatra se najvećom ekološkom katastrofom u istoriji nuklearne energije.

Elektrana se sastojala od četiri reaktora tipa RBMK-1000, svaki reaktor je proizvodio jedan gigavat električne energije, a sva četiri reaktora su zajedno proizvodila oko 10% ukupne električne energije trošene u Ukrajini. 

Prva eksplozija na četvrtom reaktoru je prouzrokovala dalje eksplozije koje su praćene oslobađanjem velike količine radioaktivnog otpada u atmosferu. Radioaktivni oblaci prekrili su gotovo cijelu Evropu. 

Izgradnja reaktora broj 1 je počela 1970. godine. Počeo je sa radom 1977. godine, a zatim su sledili i reaktor broj 2 (1978), broj 3 (1981) i broj 4 (1983). Još dva bloka, reaktor broj 5 i 6, su bili pod izgradnjom u vrijeme nesreće.

Do nesreće u elektrani je došlo tokom testa na reaktoru. Testom je trebalo da se utvrdi da li električni generator, u slučaju da se turbogenerator ugasi, može u narednih 40—50 sekundi da obezbijedi dovoljno električne energije za sistem hlađenja reaktora dok se ne uključe dizel-agregati (testirao se slučaj kada bi došlo do prekida spoljašnjeg napajanja električnom energijom).

U stabilnom radu, značajan udio (oko 7%) snage nuklearnog reaktora ne dolazi od fisije, već od toplote raspada njegovih akumuliranih fisionih produkata. Ova toplota se održava neko vrijeme po zaustavljanju lančane reakcije i obično zahtijeva aktivno hlađenje da bi se izbjeglo oštećenje jezgra. 

Glavni uzrok nesreće je prije svega nedovoljno ispitana tehnologija ovog tipa reaktora i njegova nestabilnost pri niskoj snazi reaktora, ali takođe ne treba zanemariti ljudski faktor, loše upravljanje i nedovoljno iskustvo operatera reaktora. Te večeri, kada se dogodila nesreća, predviđena je realizacija eksperimenta na reaktoru.

Obližnji grad Pripjat nije bio odmah evakuisan. Stanovnici su se bavili svojim uobičajenim poslovima, potpuno nesvjesni šta se desilo. Međutim, nekoliko sati po eksploziji, na desetine ljudi se razboljelo. Kasnije su prijavljene jake glavobolje i ukusi metala u njihovim ustima, uz nekontrolisane napade kašljanja i povraćanja.

Za potrebe zbrinjavanja evakuisanih stanovnika izgrađen je nov grad Slavutič.

Nakon nesreć rad elektrane bio je otežan zbog opasnosti po zdravlje zaposlenih. Ipak, zbog loše energetske situacije u zemlji, preostali reaktori su nastavili da rade, dok je izgradnja 5. i 6. bloka obustavljena. Nad oštećenim reaktorom broj 4 je sagrađen sarkofag, a između njega i zgrada (koje su ostale u daljoj upotrebi) sagrađena je betonska barijera debela oko 200 m.

Reaktor broj 1 je prestao da radi u novembru 1996. u sklopu dogovora vlade Ukrajine i međunarodnih organizacija IAEA. 

Reaktor broj 3 je 15. decembra 2000. godine lično isključio tadašnji predsednik Ukrajine Leonid Kučma. Time je ova elektrana prestala da bude proizvođač električne energije.