Trogodišnji Luka iz Niša, grada na jugu Srbije, držeći plišanu igračku psa ispod pazuha, prstićem prevlači po ekranu mobilnog telefona.

Mlađa sestra ga nestrpljivo posmatra, a zatim – uz zvuke dečije pesme koju je odabrao – njih dvoje počinju da igraju u dnevnoj sobi.

Neveni Milinčić, njihovoj majci savetovali su da im telefone uopšte ne daje.

Osim kako bi pustili muziku ili snimke o bojenju, njih dvoje uglavnom ne koriste mobilni, kaže Milinčić za BBC na srpskom.

Pri odabiru igračaka na umu treba imati uzrast dece, kaže Nikolina Milosavljević, dečija psihološkinja i psihoterapeutkinja.

„Zbog emocionalnog razvoja, mlađa deca treba da se igraju tim, regularnim igračkama, a kako odrastaju – treba im davati digitalne igračke i uvoditi ih u digitalni svet“, kaže Milosavljević.

Deca se i dalje igraju loptama, kockama, autićima i lutkama, ali u Australiji, deca mlađa od dve godine, provode nešto više od 14 sati nedeljno ispred ekrana, a deca između dve i pet godine gotovo 26 sati, navodi se u radu objavljenom u Žurnalu pedijatrije (The Journal of Pediatrics).

U Francuskoj, 78 odsto dece je do 14 meseca života već koristilo telefon sa ekranom na dodir, kao i 90 odsto dvogodišnjaka, pokazuje istraživanje iz 2015. u kom je učestvovalo 450 roditelja.

Šta su analogne, a šta digitalne igračke?

Lopte, lutke, figurice, automobili, razne kocke, plastelin ili slagalice – sve to danas zovemo analognim igračkama.

One postoje hiljadama godina, a najstariji primeri pronađeni su na teritorijama današnjeg Iraka i Egipta.

Postoje zapisi da se Agesilaj Drugi, kralj Sparte, igrao sa sinom drvenim konjićima, kao i da se Oktavijan Avgust, prvi rimski car, igrao klikerima.

Tehnološka revolucija donela nam je i novu vrstu – digitalne igračke, a to su sve interaktivne igračke i uređaji povezani na internet.

Neke, poput interaktivnih puzli, pametnih satova i klasičnih igračaka koje se kontrolišu putem aplikacije na tabletu ili telefonu, napravljene su kako bi deca učila kroz igru.

Obe vrsta igračaka mogu dobro uticati na razvoj dece, navodi se u istraživanju Lego grupe, kompanije poznate po proizvodnji kockica za igru, u kom je 2019. godine učestvovalo 500 roditelja i 500 dece iz Velike Britanije.

Većina roditelja rekla je da smatra da digitalne igračke pomažu deci da nauče kako da rešavaju probleme, dok analogne podstiču kreativnost i koordinaciju i razvijaju društvene veštine.

Analogne igračke: Šta kažu stručnjaci?

Ovim igračkama su deca okružena od samog rođenja, kaže Ljiljana Marković, pedagoškinja.

„Kroz igranje sa tim igračkama, deca osim motorike i učenja logičkog razmatranja, razvijaju i osobine koje su im važne i za dalji razvoje, a to su samopouzdanje, upornost, doslednost, kao i socijalni razvoj, odnosno igru sa drugom decom“, objašnjava ona za BBC na srpskom.

Psihološkinja Nikolina Milosavljević kaže da su klasične, analogne igračke nezamenljive za emocionalni razvoj deteta i da su one najbolje za decu do dve godine.

„Deci su igračke simboli kojima pričaju šta im se tokom dana dogodilo bilo da se radi o nekim lepim ili ružnim stvarima.

„Čak i ako neka igračka predstavlja konja, za dete to može da bude neka druga životinja čime razvijaju maštu i zbog toga su analogne igračke, kad je u pitanju emocionalni razvoj, nezamenljive“, navodi psihološkinja.

Na spisku saveta za kupovinu igračaka Američkog udruženje za okupacionu terapiju, navodi se da kocke i pesak podstiču kreativnost, društvene igre, naučne ili kuhinjske uče decu da rešavaju probleme korak po korak, a lutke i figurice daju im priliku da maštaju i uče nove modele ponašanja i razvijaju društvene veštine.

Setovi za sastavljanje različitih predmeta, puzle ili igračke sa dugmićima pomažu razvoj koordinacije i jačaju sitne mišiće, dok bicikle, lopte ili trotineti, pored poboljšavanja koordinacije, jačaju telo.

Milosavljević ističe da deci ne treba uskratiti ni novije igračke, ali dodaje da treba biti oprezan šta i kada dati, pa im tako treba ponuditi i digitalne, ali dozirano posle druge godine.

Digitalne igračke: Neminovnost i kontrola

Milosavljević kaže da i digitalne igračke pomažu deci da razviju određene veštine.

„Ne bi trebalo biti protivnik novih tehnologija, i ekstremni stavovi kao zabrana novih tehnologija nije dobro za dete.

„U skladu sa emocionalnom zrelošću dece treba birati i nuditi detetu određenje virtualne igračke i aplikacije“, navodi ona.

Pedagoškinja Ljiljana Marković, takođe, kaže da je potrebno da deca koriste digitalne igračke, ali da je neophodna opreznost.

„Digitalni svet je deo njihove realnosti i ne treba decu uskratiti za takvu vrstu igara, ali treba nekako ograničiti i kontrolisati koje igre dete koriste, jer su neke igre vrlo stimulativne, edukativne i tako podstiču i govor i razmišljanje, čak i motoriku i tako dalje.

„Strah roditelja od ekrana postoji samo kod onih koji možda ne poznaju taj svet i ne znaju kako da uspostave kontrolu, ali deca će svakako koristiti ekran“, kaže ona.

Ono što je problematično, međutim, jeste što deca, kako odrastaju, sve više vremena provode igrajući video igre i skrolujući niz društvene mreže.

„Digitalne igračke ne podstiču živi kontakt, a dete se distancira“, objašnjava Marković.

Predugo gledanje televizora ili mobilnih telefona može poremetiti san dece, dovesti do problema sa kilažom, raspoloženjem i samopoštovanje, navodi se na sajtu Američke akademije za dečiju i adolescentnu psihijatriju. Ovo su njihove preporuke:

• Bebe do 18 meseci trebalo bi da budu ispred ekrana samo za video razgovore sa odraslom osobom (na primer, sa roditeljom van grada)
• Deca između godinu i po i dve godine bi trebalo da gledaju samo obrazovne sadržaje sa odraslom osobom
• Deca od dve do pet godina mogu ispred ekrana da provode oko sat vremena radnim danima i tri sata vikendom
• Deci starijoj od šest godina treba pomoći da steknu zdrave navike pri korišćenju digitalnih uređaja i ograniče aktivnosti koje uključuju gledanje u ekran
• Tokom porodičnih obroka i izleta treba ugasiti ekrane
• Ekrani ne be trebalo da se koriste kako bi se smirilo uznemireno dete
• Uređaje treba isključiti pola sata ili sat vremena pre spavanja

Šta kažu roditelji?

Deca Nevene Milinčić iz Niša uglavnom se igraju plišanim i plastičnim igračkama.

„Imaju omiljene igračke i veoma su vezani za njih“, kaže ona za BBC na srpskom.

Retki su trenuci, kaže ona, kada mališani uzmu telefone.

Kako bi bila sigurna da njena deca gledaju samo prikladan sadržaj, ona i njen suprug su instalirali aplikaciju na kojoj su dostupni samo snimci namenjeni deci, a u podešavanjima se može ograničiti sadržaj prema uzrastu i interesovanjima.

„Uglavnom gledaju crtane filmove i kratke klipove dece koja boje, pa se dešava da gledaju i sami crtaju i popunjavaju bojanke“, navodi Milinčić.

U Novom Sadu, devetogodišnja ćerka i jedanaestogodišnji sin Nataše Tasić podjednako se igraju i klasičnim igračkama i novijim, digitalnim.

Međutim, ona kaže da su se u mlađem uzrastu, ipak, najviše igrali analognim igračkama

„Verujem da je dobro da u predškolskom periodu dominiraju „starinske“ igre, dok se govor i motorika intenzivno razvijaju.“

Iako su se igrali raznim kockama, plišanim igračkama i vozilima, otkako su Nataša i njen muž otvorili vrata deci „digitalnim igrama“ – podjednako uživaju u oba sveta.