Samo prošle godine Holandija je izvezla jaja, mlečnih proizvoda, cveća i mesa u vrednosti od 36 milijardi evra. Ceo srpski izvoz prošle godine bio je 28,6 milijardi evra. Holandija ima četiri miliona krava, mi ih nemamo više od 725.000. Ova zapadnoevropska zemlja ima 13 miliona svinja, u celoj Srbiji ih je danas koliko i posle Drugog svetskog rata – oko dva miliona.

Holandija je četiri puta manja po površini od Srbije, a otprilike ista kao najseverniji deo zemlje Vojvodina. Osim toga, Vojvodina i Holandija imaju još jednu zajedničku stvar – plodno zemljište, i jednu vrlo bitnu razliku – odnos države prema tom zemljištu.

Odnos holandske države je jasan i očigledan jer su oni druga zemlja na svetu po izvozu poljoprivrednih proizvoda, u Srbiji je sve mnogo nejasnije, od toga na koji način država pomaže ovaj bitan sektor, do toga kako se odnosi prema poljoprivrednicima i zemljištu.

Prodaja kvalitetnog zemljišta budzašto stranim kompanijama i ustupanje državne zemlje u zakup samo velikim biznismenima, najveće su zamerke domaćih poljoprivrednika koji se plaše kakvu bi budućnost ovaj sektor mogao da ima. Stotine hiljada hektara plodne vojvođanske zemlje je u rukama države, a „obični“ ratari sve teže dolaze do nje. Dobar deo te zemlje rasprodat je domaćim veleposednicima, ali i stranim kompanijama, koje su se „ušunjale“ na mala vrata, dobile zemlju i gazdinstva po niskim cenama – poput pojedinih kompanija poreklom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, Al Dahre, Al Rawafeda, Jugo Elit Agra.

„Najveći deo državne zemlje je prodat Al Dahri. Zemlju su ranije pokupavali naši ljudi, a sad je veliki problem bio i to što je ta zemlja, na kom je je bio Poljoprivredni kombinat Beograd (PKB) dat Al Dahri za jako malo novaca, po 6.000 evra za hektar. Jedan deo poljoprivrednika iz Banata u to vreme je bio spreman da kupi tu zemlju koja se naslanja na Čentu, Barandu, ali im nije data prilika,“ kaže za Danas Đoka Ćurčić, poljoprivrednik iz Vilova, u opštini Titel.

U istočnom delu Vojvodine, Banatu, dobar deo državne zemlje rade naši tajkuni, ističe on i napominje da su velike korporacije uzele najveći deo državne zemlje da rade i da mladi poljoprivrednici ne mogu da dođu do njiva.

„U Banatu imamo mnogo te državne zemlje, nekada se moglo doći u zakup te zemlje, redovno, licitacijom. Građani su učestvovali na licitacijama za zakup, u nekoliko krugova se to odlučivalo, a tek u trećem krugu su ljudi „sa strane“ mogli da dođu i da se prijave“, napominje ovaj poljoprivrednik, koji obrađuje 17 hektara svoje i 15 hektara tetkine zemlje.

Od države ne uzima ništa u zakup, jer ta zemlja više nije dostupna „običnim“ poljoprivrednicima.

„I oko tog zakupa je bilo malverzacija jer je zemlja naših predaka prodata nekim ljudima sa strane. Ta naša zemlja je prodata, a posle je u restituciji naslednicima ponuđena neka druga zemlja, dalje odavde, lošijeg kvaliteta“, kaže Ćurčić, koji je treća generacija u svojoj familiji koja za život zarađuje od obrade zemlje.

Pitanja o vlasnicima – bez odgovora

Ukupno raspoloživog zemljišta u Vojvodini je u 2023. bilo 1.654.048 hektara, od čega se obrađivalo 1.499.521, pokazuju podaci Privredne komore Vojvodine, prema Popisu poljoprivrede.

Iste ove podatke kao iz PKV dobili smo i od Republičkog zavoda za statistiku (RZS) odakle su nam poslali i podatke o tome koliko hektara je u vlasništvu porodičnih gazdinstava, a koliko u rukama pravnih lica i preduzetnika.

Vlasništvo zemlje u Vojvodini

Zemljište u hektarima – 1.638.273

Porodično gazdinstvo – 1.338.156

Pravno lice – 298.364

Preduzetnik – 1.753

* Izvor: Republički zavod za statistiku

O tome ko su pojedinačni vlasnici, koje kompanije, strane ili domaće imaju koliko zemljišta u Vojvodini konkretan odgovor Danasu nije stigao ni sa jedne adrese na koju smo pitanja poslali.

„Prema Zakonu o zvaničnoj statistici, individulni identifikacioni podaci (ime i prezime, JMBG, adresa itd.) predstavljaju službenu tajnu i ne mogu da se dostavljaju spoljnim korisnicima“, rečeno je za Danas u RZS.

Iz nadležnog Ministarstva poljoprivrede odgovor nije stigao ni na jedno od pitanja – od toga koliko ima poljoprivrednog zemljišta na teritoriji Vojvodine, kakva je vlasnička struktura, koliko je u državnoj svojini, koliko u privatnoj do toga koji su najveći privatni vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini i koje kompanije domaće ili strane ili pojedinci imaju najviše hektara u svom vlasništvu.

Pored domaćih igrača, u igru ulaze i strani

Do pre nekoliko godina najveći zemljoposednici u Srbiji bili su Petar Matijević, Miodrag Kostić i Miroslav Mišković, ali je sada konstelacija snaga na srpskim oranicama drugačija, kaže Branislav Gulan, član Nacionalnog konventa EU u Srbiji.

Ova tri biznismena među domaćim privrednicima slove za vlasnike najviše hektara vojvođanske zemlje. Međutim, poslednjih godina situacija se promenila jer su se u igru oko zemljišta uključile i neke druge – strane kompanije.

„Najveći deo zemljišta koji su kupili stranci kupljen je odmah nakon pljačkaške privatizacije koja je usledila tokom dvehiljaditih. Trenutno četiri stranca drže 120.000 hektara u Vojvodini, a isto toliko je domaćih krupnih veleposednika“, ističe Gulan za Danas.

Biznismen iz Novog Sada Petar Matijević, vlasnik industrije mesa i grupacije koja ima više od 70 preduzeća, prema informacijama koje ima Gulan, obrađuje 33.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, a od toga u vlasništvu ima 28.000 hektara. Osnivač i vlasnik kompanije Almeks iz Pančeva Miroslav Aleksa obrađuje 20.000 hektara, od čega je polovina u zakupu.

Uz ove domaće privrednike koji su budućnost svog biznisa videli u poljoprivredi i vojvođanskoj zemlji, poslednjih godina su na plodne ravničarske lance oko bacile i firme iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, što skreće pažnju javnosti jer domaće zakonodavstvo ne dozvoljava prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima.

Naime, Zakon o poljoprivrednom zemljištu ne dozvoljava stranim fizičkim i pravnim licima da postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji. Međutim, postoje načini kada stranci u Srbiji, ipak, mogu sticati pravo svojine na poljoprivrednom zemljištu – samo pod određenim uslovima.

Dešavalo se, samo ti primeri nisu toliko poznati u javnosti, da su stranci koji nisu mogli da kupe zemljište, napominje Gulan, pronalazili ovdašnje velike privrednike koji su za njih kupovali tu zemlju. Jedan naš veliki privrednik je tako, tvrdi Gulan, kupio veliki kombinat iz Bečeja za jednu mađarsku firmu.

Šta kaže Zakon?

U Zakonu o poljoprivrednom zemljištu se navodi da poljoprivredno zemljište u privatnoj svojini može da se stekne ako je onaj ko kupuje najmanje deset godina stalno nastanjen u jedinici lokalne samouprave u kojoj je zemljište, i ako obrađuje najmanje tri godine to isto poljoprivredno zemljište.

Jedan od uslova je i da ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo u aktivnom statusu kao nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, u skladu sa zakonom kojim se uređuje poljoprivreda i ruralni razvoj bez prekida najmanje deset godina, ali i da ima u vlasništvu mehanizaciju i opremu za obavljanje poljoprivredne proizvodnje.

To, u praksi, znači da strana kompanija ne može da dođe i kaže: „Dobar dan, kupujem toliko i toliko hektara zemljišta“ i da završi stvar, ali može i to rade – da kupi domaću firmu ili gazdinstvo i tako prečicom stigne do vlasništva nad zemljištem.

Nekoliko je slučaja poslednjih godina bilo – uglavnom su to firme iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Pre 10 godina država Srbija je sa firmom Al Rawafed iz UAE potpisala sporazum kojim je osnovana zajednička kompanija u kojoj strani partner ima 80 odsto vlasničkog udela i kojoj je dato na raspolaganje više od 10.000 hektara poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini. Nekoliko godina kasnije nekada najveći poljoprivredni kombinat u zemlji kupila je AL Dahra iz UAE, dok je na severu Vojvodine još jedna firma iz ove bliskoistočne zemlje Elite Agro, preko svoje beogradske filijale došla do vlasništva poljoprivrednog zemljišta.

Uprkos plodnoj zemlji Srbija uvozi hranu

Srbija sada zavisi od uvoza hrane, a problem je to što je prerađivačka industrija uništena, napominje Branislav Gulan.

Samo ove godine, do kraja avgusta, prema podacima RZS, kako kaže, uvezli smo 302.000 svinjskog mesa u vrednosti od 36,2 miliona evra, 28.080 tona zamrznutog mesa u vrednosti od 98,4 miliona,19.030 tona goveđeg, 8.355 tona pilećeg u vrednosti od 17 miliona evra.

„Kada bi se merilo živom vagom to bi značilo da smo uvezli 280.000 tovljenika, tolika bi to farma bila“, napominje Gulan.

Poslednji put Srbija je izvezla svinjsko meso u neku zemlju EU daleke 1991. i tada je taj izvoz vredeo 762 miliona dolara. Posle toga ni gram svinjskog mesa nismo izvezli u EU. Sve to zbog vakcinacije svinja protiv afričke kuge koja se u Srbiji decenijama sprovodila. Zbog toga, tvrdi Gulan, ni veliki nemački privrednik Tenis nije došao u Srbiju.

Od 2018. do danas raspoloživo zemljište smanjilo se za 21,3 odsto, a Srbija godišnje gubi 25.000 hektara obradivog zemljišta, napominje, što zbog izgradnje puteva, bespravne gradnje, podizanja različitih objekata.

Agroekonomski analitičar Milan Prostran kaže za Danas da je najveća greška Srbije u prosecu pripajanja EU bila brza legalizacija prodaje obradivog zemljišta zemljama članicama EU.

„Nijedna zemlja to nije uradila tako brzo, čak ni Hrvatska, Mađari su potpuno zabranili prodaju zemlje strancima zbog čega su imali problem sa EU. To je naslabije ispregovaran deo“, napominje on.

Upitan da kaže kako je ta liberalizacija, ulazak stranaca u domaću poljoprivredu uticao na domaće farmere Prostran kaže da su oni postali „latifundisti“, poput ostalih u istočnoevropskim zemljama.

Prosečna površina poljoprivrednog zemljišta u EU je 17 hektara, podseća on, nema nijednog farmera u Evropi da ima 10.000 ili 15.000 hektara u Evropi, kao što ima kod nas.

„Zemljište je nešto najvrednije što zemlja može da ima, mi se prema njemu loše odnosimo, nama je od 2012. nestalo 1,2 miliona hektara. Dodatno se lampice pale da taj resurs mora da se poštuje do kraja, da se sačuva jer i dalje apetiti postoje i on nestaje kroz vetroparkove, solarne energije…“ ističe Prostran.

Sve je to stvar politike, svestan je toga, ali se, kako kaže, mora voditi računa da se taj resurs dodatno ne otuđuje i ne rasipa.