Poštovani posjetioci, objavljujemo priču čija je radnja smještena u Staru Rašku odnosno Novopazarski Sandžak 1906. god u vrijeme tzv komitske akcije koju su podupirali Kraljevina Srbija i Knjaževina Crna Gora, i uglavnom je napisana prema istinitom događaju, glavni junak je prađed autora.

Objavljivanje sadržaja na našem portalu ima potpuno neprofitni karakter i služe isključivo u edukativne svrhe. Zabranjeno je preuzimanje sadržaja sa našeg portala i dalje reprodukovanje u drugim medijima bez odobrenja autora (priređivača).

SUSRET

Hladnoća se uvlači u prste, već počinje da me hvata drhtavica. Prvo što pomišljam je da ukoliko ostanem ovdje još sat vremena i uhvati me noć, sa mnom će biti gotovo. Osim ledene bjeline planine prošarane obrisima četinarske šume, nikoga živog. Čak nema ni kreje kamenjarke da zapjeva – jedinog druga u kratkim ali hladnim zimskim danima.

U planini, lijevo odjeknu dug vučiji urlik.

Ipak mislim da neće doći, a trebao je i to još prije dva sata. Možda su ga uhvatili a možda im i prizna gdje je krenuo, onda je i sa mnom završeeno.

„Biće da me je zvijer nanjušila, ako ostanem još sat vremena nemam nikakve izglede“ pomislih.

Teška kabanica od ovčije vune – pramenjača pokrivala me je dio članaka. U njoj sam više ličio na zvijer nego na čovjeka. Srećom na nogama sam imao kvalitetne čizme od goveđeg boxa koje sam lani kupio u Prijepolju, što je značilo da su mi tabani još suvi. Za njih sam dao tursku zlatnu međiju od sedam grama. Čitavo bogatstvo. Skoro da sam mogao kupiti najboljeg vola u selu. Pa ipak želio sam da budem viđen, da ne nosim opanke kad pođem u varoš, i što je najvažnije da mi aga zavidi. Da ga muči dok prolazim, a da mu dajem njegovo i ne pada mi na pamet.

Da dušu ne griješim aga je bio dobar čovjet, tek da su svi kao i on, ali svakome po zasluzi.

Udar vjetra u lice, vratio me je u stvarnost. Moram negdje da se sklonim jer je do mraka ostalo manje od pola sata. Kući ne mogu već je daleko uhvatilo bi me a na ovom mjestu ne mogu ostati, jer bi se smrzao. Tu je i kurjak sigurno me nije zaboravio a i zašto bi, ne bi ni ja da sam na njegovom mjestu.

Osim glogovog štapa nemam uz sebe ništa od oružja čak ni britvu, i to me najviše muči, jer da imam drugačije bi  ja i moj saputnik sa one strane doline razgovarali,… nije da se ne može nabaviti ali za mene je preskupo. Gledao sam onomad u Pljevljima jedan karabin Manliherov ali koštao je 100 kruna u zlatu…

ovako kome se Bog i sreća noćas više nasmije, meni ili kurjaku.

A njemu se ne žuri, ta vučija sorta nikad ne žuri samo lagano vreba i čeka najmanju neopreznost ili slabost žrtve…

Nema druge, moram da se maknem odavde. Ima gore jedna pećina nije duboka ali za noćas će poslužiti a imam i čakmak i trud. Ukoliko uspijem da vatru naložim moj problem je riješen.

Ali… šta ako kurir ipak naiđe. Sinoć mi je prota Velizar po momku poručio „Neka čeka kod velikog panja na romejskom drumu u tri sahata sjutra“

Pitam momka, šta, ko, kad. Momak mi se kune da ga je prota natjerao tri puta da ponovi poruku da je ne bi zaboravio, to je sve što zna a i to će zaboraviti dok se vrati dolje do manastira.

Dobro, kažem.

„Šta ste rekli, učitelju? “  upita momak.

„Ništa, rekao sam dobro. I prenesi proti da sam rekao Dobro“ odgovorih.

Momak više ništa ne pita samo, nazva Boga u smislu nekog pozdrava te se prtinom zaputi nazad. U trenutku mi je bilo krivo što ga otpustih tek tako bez parčeta slanine i gutljaja rakije ali bi što bi. Tek, evo me tu gdje sam, promrzao, gladan a bogami uskoro.. ko zna ukoliko se ne sakrijem.

Rimski put, je bio nekada stvarno rimski put – preko Kozice, Crnog Vrha, Previje prema Prijepolju. Kažu stari da je u vrijeme srpskog cara Stefana-Dušana bio lijepo kaldrmisam i održavan, ali pet vjekova osmanlija učinilo je svoje. Slabo ko njime ide a i ovi što idu dobro razmisle, nije lako sam kroz šumu. Jedino ljeti karavani sa vunom i lučem, krenu iz gornjih sela ka limskoj dolini, a iz varoši izađu gospoda age i vlasnici imanja kod čivčija po svoje i da obiđu svoje.

Osim njih još samo obijesni bašibozluk i turska sirotinja željna pljačke još ide drumovima, drugi slabo ko, naročito ženskinje same nipopšto. Mnogima se danas ne zna ni traga ni glasa, ugrabe ih prodaju u roblje ili ih jednostavno siluju i gurnu lešinu u kakvu jamu bezdanicu.

Uz razmišljanja me prenu rzanje konja. Uz drum pokriven snijegom prema meni jahao je čovjek tridesetih godina, obučen u crni civilni mundir od bugarskog sukna, sa crvenim fesom na glavi. Kad je dojahao do blizu ogromnog panja sa njegove desne strane sjahao je i polako zapalio dugačku cigaretu.

• Nema druge pomislih, nego i ja da se pokažem, pa šta bude.

Izašao sam iza široke smrče, tako da me neznanac jasno može vidjeti i uputih se prema njemu. Odmah me je spazio.

Na jedno deset koraka zaustavi me pokretom ruke.

„Koji si” upita me.

„Stevan“ začuh samoga sebe.

„ A ti si“, priđi malo bliže.

Nikad ko tada nisam osjećao da me noge ne slušaju, ali ipak malo pomalo priđoh na par koraka. Opet me je zaustavio, ovog puta u njegovoj ruci vidjeh sjajno crni Nagan uperen prema meni.

„Stani junače“

Stao sam kao ukopan. Čovjek je prišao i rukom pređe preko kabanice, a da vidi imam li kakvo oružje. Kad se uvjerio da nemam reče mi

„Ajde Oče naš“

Na brzinu sam se prekrstio i očitao molitvu

„Ajde Simvol Vjere“

Opet kao po komandi počeo sam

„Vjerujem u jednoga Boga oca…..“

Dobro, reče neznanac, vidim da si pravoslavni, reci mi jesi li naoružan“

– Nisam, odgovorih, vidiš i sam, ali volio bih da jesam, dodadoh …

– Je li zbog mene

– Ne nego zbog ovoga što čitav dan oko mene zavija i preža da me uhvati

– Riješićemo i to reče stranac, ali da pređemo na posao, znaš li ko sam ja

– Naravno da ne znam,  ali sumnjam ko bi mogao biti …

– Slušaj, prekide me neznanac, dok je vraćao Nagan ispod silava, ja sam donio nešto do tebe, to nešto koliko sjutra veče mora da bude isporučeno Mlađenu Petriću u selo Kosenicu, ja ću tebi sad to dati a ti to isto tako predaj Mlađenu.

– Ako ne nađem Mlađena? Upitah.

– Onda ga čekaj dok ne dođe, ako su ga ubili čućeš, onda se sastajemo na ovom istom mjestu za 7 dana, pa ćeš dobiti nova uputstva.

Čovjek iz bisaga izvadi, torbicu od žute kože, i pruži mi je. Kopča na torbici je bila metalna, a kroz nju je provučena žica i sve to zalijepljeno olovnom plombom. Kada sam je uzeo u ruku osjetio sam njenu težinu, otprilike oko oke, a sadržaj je bio nepravilan nisam mogao znati šta je unutra.

– Nemoj da otvaraš torbicu, jer tebe ne interesuje njen sadržaj, ti to samo predaješ đe ti je rečeno, a Mlađen će dalje.

– Smijem li pitati kome ide ovo na kraju….

– Nesmiješ, … ali sigurno da ne ostaje kod Mlađa.

Kako je i došao stranac se okrenu i reče

– Ja sad moram da idem, smrkava se, a i tebi preporučujem da požuriš.

Lagano je krenuo prema konju dok sam gledao za njim, torba je već bila na ramenu. Stranac je uzjahao lagano, tada se i ja okrenuh i taman što sam načinio prvi korak, glas iza mene se javi.

– Učitelju!

– Molim

– Vidi se da imaš lijepe manire, kao da si se školovao u Beču a ne u Mileševi..

Za trenutak me začudi kako stranac zna o meni dosta toga, da sam učitelj, i gdje sam se školovao, a onda mi sinu kroz glavu da sam budala, jer svakako Oni nisu poslali nekoga ko je od juče već nekoga ko je dobro informisan. Dojahao je do mene.

– Nisam zaboravio tvoju nagradu,

– Kakvu nagradu

-Za trud

– Ja ovo ne radim zbog nagrade već za opštu stvar, drsko skoro ljutito odgovorih

– Znam, ali mislim da će ti se nagrada sviđeti.

Stranac opet iz bisaga izvuče jednu suknenu torbicu kakvu ljeti čobančad koriste da nose užinu kad su po vazdan uza ovcama, šarenu sa kićankama, i pruži mi je.

– To je za tebe … od Nas …

Ovoga puta težina je bila isto oko oke, i već sam pretpostavio šta je unutra. Umjesto da se zahvalim, tupo sam sa nevjericom buljio u torbu. Stranac je već pošao i gonio konja u lagani kas.

– Eej, povikah za njim.

On zastade.

– A ime, kako se zoveš i hvala ti …

– Zovem se Mustafa …. Mustafa Golubić, možda je govorio još nešto ali ja više što od huka četinara što od daljine nisam razaznavao njegove riječi. A nisam više ni slušao jer kako da objasnim sebi da jedan Mustafa meni nešto daje da odradim za Srpsku stvar, još me čašćava a on je Mustafa nije Miloš.

Otvorio sam pletenu torbu, u kojoj je u zavežljaju stajao pištolj Mauser i kutija od 50-tak naboja za njega. Ja sam ovo oružje već vidio kod autrijskih oficira u Pljevljima, ali nisam ni u snu mogao pomisliti da ću ja jednog dana takvo oružje imati a još manje dobioti.

Zoltan, austrougarski narednik se hvalio da je „Mauser 96„ novo njemačko brzometno oružje, koje nije lako imati jer je veoma skupo tako da ga ni visoki oficiri nemaju bez ko ga kupi o svom trošku. Priznao mi je da bi takvo oružje rado imao ali je taj pištolj koštao 15 dukata, ili skoro polovinu godišnje plate. Sad sam i ja dočekao da imam ovu stvar. Na mom mauseru pisalo je ugraviranim ćiriličnim slovima sa lijeve strane:

„Ujedinjenje ili smrt“, a onda latiničnim sa desne „Mauser Obendorf cal. 7.63“

Napunih ga lako jer se punio kao brzometna puška, i stavih za pas, otada se od njega nisam razdvajao, a Mustafu niti sam zaboravio niti ću ga ikada zaboraviti dok sam živ.