Према наређењу Врховног штаба од 3. октобра, на Пљевља Главни штаб за Црну Гору и Боку добио је задатак да хитно упути у Србију 2.500-3.000 добро наоружаних бораца. И у директиви коју је 22. октобра упутио Покрајинском комитету КПЈ за Црну Гору и Боку друг Тито је поново тражио да се упути одређен број бораца, с тим да се пребацивање врши у мањим јединицама, јачине 100-200 бораца. Првих дана новембра кроз пљеваљски срез је прошао члан Политбироа ЦК КПЈ и Врховног штаба НОПЈ Иван Милутиновић. Том приликом он је Мјесном комитету оставио 150.000 динара ради набавке хране за јединице које ће стићи у пљеваљски срез, уз то дао му задатак да прикупи детаљне податке о јачини и распореду непријатељских снага у Пљевљима ради напада на италијански гарнизон.

Чим је дошао у Црну Гору, Иван Милутиновић је с Покрајинским комитетом и Главним штабом НОПЈ за Црну Гору и Боку предузео мјере за организацију јединица које треба упутити у Србију. Он је Главном штабу за Санџак упутио 13. новембра наређење у коме га је обавијестио да ће Црногорски НОП одред извршити напад на Пљевља и Прибој, да, у вези с тим, Главни штаб за Санџак обезбиједи довољне количине хране за црногорске јединице, да се Штабу Црногорског одреда стави на располагање потребан број партизана који ће му служити као водичи за вријеме напада, да ангажује Пљеваљску, Бјелопољску, Златарску и Милешевску чету за извршење одговарајућих задатака. Деветнаестог новембра командант и политички комесар Црногорског НОП одреда за операције у Санџаку Арсо Јовановић и Бајо Секулић стигли су у Маоче, у кућу Мила Перуничића, ради израде плана за напад на Пљевља. С њима су се састали Велимир Јакић и Миле Перуничић.

Мјесни комитет је располагао тачним подацима о распореду италијанских снага у Пљевљима (утврђења, артиљерија, утврђене зграде итд.). На основу тих података Штаб одреда је направио план напада. Ова политичка активност у пљеваљском срезу и долазак црногорских јединица имали су велики утицај на расположење народа да учествује у нападу на Пљевља. Међутим, таква комбинација није долазила у обзир, јер је Штаб Црногорског одреда сматрао да су његове снаге за напад довољне. Међутим, и поред тога, веће и мање групе наоружаних људи, бораца скоро из свих општина кретале су ка Пљевљима. Они сами су формирали јединице, постављали воднике водова и команде чета и тражили да учествују у нападу на Пљевља. Али се на те захтјеве није нико обазирао. Једна већа група из пренћанске општине била је упућена на Плијеш, код Пљеваља, гдје се налазила и једна чета из Комског батаљона. Ни Мјесни комитет КПЈ за пљеваљски срез није искористио такво расположење народа за формирање нових и већих партизанских јединица у срезу.

Све јединице Црногорског НОП одреда су прешле Тару ноћу 27/28. новембра, а напад је извршен 1. децембра. Народ је одушевљено дочекао, прихватио, смјестио и снабдио довољним количинама хране све борце Црногорског одреда који је нападао на Пљевља. Пљеваљска чета, јачине 135 бораца, која се прикупила у Крупицама, гдје је положила заклетву, своје борце упутила је, као водиче, батаљонима Црногорског одреда који су учествовали у нападу на Пљевља, јер су борци Пљеваљске чете познавали терен. Батаљонима Дурмиторског НОП одреда нијесу додијељени борци из Пљеваљске чете. Они су и сами познавали Пљевља.

Напад на Пљевља завршио се безуспјешно, по цијену великих губитака и на једној и на другој страни. Но и поред свега тога, он је имао и позитивног утицаја на развој НОБ-а у пљеваљском срезу. Долазак црногорских јединица у Санџак позитивно се одразио на даљи развитак покрета у њему. Око 4.000 бораца представљало је велику снагу, а то није могло остати без утицаја на народ.

С друге стране, то је приморало непријатеља да напусти своје гарнизоне у Фочи, Горажду, Чајничу, Новој Вароши, Сјеници и Рудом и да се повуче у Пљевља и Пријепоље. Наступајући од Пријепоља за Пљевља, италијанске трупе су убијале мушкарце, жене и дјецу, а неке су и живе у ватру бацале. Тако су у Црљеницама на најзвјерскији начин поубијали 42 човјека.

Неочекивани ток догађаја довео је Мјесни комитет у тежак положај, јер је требало у најкраћем року обезбиједити пренос великог броја рањеника, међу којима је било доста тешких. Но без обзира на објективне тешкоће, овај тако крупан задатак успјешно је извршен. Мјесни комитет је организовао транспорт рањеника правцима: Адровићи-Матаруге-Мијаковићи-Ђурђевића Тара и Готовуша-Врбица-Тара. Са довољно носила и коња рањеници су веома брзо пребацивани до Таре, гдје су их прихватиле и преносиле до Жабљака јединице Дурмиторског НОП одреда. За евакуацију рањеника били су непосредно одговорни чланови Мјесног комитета и други одговорни руководиоци.

Послије напуштања мањих мјеста, 5. алпинска дивизија „Пустерија“ прикупила је све своје дијелове у Пљевља, Вишеград, Прибој и Пријепоље и одмах приступила утврђивању, изграђујући веома јака утврђења око ових мјеста. Други моменат који је имао знатног утицаја на развитак НОБ-а у Санџаку био је долазак Централног комитета КПЈ и Врховног штаба НОПО Југославије с партизанским одредима из западне Србије и Шумадије.

Напад на Пљевља озбиљно је забринуо окупатора и реакцију. Долазак тако бројних партизанских снага присилио их је да убрзају стварање четничких јединица. Неколико дана послије напада на Пљевља отпочела је организација четника у граду. Од 1. до 7. децембра Италијани су стријељали у Пљевљима 38 грађана, који су на разне начине пружили подршку партизанским јединицама при нападу на Пљевља. Доста људи уписало се у четнике, рачунајући да ће се на тај начин спасти од окупатора. Но, упркос томе, није било неких значајних резултата.

Прва четничка јединица, јачине око 50 четника, изашла је из Пљеваља уз помоћ Италијана и с италијанским оружјем, а била је састављена од бивших официра, подофицира, жандарма, финанаца и четника Косте Миловановића Пећанца, јер је ова четничка организација постојала у Пљевљима прије рата. У новоформираној четничкој организацији заиста није био ниједан поштен и угледнији грађанин. Пљеваљски четници су се тада налазили у Пљевљима, а излазили су из града заједно с Италијанима.

Неколико дана послије напада на Пљевља сви борци Пљеваљске партизанске чете прикупили су се у Маочу. У току напада на Пљевља они су учествовали као борци, углавном као бомбаши, иако су били одређени за водиче. Држање свих било је врло добро. У нападу на Пљевља је из Пљеваљске чете погинуло 7 бораца, а 10 их је рањено. Пошто се прикупила, чета је остала неколико дана у Крупицама, а онда је продужила у правцу Мељака. И овога пута је имала задатак да ради политички и да се омасовљује. На Мељак је стигла око 20. децембра. Око 25. децембра овдје је одржан састанак Мјесног комитета на коме је детаљно и свестрано анализирана ситуација у пљеваљском срезу.

Расправљајући о нападу на Пљевља, о томе како се он одразио на ситуацију у пљеваљском срезу, дошло се до закључка да је овај напад, и поред неуспјеха, позитивно утицао на даљи развитак НОБ-а на овом подручју. Народ је у оних око 4.000 бораца који су нападали на Пљевља видио велику снагу НОП-а, што је само могло допринијети да у народу углед НОБ-а у великој мјери порасте. Закључило се, такође, да су услови за даљи развитак НОБ-а, посебно за мобилизацију нових бораца, веома повољни.

На овом састанку је Мјесни комитет, с пуно самокритике, дао оцјену о свом дотадашњем раду и о раду партијске организације. Закључено је да је, без обзира на објективне тешкоће, учињен велики пропуст у погледу омасовљења партијске организације. Сама чињеница да се на том састанку набројало око 30 људи који су одмах и без имало двоумљења могли бити примљени у Партију говори колико су анализа и закључци Комитета у вези с тим питањем били правилни. На том састанку су сви чланови Мјесног комитета добили задатке по секторима и на територијалном принципу, али само за територију среза јужно од комуникације Пријепоље-Пљевља-Чајниче.

Послије напада на Пљевља формиран је Црногорско-санџачки одред за операције између Лима и Таре. За његовог команданта је постављен Миле Перуничић, а за политичког комесара Бошко Ђуричковић. По наређењу овог штаба, око 20. децембра, стигле су три чете из Дурмиторског одреда: Дробњачка, Језеро-шаранска и Ускочка, укупно око 140 бораца. Од Зетско-подгоричке, Језеро-шаранске и Ускочке чете формиран је 1. црногорски комбиновани батаљон, док се Дробњачка чета задржала у пљеваљском срезу, у рејону Мељака, заједно с Пљеваљском четом.

ПРИЛОГ У КРВИ (ПЉЕВЉА 1941-1945)