ТРАГОМ ЈЕДНЕ ФОТОГРАФИЈЕ

Пише: др Новица Станић

          Има једна фотографија, направљена у љето 1968. на фудбалском игралишту на Голим брдима, која постане вирална на друштвеним мрежама и мобилним телефонима кад год се неко од играча са ње пресели на небеске терене. Овога пута повод да оживи, био је одлазак Миомира Миме Остојића.

          На фотографији је  фудбалска екипа Видара из тог времена, додуше не у најбољем издању, јер у то вријеме није било мобилних телефона са камером, па су на фотографији они који су се тог тренутка задесили на Голим брдима када је наишао фотограф. Стоје: први са лијеве стране је  Мима Остојић, до њега Милета Соковић, последњи предсједник општине Пљевља у једностраначком систему. Нажалост срце га је издало у најбољим годинама. Затим  Десимир Шундић, трагично настрадао за вријеме  служења војног рока. До Десимира је Драго Божовић,  који је био подофицир ЈНА у Словенији,  па је са тридесетак година напустио војску. Докони и знатижељни су нагађали да ли је нешта „лануо“ против Тита и Партије па је због тога истјеран из војске. Међутим, како је касније добио посао у МУП-у те приче су постале депласиране. До њега је моја маленкост са фудбалском лоптом у рукама,  а до мене Миланко Вукојичић, већ у то вријеме у зрелим годинама, човек који је донио прву праву фудбалску лопту на Гола брда. Поодавно су се и Миланко и  његова плава фудбалска лопта преселили на небеска брда и долине.

          У првом реду, чуче, с лијева: : Хајрудин Хрковић – Лала, живи као наставник у пензији у Тутину, до њега Миланко Голочевац, аутомеханичар у пензији, затим Радоје Станић стекао пензију у МУП-у, и последњи на крају  Милојица Мићо Боровић, завршио Економски факултет. Нажалост и он покојни.

          Мима је био годину дана испред мене у школи, био је крупан у односу на осталу дјецу и увјек је дјеловао озбиљније од других. Он је био голман у нашој екипи и једини није био из Видара него из Комина. Био је изванредан голман за наше прилике. Након једне утакмице у којој смо побиједили, а  он био најбољи појединац, сутрадан га није било у школи. Стигла је вијест да је исте ноћи након утакмице примљен у болницу и да га је хитно оперисао чувени др Милош Кнежевић. Радило се  о укљештеној кили, срећом све се добро завршило.

          Следећег љета путеви су нам се раздвојили, ја сам уписао факултет у Београду, тако да се годинама нисмо сретали. Оно што је свакако обиљежило Мимин живот и његове породице, је трагедија која се десила 1985.године, када им је умро син Љубомир стар 10 година. Након тога Мима је постао оглашени бесједник на многим сахранама у нашој Општини, па и шире. Кад год сам слушао те његове надахнуте бесједе, дјеловале су ми као једна једина непрекинута тужбалица и жал без конца и краја. Читав живот је бугариоза прерано изгубљеним анђелом.

          У вишедеценијској борби против режима Мила Ђукановића, Мима је био активни учесник као члан СНП-а, али увијек принципијелно, с мјером и достојанством, без вријеђања и омаловажавања људи. Због тога се његова ријеч поштовала. Често је био предсједник бирачког одбора на гласачком мјесту у Коминима. Захваљујући његовом ауторитету проблеми су решавани у ходу, јер су га и чланови бирачких одбора из других странака поштовали.

          Педесет и пет година је прошло од како је настала фотографија фудбалске екипе Видара на Голим брдима, на којој смо били десеторица, који су „много хтјели,много започели“. Тренутни резултат је 5:5, али и нас петорица све ређе обилазимо Гола брда. И што је најгоре Гола брда су пуста, нема неких нових клинаца, село нам и буквално умире. Али су ту шумокрадице, који немилице сијеку брезе,као да желе да оправдају назив Гола брда. А ми смо се некада устручавали и плашили шумара да посијечемо неколико бреза и направимо стативе. Нажалост, драги наш Мима, постоје голови који се не бране. Збогом, нека ти је лака црна земља, а Господ нека подари мира и покоја твојој души.