САОПШТЕЊЕ ПОКРЕТА ЗА ПЉЕВЉА: РИЈЕЧ МРЖЊЕ

    6 godina pre 84 pregleda Izvor: pvinformer.me

Коначно се чула права ријеч са најстарије и најзначајније српске адресе, наиме његова светост патријарх српски господин Иринеј, у интервју за подгорички „Дан“, оцијенио је да је „положај Српске православне цркве у Црној Гори гори него у време османске окупације, а да је статус Срба као у доба озлоглашене фашистичке творевине Независне државе Хрватске“. Тако је патријарховом ријечју истине срушена, попут куле од карата, фатаморгана, о никад бољим односима између Србије и Црне Горе. Потпуно очекивано, кренули су режимски великодостојници да, намање више немушт начин, оповргавају тврдњу патријарха Иринеја, теоријом о злоупотреби гостопримства и прављењем алибија за власт Србије, како би лакше предала Косово и Метохију.

  • онда је, попут грома из ведра неба, дошла ријеч мржње Балше Брковића објављена у „Вијестима“, и то у додатку за културу „АРТ“, од суботе, 28.07.2018. године, у тексту под насловом „Патријарх“, који је најбоља потврда о апартхејду српског народа у данашњој Црној Гори. Човјек који се још давно прочуо титулишући митрополита Амфилохија као владику „брдскобрзинског и црногорског“, овога пута је осумњичио патријарха Иринеја и цио синод СПЦ да је на дрогама, двоумећи се да ли је у питању „мескалин или је шљивка и даље златна“? Овакво вријеђање читаве једне цркве и њеног поглавара није забиљежено у Европи у овом вијеку. Нека проба господин Брковић да напише овакве

квалификације за Реиса Исламске заједнице у Црној Гори, или Надбискупа барског, па ће видјети шта ће га снаћи. Ово је само још једна потврда колико је патријарх Иринеј био у праву.

Да би подупро своју тврдњу о неугрожености СПЦ и Срба у Црној Гори, Брковић наводи грађевинарске подухвате чији је инвеститор Митрополија црногорско – приморска и духовне центре без фискалних рачуна. Како је могуће одвојити цркву од државе, што је цивилизацијска тековина још од француске буржоаске револуције, а притом јој уводити фискалне рачуне. Уосталом, поред духовности, градитељство је и најзначајнија особина СПЦ. Да није тако не би поред толико порушених и несталих средњовјековних градова, једино остале цркве и манастири, као беочузи трајања српског народа и његове цркве кроз вјекове.

Господин Брковић не помиње, а сигурно му смета, чињеница да је према свим истраживањима јавног мијења СПЦ односно Митрополија црногорско – приморска најпопуларнија институција у Црној Гори. Зато сигурно нису највећи кривци митрополит Амфилохије и патријарх Иринеј, већ све владике из династије Петровића, преко књаза Данила до књаза и краља Николе, који су се изјашњавали као Срби.

„У чему је то положај Срба другачији или гори него ли положај Црногораца, Бошњака, Албанаца или других у ЦГ? “ пита се господин Балша Брковић. Јесте господине Брковићу, само што ви то не желите да видите. Нама је (безмало половини Црне Горе) у прагријех уписано што смо на референдуму о државно правном статусу Црне Горе, који је расписан противно нормама тада важећег Устава, гласали за заједничку државу и тако се уписали у црну књигу „домаћих издајника“, док је на власти актуелни режим. Је ли господин Брковић заборавио 27 професора српског језика из Никшића и Херцег Новог, који су остали без посла, само зато што су поштовали, у том тренутку важећи Устав Црне Горе, у коме је писало да је службени језик у Црној Гори српски.

Зна ли господин Брковић да је Србима у Црној Гори недоступан посао у полицији, војсци, просвети, здравству, дипломатији, а бити директор у просвети, здравству или не дај боже директор полиције, мисаона је именица. А тих 5 до 6 %, запослених у локалним самоуправама и државним органима само су остаци оних који су се запослили прије велике шизме у ДПС –у.

Ко би очекивао од књижевника Брковића такву вулгаризацију у питању „да ли су Срби другачије гладни“ од других народа у Црној Гори. Нису, али не може се равноправност једног народа сводити само на потребу за храном, у питању су и насушне потребе за сопственим језиком, писмом, културом и традицијом. У питању је могућност слободног коришћења националних симбола и слободног изјашњавања на попису, без „преламања у мозгу“. Хоћемо да наша дјеца у школи изучавају Светог Саву, Андрића, Црњанског, Десанку Максимовић,Мешу Селимовића, Матију Бећковића, Стевана Раичковића, Рајка Нога, Момира Војводића, Ранка Јововића, а не само књижевнике који пљују по нама.

На крају да се изразимо метафорично, разлика између ђукановића и брковића је у томе што су ђукановићи Срби или антисрби по потреби, зависно од тога која им позиција обезбеђује опстанак на власти. Научили су то од краља Николе, који је био Србин док је вјеровао да ће Црна Гора бити пијемонт српског уједињења, а његови синови засјести на српски престо. Постао је антисрбин кад је схватио да ће остати без престола. Насупрот томе брковићи су изворни антисрби. Тако се српски народ у Црној Гори нашао између чекића и наковња и није никакво чудо што је патријарх Иринеј био приморан да изговори ту страшну истину.

  • Пљевљима, 01.08.2018.год.

Покрет за Пљевља