Dugo nisam video doktora Ranka Stankovića, nekadašnjeg direktora Doma zdravlja u Novom Beogradu, koji je nehotice i iz želje da dokaže da i u najtežim vremenima ljudi čine dobra dela, otkrio mit o porodici Bajrovića iz Pljevalja. Baš bih voleo da ga susretnem i da mu ispričam kako su najčuvenijeg pljevaljskog dobročinitelja, iz prvih decenija prošlog veka, Omer-bega Bajrovića, Austrijanci na prevaru odveli u Sarajevo i tamo ga, po svemu sudeći, otrovali.

To je ona poslednja karika u priči o velikoj porodici Bajrovića, koju je za „Politiku“ u junu započela Dubravka Radić kazivanjem o školovanju srpske dece u Solunu, na teret pljevaljskog paše. Tako su u Grčkoj temelje obrazovanja stekli njena majka Staka Bogosavljević, devojačko Tošić, Danka Mitranović i Milan Minić. Posle nas je trag naveo na sokake prelepog romana „Svitanje“ Milke Bajić–Poderegin, u kojem su prikazani svi ti istiniti događaji iz prošlosti Pljevalja. Međutim, ostalo je više nedorečenosti u celoj priči o Bajrovićima, a najviše ko je šta od njih činio za svoj kraj, a posebno za pljevaljske Srbe.

I onda – iznenađenje. U Beogradu decenijama žive najbliži rođaci pljevaljskih dobročinitelja, Mubera–Berka Musić, unuka Mehmed-paše, i Derviša Drnda, sestričina Omer-bega Bajrovića. Berka već duže boravi u Švedskoj sa svojom decom, a 86-godišnja Derviša, još razborita i vitalna, stanuje u Bulevaru kralja Aleksandra 80-a, gde se nađoh dobrano zahvaljujući i „Politici“ koja se u ovoj porodici decenijama ne ispušta iz ruku.

– Tu je sve čisto, sve se zna. Moj ujak Omer-beg Bajrović, po kome se u Pljevljima naziva i jedna ulica, bio je civilizovan čovek, turski podanik koji se nikada nije stideo svojih korena. On je školovao o svom trošku srpsku decu u Solunu. Čuvenog profesora pedijatrije Uroša Ružičića, autora najboljeg udžbenika o negovanju beba, slao je na škole u Istanbul, kao i drugog lekara, poznatog Mehmeda Čelebića – s ponosom i bez ikakvog naprezanja u prizivanju sećanja govorila je baka Derviša.

Od malih nogu slušala je priče o dobrim delima starijih Bajrovića, koja su u porodičnim razgovorima ocenjivana kao nešto što se moralo učiniti za srpski narod u Pljevljima.

– Nije Milka Bajić – Poderegin izmislila ni onaj detalj o darovanju ovnova, koje je Omer-beg obećao kada se turska vojska povuče iz Pljevalja. Kada se to dogodilo dao je tačno 350 ovnova za, kako je rekao, „obnovu Crne Gore.“ Povodom toga, on je ukazom kralja Nikole unapređen u počasnog majora crnogorske vojske. Moj ujak je Srbe pomogao u svemu. Imao je veliku vodenicu u kojoj je mleo žito. Mnogima je, jednom mesečno, davao po džak brašna. Na primer, porodici Mirka Papića, potonjeg profesora matematike na Vojnoj akademiji u Beogradu, dao je jednu kuću na besplatno korišćenje i obavezno po džak brašna mesečno. Ova veza se kasnije pretvorila u pobratimstvo – kazuje umna Derviša Drnda.

Omer-beg Bajrović je nastojao da od Pljevalja načini moderan grad. Napravio je konak u čijoj su kuhinje radile kuvarice iz Beča, a gosti su bili samo stranci.

– Da bi uveo više progresa u naše mesto jednog dana je u kuću uneo i klavir. Njegova majka Derviša, po kojoj sam i ja kao njena unuka dobila ime, usprotivila se tom čudu koje je nazvala „grehotom“ i preklinjala sina da instrument iznese iz kuće. Na tom klaviru su, potom, brojna pljevaljska deca u gimnaziji naučila da sviraju prve akorde – dok je prizivala prošlost naša draga domaćica kao da se podmlađivala.

Setila se da joj je ujak sagradio i polovinu nove zgrade gimnazije, jer je stara uništena u požaru. Nova zgrada je građena prilozima Srba, ali je od sakupljenog novca mogla da se sagradi samo polovina projektovanog zdanja. Tada se pojavio Omer-beg i dao pozamašan prilog kojim je gimnazija stavljena pod krov i useljena radosnim učenicima.

Mehmed-paša Bajrović, turski starešina Pljevalja, prvih godina prošlog veka, inače brat od strica Omer-begu, bio je jedan od najvećih donatora manastira Sveti Trojica. Iako je paša insistirao da se o tome ne govori, u narodu se dugo spominjala velika količina zlata. Zbog svega toga, mnogi Bajrovići su, uz više pljevaljskih Srba, postali nosioci Ordena Svetog Save, a kralj Nikola ih je često odlikovao i drugim znamenjima. Na čestim prijemima kod kralja Crne Gore, Mehmed-paši Bajroviću je davano počasno mesto, blizu samog suverena. To je pogađalo mnoge plemenske glavare koji su kralju Nikoli otvoreno prigovorili. On im je na to odgovorio, da porodična loza Bajrovića iz Kruševa kod Pljevalja postoji koliko i njegovi Petrovići i da je to za svako poštovanje.

Nisu dobročinstva Bajrovića uvek nailazila na dobar prijem kod Srba. Sve je to lepo, govorili su onda pojedini Pljevljaci, ali mi se nalazimo i dalje u ropstvu, živimo u okupiranoj zemlji.

Mehmed-paša Bajrović se kasnije iselio u Sarajevo, gde je i umro. Pričalo se da je njegovoj smrti doprinelo i rasipništvo njegovih sinova koji su otišli na školovanje u Beč i tamo sve spiskali. Jer, od velikog bogatstva, na kraju, nije ostalo ništa. Tako su i dve velike kuće u Pljevljima, sa pozlaćenim kvakama na svim vratima, otišle na doboš.

Pravo je i potrebno je spomenuti i pokojnoga Omer-bega Bajrovića, majora crnogorske vojske iz Pljevalja. Jer on to zaslužuje pred savremenicima.

– Mog ujaka, zbog prijateljskih veza sa Srbima, Austrijanci su početkom druge decenije prošlog veka na prevaru odveli u Sarajevo. Sluteći da se taj put neće dobro završiti, moja baka Derviša, a Omer-begova majka, počela je da moli i preklinje da i ona pođe s njim na put. Austrijanci su ih oboje smestili u fijaker, kao da je sve u najboljem redu da ne bi izazvali proteste Pljevljaka. Čim su prešli granicu kod sela Metljike i stali na bosansku teritoriju, izvukli su Omer-bega sa sedišta i vezali ga za fijaker. Majka Derviša je sve do Sarajeva morala da gleda kako joj sin trči za fijakerom, pada, kako ga po zemlji vuku kao strvinu, ali joj ništa nije pomoglo da spreči to ponižavanje uglednog i bogatog Pljevljaka. U austrijskom zatvoru u Sarajevu je, po svemu sudeći, Omer-beg posle nekoliko dana otrovan – uz duboke uzdahe ispriča Derviša Drnda tragičan kraj svog daidže-ujaka.

Ovde bi trebalo da se završi priča u kojoj nisu važni datumi, pozivanje na svedoke, već samo sjaj ljudskog dela, dobročinstva, kao i njihovo stradanje koje najčešće vodi u mit. Ovaj put u mit o velikoj porodici Bajrovića iz Pljevalja.