Дочекасмо и то да прославимо Његошеве дане као државни празник. Црна Гора је славила, а Монтенегро мучао.  Давно је Милош Црњански написао за Горски вијенац , да је то пјесма „која би и кад би сав наш народ изумро јасно и горостасно сачувала његов лик“.  Управо је у томе Његошев највећи гријех, што је оставио свједочанство које „нити тамни, нит свијетлости губи“. Вијек је потрошен да би се то свједочанство поништило и обавила пренационализација  Црне Горе и њено превођење у „нови цивилизацијски круг“, монтенегрински!

Разумије се да је томе највећа сметња био Његош и његово грандиозно дјело. Лијепо је Љуба Ненадовић написао: „и кад нестане брегова  и људи остаће два црногорска колоса Ловћен и Владика“. Прије проналаска вјештачке интелигенције, створене су вјештачка трава и вјештачка нација. Вјештачко се препознаје по томе што му се зна тачан датум настанка, или формирања. Тако је црногорска нација озваничена 1.маја 1945.године када је Милован Ђилас у Борби објавио чланак „О црногорском националном питању“, у коме се каже да Црногорци јесу Срби, али да су се у рату формирали у „посебну нацију“.

Како сила Бога не моли, на првом послијератном попису становништва 1948.године, око 95 % Срба, колико их је било прије рата у Црној Гори, револуционарним методама је претопљено у 1,78%. Број националних Црногораца порстао је од 0 % прије рата на 90,67%. Међутим, од Његоша се није могло побјећи чак ни у револуцији. Ђилас у својој књизи Револуционарни рат пише како је у својој комесарској торбици, све до Сутјеске, поред личних докумената носио и Горски вијенац, а не Комунистички манифест.

У јеку највећих борби на Сутјесци торбицу је закопао, како Нијемци не би знали о коме се ради, у случају погибије или заробљавања. Послије рата покушао је да нађе торбицу, али није успио. Срећом Горски вијенац је био похрањен и у његовој глави, па се након пада са власти, отац црногорске нације одрекао свог чеда и на суђењу изјаснио као Србин. Ђилас је проглашен отпадником, а револуција је наставила да тече. У свом рушилачком току прво је на ред дошла  Његошева капела на Ловћену, коју су чак и Аустроугари жељели да обнове 1918, кад су схватили  да губе рат. Временом је србофобија постала државни пројекат, а томе је свакако највећи допринос дао  режим Мила Ђукановића. Да је потрајао  још коју годину вјероватно би тврдили да је Владика био Његошев надимак, који је добио још док је чувао овце по Његушима, и да зато нема крста на његовом гробу. Признање лажне државе Косово, упркос чињеници да је 85% грађана Црне Горе било против тога, дискриминација српског језика и његово свођење на статус мањинског, иако је на свим пописима већински језик, усвајање државних симбола у парламенту без присуства опозиције, улазак у НАТО без референдума, увођење санкција мајци Русији, представљају црне странице новије црногорске историје.

Кад је након хиротонисања за митрополита у Петрограду, Његош примљен у аудијенцију код  руског цара, он је примијетио колико је Његош височији од њега. „Само је Бог виши од руског цара“, одговорио је Његош, што је била својеврсна метафора захвалности Црне Горе према Русији и њеној помоћи, у току борбе за слободу. Данас смо дошли дотле да чак и власт која је смијенила Ђукановићев режим хоће да уведе визе грађанима Русије, а у УН гласа против Резолуције о борби против величања нацизма, чији је подносилац  Русија. Да би се све ово могло урадити морао се пацификовати Његош. Прво су га понизили тврдњом како „најумнија српска(свјетска) глава“ није разликовала значење ријечи Србин и српски од православац и православни. Кад ни то није било довољно прогласили су га геноцидним пјесником. Али како „ удар нађе искру камену“ пројавише се литије и митрполит Амфилохије, те „пуче колан свечевој кобили, обрнуше кoла низа страну“.

Јесте Црна Гора добила Његошеве дане као државни празник, али је чека „борба непрестана“ да врати капелу на Ловћен, отпризна Косово, српском језику обезбиједи статус службеног језика, укине санкције Русији и усвоји државне симболе, који ће бити „из главе цијела народа.“