Вујадии МИЛАНОВИЋ
Београд

Црна Гора сигурно није никад имала занимљивијег, контроверзнијег и невјернијег странога госта на своме тлу од Енглескиње Мери Едит Дарам(Магу Edith Durham), коју је почетком XX вијека десет година примала и испраћала као свога драгога посјетиоца и на коју је већ од другог доласка гледала као на свога пријатеља и сарадника у односима с Турцима и Арнаутима током те цијеле деценије. Жена која је иза себе оставила седам обимних књига – а уз то и толико чланака у енглеској штампи, да би чинили још једну такву књигу – све о Србима и оним српским сусједима који су им били вјековни љути непријатељи – о Албанцима, Турцима, Аустријанцима и др., играла је важну улогу у међународним пословима Црне Горе и Европе, као и сусједа Црне Горе. А наши историчари нису ништа знали о њој прије
објављивања мога превода њене прве књиге и моје обимније студије о њој у „Поговору“ уз тај превод прије десет година. Неки наши познати историчари били су обавезни, и били у прилици да се упознају с њеним радом, али су то помало надобудно игнорисали, док су је неки наши сусједи у заносу приказивали као непобитног свједока против српских актера у историји тог доба.

Међутим, због њене самосвојне и нефлексибилне природе, њене поди-
јељене личности и двају непомирљивих дијелова њеног путописног и публицистичког рада, мис Дарам није никад стекла репутацију значајне јавне личности ни у енглеској званичној историји, због чега о њој није била никад написана ни најкраћа биографија у Енглеској све до њене смрти, па и све до недавно, док је писано о неким њеним земљацима чија је укупна књижевна или научна заоставштина мања од половине њеног објављеног и архивског опуса.
Зато, због сложености и противрјечности њене појаве и дјелатности у
нашим земљама, потребно је и овај пут бар укратко представити њен рад и путовања прије приказа њене посјете Пљевљима у првој деценији XX вијека, као и њену потоњу моралнополитичку метаморфозу, јер њен запис о посјети Пљевљима датира из 1920. године, петнаест година послије њеног боравка у овоме мјесту.

Пређимо сада на њено сјећање на посјету Пљевљима, односно на оно
што је из тог сјећања селектирала и филтрирала петнаест година касније.Ти њени првобитни, оригинални утисци касније су, у књизи, несумњиво редуцирани и у њеној изопаченој свијести еклатантно оскрнављени, али су и такви, вјерујем, од неког значаја за нас данас.

Та промјена визуре и касније политичко ангажовање види се у мемоа-
рима већ на приказу њене прве посјете Црној Гори, коју је некад описала са свјежим сјећањем, објективно и добронамјерно. Сада, на првим страницама својих мемоара, поново описује свој први долазак на Цетиње 1900, управо о Великом Госпођину-дне, како би рекао Његош, износећи упечатљиву слику изласка књажеве породице из цркве послије литургије (што није ни споменула у својој првој књизи). Сада јој је важно да истакне да се убрзо са Цетиња спустила у Подгорицу „препуну“ Албанаца у својој народној ношњи, коју Црногорци још нису забрањивали – што јој је сада посебно важно да напомене – док је о томе дала сасвим друкчију слику у књизи Кроз српске земље, која је отишла у штампу само неколико мјесеци послије повратка с путовања 1903. Сада, 1920, каже да је одмах при ступању на тле Црне Горе стекла сазнање и о великосрпској идеји (had learnt, too, o f the Great Serbian Idea) и o значењу на црногорској капи, и одмах су јој рекли да је „обнова Великог српског царства из средњег вијека оно за што Црна Гора живи“ (how the reconstruction o f the Great Serb Empire o f the Middle Ages was what Montenegro livedfor), o чему нема ни ријечи у њеној књизи објављеној 1904.

Потом, с разлогом, прескаче у мемоарима све оно што је изнијела у првој и другој књизи, па ће наставити од свога четвртог доласка на Цетиње и У Црну Гору.
Након поменуте посјете Вучјем Долу, кренула је са Цетиња у сјеверне
крајеве ради антрополошких истраживања, како је то тада наглашавала.
Послије два изузетно пријатна дана проведена на Жабљаку, М. Дарам је ријешила да се спусти на Тару, да би се одатле успела у Пљевља на турској територији, и морала чекати – како даље сама пише док ло-
кални старјешина не оцијени да ми је безбједно да пређем. Док сам чекача, чула сам такође joiu гласина о Књазу. Био је оптужен da је отровао министра правде, који је умро нагло одмах пошто је с њим ручао. Породица умрлог живјела је овдје. Рекли су да је аустријски доктор рекао да то иије било од отрова. Али о томе се много причало, и народу је изгледала његова изјава неувјерљива. Ја нисам никад сазнала истину о томе. Кад је пут напокон био слободан, прегили смо брзу Тару у подножју клисуре на најпримитивнијем сплаву од седам дасака склепаних једна уз другу у облику троугла, а турска жандармерија на другој обали обезбиједила је водича и коње. …

Пљевље је тада чинило необичан призор – наставља ауторка даље у својим мемоарима. — На једној страни су биле модерне савремене аустријске куће с парком, уредним касарнама и гостионицом. На брежуљцимау позадини видјели су се на бијелим стијенама огромни иницијали Франца Јозефа. Супротну страну града запосједалаје турска војска, чудесно уредна и углађена,као да се надметала са Аустријом, а полумјесец је господарио на бријегу на тој страни. Између mux двију страна лежао је домаћи градић и базар.

Локални турски управљач био је Албанац, Сулејман паша. Био је оду-
шевљен кад се појавио енглески посјетилац. [И он је знао за пријатељство Енглеске и Турске. – прим. В. М.] Објаснио ми је тежину свог положаја, са непријатељским земљама на три стране Санцака – Аустријом, Црном Гором и Србијом, свака роварећи да овдје загосподари, а непријатељска војска стационирана у граду. Он је био увјерен да се Аустрија спрема да ускоро оде из града. Вјеровао је да чак и у том случају имајуу Санџаку више трупа него utmo је дозвољено по међународном уговору.

Паша ме је упорно наговарао да продужим пут до Митровице и Призрена, гдје Руси – како каже – подстичу проблеме. Али то је било немогуће, јер је вријеме мога одмора било строго ограничено. Посљедица Мирцштег(Miirzsteg) уговора била је, no његовом суду, да су Аустрија и Русија сматрале да ће Полуострво бити убрзо њихово, и да раде упорно да прошире ce сфере утицаја. И једна u друга, у складу са тзв. планом реформи, успоставила је своју жандармерију у областима одакле могу најбоље да дјелују. Енглеску су ставили на неважно мјесто. Енглеска треба да инсистира да буде на границама, тада би се спријечио увоз оружја. Овако како је, и Аустрија и Русија кријумчаре оружје уз помоћ својих жандармерија. Русија је жеље-
ла да испровоцира побуну хришћана да би упала „да cnacaea хришћане“.

[Наравно, и мис Дарам и Турчин мисле само на Србе кад кажу „хришћани“, не и на Албанце хришћане. То је дугорочна стратегија затирања српске националне одреднице ради стварања аморфне масе, од које ће се послије моћи правити нове нације. – Прим. В. М.]

Аустрија је жељела да подстакне несугласице између [албанских] му-
слимана и католика, а, будући да је најближа мјесту догађања, понадала се да ће Eepona onem да је замоли да „успостави ред “ као у Босни. „ Онда би била за један дан маршевања ближе Солуну, “ рече паша. Вјерујем да је био у праву.

Мене су представили једном од водећих Срба у граду, Филипу Ђурашковићу. Породица Ђурашковића је напустила Црну Гору … због жестоке свађе с Петровићима. Побјегла је, као што је било уобичајено, на турску територију а годинама је држала службене положаје. Филип је живио у Драчу, и снажно је био за стварање независне Албаније, изјављујући да је проблем са Албанцима долазио потпуно од турске рђаве владавине. Да им се да прилика да се школују, Албанци би били међу најинтелигентнијим на Полуострву.

Он је то наглашаво и указивањем на то да је Сулејман паша Албанац, а само човјек велике вјештине могао је очувати мир 20 година између два противничка гарнизона, оба у истом граду.

Био је Тројичин-дан, и неколико хиљада поклоника је дошло у манастир Свете Тројице, незнатно удаљен од града: из Црне Горе, Србије, па чак и Херцеговине, као и из околних села. Нарочито су се окупљали учитељи, а сви су се бавили школском пропагандом у овом крају, па сам тако много сазнала о чему се ради. Учитељи су били скоро сви Црногорци и сматрали су да је Санџак „њихов правичан захтјев.“ Били су бијесни на Аустрију, јер су били поручили доста уобичајених пропагандних постера, гротескних портрета цара Душана, Милоша Обилића, девет Југовића итд., за своје школе, да проповиједају Велику Србију. Послали су их аустријском поштом да не
би пали у турске руке а Аустријанци су их стопирали. Ту није било руског конзула да се о томе побрине. А ни на Русију се не би могли у цјелости ослонити.

Два руска званичника су недавно долазили у манастир Милешево, код Пријепоља, и изјавили да је језик којим се ту говори бугарски. А то је мјесто гдје је био сахрањен свети Саво! Били су бијесни. Сад су се руски монаси чврсто угнијездили у Дечанима. То је било у реду. Нико од њих није желио да се у Турском царству уведу реформе, јер онда се нико не би могао понадати да се оно раскомада. Као и у Македонији, схватила сам да је опробани метод да се почне с масакром, а онда завапи пред Европом за помоћ. На свим странама поново сам чула да је избијање великог балканског устанка спријечено Руско-јапанским ратом. Архимандрит [овог] манастира био је огорчен на Русију. „ Шта хоће Русија с Манџуријом? Отишла је да запосједа далеку земљу која с њом нема ништа а оставила браћу на Балкану беспомоћне. Бог је проклео! “ Гадило им се што је бугарски Фердинанд био гост на свадби у Њемачкој. Он је стари завјереник, али будалашина. „ Он хоће да буде цар простране земље. Али неће успјети. Он је ослабио српску позицију својом пропагандом, али се никад неће дочепати Цариграда. Русија ће га откотрљати. Она намјерава даузме Цариград. И нико други неће. “

Краљ Петар је био једина нада Србије наставља мис Дарам али је
била активна пропаганда против њега. Енглеско становиште о убиству Александра О.Ј било је њима непојмљиво. Да Александар није убијен, он би допустио Аустрији да изгради и контролише жељезнице кроз Србију.

Црногорци су се подсмијевали Србији, „земљи која има ново министарство послије сваких пар мјесеци. “ Нико од њих изгледа није мислио да је то корисно. И нико изгледа није схватао зашто би сви радили за заједнички циљ.

Било да су за или против Петровића, сви су сматрали једино исправно да Црна Гора буде глава Велике Србије. Према Аустрији су имали само npeзир, и са задовољством говорили да ceu аустријски официри изгледају као да под појасом носе близанце. Треба само да заријете бајонет и да покуља nueo. А они, у cmeapu, нису имали npaeo да говоре о пићу, јер је светковина била оргијање уз ракију, nueo и вино.

Из Пљевља сам отишла у Пријепоље, најудаљенију војну постају
Аустрије. У њему је било само стотину хришћанских кућа. Па ипак је ту био учитељ који је неуморно проповиједао „Велику Србију“ и „патриотизам“.
Турска влада је била немоћна да спријечи овај револуционарни рад, пошто би ма каква интервенција изазвала протесте великих сила због „прогањања Хришћана.“
Цио Санцак од Митровице до аустријске границе био је настањен скоро потпуно Словенима који су говорили српски, а већина становништва је била муслиманска. Они су у највећем броју били потомци оних избачених из Црне Горе или Србије 1878, и стога не баш наклоњени ни једној од њих.

Крсто њен пратилац није уопште био сретан што су они промијенши cвoje мјесто боравка за боље, и населили се на земљи плоднијој него што је она с које су били отјерани. Он ми је наивно рекао да се надао да ће ceu поцркати од глади.

Вративши се у Пљевље, схватила сам да је настало велико узбуђење због мене, пошто су аустријске власти дотад вјеровале да се до Пљевља може стићи само аустријским поштанским колима са аустријске границе [од Босне] и конзул је пожурио да ме интервјуише. Били суљубазни и пријатељски наклоњени, али су ме жестоко пропитали у вези с циљем моје nocjeme, и били очито незадовољни што је један ненаоружан турист могао доћи npaeo преко поља и кретати се унаоколо без њихове дозволе и знања. Конзул
је био Хрват и љути анти-Србин. Рекао ми је да су Црногорци били криви за почетак недавног окршаја близу Бијелог Поља, и да их је предводио један црногорски официр.
Црногорска верзија је била да су албански муслимани нагонили овце
на испаше хришћана; да су их хришћани поново отјерали и тако је почела битка; да су сви хришћани ту носили црногорске капе, и да прича о официру није тачна.
Муслимани су се клели да је тачно да је Црногорце предводио официр.Судећи по брзини којом су црногорске трупе биле послате на границу, склона сам да повјерујем да је била ‘намјештаљка’.

Стигла је вијест о потапању руске флоте од стране Јапанаца. То је изазвало велико узбуђење. Претходно ми се смијао сваки Србин и Црногорац зато што је нама требало толико времена да тучемо Буре.Сада кад је изгледало да су неки домороци, за које су вјеровали да су црнци, бар нанијели велике губитке Светој Русији, они су осјећали да се руши васиона. …

Вратила сам се у Никшић без проблема, а одатле у Његуше …
Укратко, историја мога одмора 1905. могла би се овако сумирати. Русија је била немоћна, а обесхрабрене балканске државе нису могле ни да макну без ње. Аустрија је имала слободне руке, и изгледало је да ће искористит предност због таквог стања Русије. (Треба се присјетити да јој дугујемо захвалност што то није.) Било је врло наглашено незадовољство у Црној Гори против Књаза, а оно је сасвим очевидно било испланирано и руковођено из Србије, а можда и Русије. Битка између таста и зета, Николе и Петра, већ је почела. Али Црна Гора је још увијек вјеровала даје она неоспорно на челу Велике Србије. Чак и незадовољници су жељели да само Црна Гора води ка Призрену и слави, а могуће је да су били несвјесни да су кориштени само
као мачја канџа. …

По повратку у Лондон нашла сам врло усхићеног незваничног представника Србије. Британска влада је, без видљивог разлога, долазила до закључка да све треба да се заборави и опрости, и да се обнове дипломатске везе са Србијом“ [које су биле суспендоване послије убиства краља Александра и краљице Драге], што она дочекује више с огорчењем него с обичним нео- добравањем.

М. Едит Дарам-какоје писала своје име послије 1904-сасвим је игно-
рисала своју посвећеност антропологији кад је писала ове мемоаре у њима се представља искључиво као политички аналитичар минулих деценија. То нас не изненађује баш много, с обзиром на чињеницу да је имала мноштво политичких опсервација и судова и у првим трима књигама, у којима иначе преовлађују њена иницијална интересовања – антрополошка и етнолошка, већ нас запрепашћује њена антисрпска острашћеност.

Прво, сада наглашено указује на опасност од „великосрпског експан-
зионизма“ и „великосрпске пропаганде“ од почетка ове књиге до песимистичког закључка о будућој српској опасности, с тим што сада наглашава настојање Црне Горе да се наметне као српски Пијемонт у борби за уједињење српских земаља, што она схвата као погубан исход политике Запада на Балкану.

Друго, дала је реалистичку ситуацију у Пљевљима почетком вијека о
стационирању и сучељености двију војних формација у граду у којем очито нема грађана тих страних војних сила. У ствари, она игнорише цивилно становништво и његов стварни социјални и национални живот и тежње, већ је окренута искључиво питању предстојеће превласти великих сила у региону и питању „опасности“ од српског уједињења. Сваку националну активност описује као неку плаћеничку пропаганду, која се намеће и шири искључиво умјешношћу, манипулацијама, новцем и војничким средствима споља, а становништво је само пасиван објект над којим се врши политичка пропаганда и аспирација спољашњег фактора. Као да је сада овдје народ без икаквог националног заноса, само маса без душе и емоција. Њој као да није стало до утврђивања етничке структуре пљеваљског становништва, а у ствари то свјесно избјегава, јер њена империјалистичка свијест то игнорише кад год јој реалност не одговара. Као да у овом граду није срела никог живог осим
званичне представнике страних сила и српске пропагандисте.

Кад год може, за српски народ употребљава неодређену националну одредницу „хришћани“, али кад је ријеч о албанским хришћанима, редовно их означава као албански католици.
Сад јој је подједнако стало да оцрни црногорског владара и династију
колико и да нагласи „великосрпску пропаганду“, која, по њеноме, галопира из Београда. Кад треба да покаже сентимент према обичном човјеку, опет провири њена пристрасност у корист оних муслимана који су послије Берлинског конгреса напуштали крајеве који су припали Србији или Црној Гори и повукли се у коридор под аустријском окупацијом и још увијек под цивилном турском влашћу (или кретали чак за Турску), не пропуштајући прилику да укаже на мржњу домаћег српског становништва према тим досељеницима, који су, у ствари, постали незване комшије и повећали проценат муслимана међу њима. А она је добро знала такође и то, да су се те потурице осјећале ближе Турцима, него хришћанима и нису могле да се помире да им хришћански монарх буде у Босни газда.

У накнадном опису своје посјете Пљевљима мис Дарам је намјерно превидјела, испустила или игнорисала оно што је народу овога краја било и на уму и на друму, а то је исто оно што је видјела, осјетила и описала при посјети Андријевици двије године раније. Али њена душа, срце и савјест нису више били исти и 1905, послије посјете Македонији и албанским племенима 1904, а ако је и било још остало мало тога, и то је избрисано до 1912, кад се,по сопственом признању, већ преобратила у арнаутског шпијуна и у непријатеља својих гостољубивих домаћина на Цетињу, а 1919. постаје албански
амбасадор добре воље и мрзитељ Словена.

Док нам је на почетку назначила да је циљ њеног путовања у Пљевља
посјета манастиру Свете Тројице на дан храмовне славе, кад се ту окупи све оно што је карактеристично за једну етничку заједницу – као да јој се то све просуло из џака док га је преручивала у своје памћење петнаест година касније. Нема описа ни сиромаштва, ни богатства, ни умјетничких особености костима, ликова, пјесме, игара, свирке, националног или вјерског заноса о чему је некад инспиративно и с патосом писала посјећујући Андријевицу,њеног војводу Лакића и њен народ код тамошње цркве. А толико и такво ма-
совно духовно и религијско окупљање, како овдје сама свједочи, није никад нигдје видјела и забиљежила, као код овог манастира 1905.

Дакле, сасвим ћете упознати метаморфозу мис Дарам кад прочитате XVII поглавље из књиге Кроз српске земље (“Колашин – Беране – Андријевица – Пећ“) и с њим упоредите ове њене „мемоаре“ и њене пакосне интерпретације свега виђеног петнаест година касније.

Поред овог текстуалног осврта на своју ранију посјету Пљевљима,
она још једном приликом показује своју антисрпску озлојеђеност – уочи Првог свјетског рата – када се, неповратно измењена, нашла на супротној страни од прагматичне Владе своје земље, која је изненада постала српски савезник: она се и даље пријатељила по Албанији са аустријским повјереницима и агентима све до августа 1914, с гнушањем осуђујући своју Енглеску, која се сада нашла на истој страни са Француском, Србијом и Русијом.

На повлачењу свих западњака из Албаније ка морској обали и луци Валони, дао јој је један аустријски фотограф слику празних вјешала подигнутих у Пљевљима 1913. Кад је сређивала своју заоставштину 1940, с намјером да је преда Антрополошком институту, чији је била потпредсједник, испод те слике је написала коментар: „Вјешала помоћу којих су Срби ширили хришћанство у Пљевљу. Снимио Л. Кахен (L. Cahen) 1913.“ Из ових њених коментара испод слике скоро да човјек помисли да су Срби и измислили вјешала. Камо пусте среће да су тако празна вјешала зврјала по Београду и Мачви кад су њени цивилизатори тамо стигли 1914. и 1915! Вјешали су дјевојке, жене и друге невине грађане, било на превару ухваћене или опкољене, а сни-
мали су и сами злочинци као и други свједоци. Ни Турци им нису били равни. О томе није хтјела ни да чује нити да види ова „цивилизована дама“ кад се вратила у своју Енглеску, гдје су то објављивали угледни дневни листови и друге публикације. Слично је тврдила 1940. кад је описивала фотографију унакаженог мртвог Турчина 1912, као примјер дивљаштва српских војника,
а да никад није, вели, ни видјела ни чула ни за један случај да је тако нешто радила турска војска. „Сви унаказитељи су били Хришћани (православци)“ (The mutilators were all Christian /Eastern Orthodox/). 11 A Британац Џоис Keри, који је био члан Британског црвеног крста у пратњи Црногорске војске 1912-13, свједочи потпуно супротно: Кад су послије битке код Тарабоша, пише он у својој књизи, наишли на турске лешеве. Већини тијела недостајали су носеви. Свакакве приче су се испредале о сјечењу носева – Албанци сијеку носеве, а и Црногорци су имали тај обичај.Носили би их кући, пошто су били лакиш од глава, да покажу колико су Турака побили, а можда и да траже награду.

Међутим, ако је ико сјекао носеве у овом рату (ма шта да каже госпо-
ђица Дарем, а мислим da би cada признала da је била доведена у забуну),албански добровољци су били ти који су то радили.

Овакву антисрпску озлојеђеност нису показали ни аустријски званичници и извјештачи, па је морбидна изопаченост мис Дарам вјероватно остала усамљен случај у оваквом сликању Срба и њихових противника у ратовима 1911-1918.

Мис Дарам је остала заборављена у енглеској јавности, науци и политици све до осамдесетих година минулог вијека. Али шиптарски сепаратисти и политичари у Албанији и на Косову и Метохији неоспорно је нису заборављали. Враћена је у употребу прво на Универзитету у Приштини већ 70-их година, кад се појављује њено име у докторским дисертацијама у више области, да би на Катедри за англистику била монографски обрађена у једној таквој дисертацији једног од великих антисрпских шовиниста, који је због субверзивних дјелатности и учешћа у бруталним демонстрацијама осуђен на двије године затвора 1982.

Тада је на Катедру стигао за лектора млади Енглез Цон Хоџсон (John Hodgson), који је убрзо, на сугестију шиптарских наставника на Универзитету, приредио ново издање књиге Горња Албанија и написао први биографски прилог о њој у другој половини XX вијека, чиме је стекао велике симпатије међу шиптарском интелигенцијом.

У исто вријеме и Велика Британија је поново заузела исти став према
Србији и Албанији какав је имала у вријеме активног дјеловања мис Дарам у нашим земљама – почетком XX вијека. Обновљен је рад Британско-албанског друштва, а 90-их година је основан и Центар за албанске студије у Лондону. Они су веома утицајни креатори јавног мњења о Албанији, Косову и Србима међу енглеском интелигенцијом. На челу поменутог друштва је познати албански лобиста Ноел Мелколм (Noel Malcolm), аутор тамо најпознатије књиге о историји Косова (Kosova, а Short History), која је објављена 1998.

На крају желим да подвучем да се оно најбоље и најобјективније што је мис Дарам написала о Балкану, о патњи и страдању народа и о починитељима зла и опресије у ближој и дубљој прошлости, као и у вријеме њеног боравка овдје, може наћи у цјелини у њеним публицистичким чланцима „Прича о Карађорђу“ и „Пламен на Балкану“ као и у опширнијем пластичном сликању у књизи Кроз српске земље, све написано и објављено послије прве четири године њених путовања по нашим земљама, у вријеме њене политичке невиности и независности. А само добар познавалац прилика и из других извора и добронамјеран историчар може наћи много корисних свједочења и опсервација и у свим њеним потоњим радовима, које сада користе неки фалсификатори те историје у каквог се изметнула и сама мис Дарам послије ступања у британске невладине организације.

Уз ове напомене, од користи је и њен опис посјете Пљевљима 1905, ви-
ше него што је и сама претпостављала да ће служити и историјској истини о Србима.

muzejpljevlja.com