Привредни Пљеваљски крај је био прво подијељен на два среза: развитак пљеваљски и бољанићки, у саставу ужичке жупаније; а 1929. године, новом подјелом на бановине, образован је само пљеваљски срез у саставу зетске бановине. Срез је 31. марта 1921. године имао 22.662 становника; од тога 17.306 Срба и Црногораца и 9.356 Муслимана. Град Пљевља је имао 6.356 становника: 2.425 Срба и Црногораца и 3.933 Муслимана. Послије балканских ратова и првог свјетског рата у срезу се смањивао број Муслимана. Дио њих се иселио у Босну и Турску. То се настављало и за вријеме Краљевине Југославије. Срез је 1931. године имао 33.196 становника, од тога 9.187 Муслимана. Те године у Пљевљима је живјело 3.190 Муслимана и 2.710 Срба и Црногораца. Од индустријских предузећа, у срезу су до 1941. године постојали општинска електрична централа, три приватне пилане и рудник угља. Рудник је у почетку био власништво пљеваљске општине. Производња је достизала највише 2.000 тона угља. Браћа Војо и Богдан Ненадић противзаконито су присвојили рудник 26. августа 1926. године. Грађани су се противили предаји рудника угља приватним лицима. Одржали су више састанака на којима су протествовали. А са једног је упућена и протестна резолуција у којој стоји „да се замоли краљевска влада и сви мјеродавни фактори: 1. да присиле Општину пљеваљску да настави спор са Ненадићем око права на угаљ, те да се докаже да Ненадић није никада ни тражио ни пронашао угаљ; 2. да се изврши ревизија права које је Ненадић добио и утврди да он противно постојећим законима ово право искоришћава; 3. да управне власти до испуњења предњих питања одреде и утврде цијене угљу уз строгу примјену закона о сузбијању скупоће. Ненадић Војислав, на грађанству непознат начин, добио је од надлежних право, право просто а затим искључиво на истраживање угља. Све је ово рађено и урађено закулисно без знања грађана, бивших власника рудокопа и без знања пљеваљске општине …“ 42 Електрична централа је подигнута тек 1936. године помоћу зајма Хипотекарне банке. Освјетљавала је само град, и то не све куће. У централи су радили машиниста, електромонтер и један ложач, које је плаћала општина. Привреда је била неразвијена за све вријеме Краљевине Југославије. Према статистикама било је 1931. године у пљеваљском срезу издржаваних лица 58,7%, док је 43,3% чинило активно становништво. Од 33.196 становника било је 16.963 мушкараца и 16.233 жена, с укупно 5.608 домаћинстава. У срезу је 1939. године било свега шест индустријских радника. Године 1931. у трговини, саобраћају и банкама су била запослена 294 лица, док је 1935. године Удружење занатлија имало свега 158 чланова. Године 1931. у срезу је живјело од пољопривреде и шумарства 82,6% становника, од индустрије и занатства 5,8%, од трговине, кредита и саобраћаја 3,3%, од јавних служби, војске и слободних занимања 4,8% и од осталих занимања 3,5%. Привредни развитак среза текао је веома споро. Екстензивно ратарство и сточарство је чинило основну привредну грану. Расла је све више пренасељеност на селу. Пљеваљски трговци, у већини, узимали су робу на кредит од трговачких кућа у Београду и Сарајеву. Само је неколико трговаца радило са својим капиталом. Дио трговаца, због презадужености, падао је под стечај. Куповна моћ становништва била је слаба. Зато је већи дио трговаца давао робу на кредит, при чему су од дужника узимали велике зеленашке камате. Дугови трговцима и банкама, као најтежа мора, све више су притискали живот сељака и градске сиротиње. Пропадање занатлија нарочито је изражено продирањем фабричке производње. Занатлије су биле незадовољне отварањем продавнице текстилне конфекције „Тивар“ и обуће „Бата“ у Пљевљима. Они су се противили уопште продирању индустријских произзода у срез. О томе говоре и записници са сједница Управног одбора Занатлијског удружења у Пљевљима. У записнику од 20. октобра 1931. године стоји: „На захтјев Занатске коморе сазват је збор обућара. На збору послије савјетовања донесено је једногласно мишљење: 1) да се употреба гумене обуће, било ципеле, било опанци, било фабрички или ручни радови потпуно забрани, тако исто да се забрани употреба гуме за израду поменуте обуће. Ово стога, пгго је доласком гуме и гумене обуће обућарски сталеж тешко погођен“. О тешком положају занатлија у Пљевљима говори и записник са VIII сједнице Занатлијског удружења, одржане 28. новембра 1935. године у којему стоји: „На акт Занатске коморе бр. 6006/35 једногласно донијели одговор који се достави Комори који се састоји у сљедећем: 1. Кројачи и обућари налазе се у врло бедном стању услед рада у овом месту „Бате“ и „Тивара“, и сви остали занати уколико постоје у овој вароши такође се налазе у тешком, јако 43 слабом стању, а може се рећи потпуно на просјачком штампу. 2) Све занатлијске гране су актуелним недаћама доведене до ликвидације својих послова. 3) Овдашње управне власти члановима овог Удружења до сада нијесу излазиле у сусрет ни у најмањој мјери. 7) Један дио занатлија као обућари, кројачи и томе слично раде већим дијелом на штету и то само мислећи да се с тим начином одрже у послу али су изгледи на њихов успјех врло слаби, и сви остали уколико раде може се рећи за парче насушнога хлеба, а један већи дио има их који уопште немају никаквог рада па ни зараде — те имамо и таквих који су по улицама пружали руку и упустили се у просјачење. 8) Око 100 занатлија има свог потраживања код земљорадника — то би се потраживање од прилике кретало од 400—500 хиљада динара, тим су поводом скрштене руке нашег занатства. 9) На територији овог Удружења нема занатлија улагача код новчаних завода, јер оно што су некад могли дати заводима дали су земљорадницима. 10) Већим дијелом и слободно се може рећи сви овдашњи занатлије дужници су новчаних завода који стоје под заштитом… у више случајева од занатлија власти врше егзекутивну наплату, која је скопчана са великим трошковима. 13) На овдашње порезнике нијесмо задовољни у погледу разреза пореза из разлога што је порез према данашњих радова и сувише велик, а има случајева да се опорезују и они који у току године нијесу ништа ни радили“ … При таквом стању занатлије су непрекидно појачавале експлоатацију запослених радника и шегрта, или су их једноставно отпуштале с посла. Доношење Закона о заштити земљорадника тешко је погодило и трговину и занатство у овом крају. Пошто су трговци и занатлије били у дужничким обавезама према одговарајућим новчаним заводима или приватним трговцима, привремени губитак потраживања од сељака тешко је погађао и једне и друге, па већина њих запада у инсолвентност. Они су упућивали протесте надлежним властима противу поменутог закона. Занатлије су истовремено постављале и енергичне захтјеве за доношење сличног закона и о њиховим дуговима. У поменутом записнику Занатлијског удружења стоји захтјев „да се донесе уредба у виду земљорад. у погледу раздужења занатлија“. Поред тога, предлаже се „да се смање стопе асконтне код Занатске банке, да се разрези државне и друге порезе разрезују правилно према раду, да се обустави свака екзакутивна наплата код занатлија до доношења Уредбе о задужењу занатлија …“ Већина је занатлија (око 70%) радила без употребе најамне радне снаге. Тамо гдје је било запослених радника — сав терет послодавци сваљуј у на њихова леђа. Радници су пружали отпор послодавцима и штрајковали. Штрајк је организовао Шабан Муловић, који је имао утицај на кројачке раднике. „Раднички тједник“ од 6. септембра 1940. 44 Електрична централа је подигнута тек 1936. године помоћу зајма Хипотекарне банке. Освјетљавала је само град, и то не све куће. У централи су радили машиниста, електромонтер и један ложач, које је плаћала општина. Привреда је била неразвијена за све вријеме Краљевине Југославије. Према статистикама било је 1931. године у пљеваљском срезу издржаваних лица 58,7%, док је 43,3% чинило активно становништво. Од 33.196 становника било је 16.963 мушкараца и 16.233 жена, с укупно 5.608 домаћинстава. У срезу је 1939. године било свега шест индустријских радника. Године 1931. у трговини, саобраћају и банкама су била запослена 294 лица, док је 1935. године Удружење занатлија имало свега 158 чланова. Године 1931. у срезу је живјело од пољопривреде и шумарства 82,6% становника, од индустрије и занатства 5,8%, од трговине, кредита и саобраћаја 3,3%, од јавних служби, војске и слободних занимања 4,8% и од осталих занимања 3,5%. Привредни развитак среза текао је веома споро. Екстензивно ратарство и сточарство је чинило основну привредну грану. Расла је све више пренасељеност на селу. Пљеваљски трговци, у већини, узимали су робу на кредит од трговачких кућа у Београду и Сарајеву. Само је неколико трговаца радило са својим капиталом. Дио трговаца, због презадужености, падао је под стечај. Куповна моћ становништва била је слаба. Зато је већи дио трговаца давао робу на кредит, при чему су од дужника узимали велике зеленашке камате. Дугови трговцима и банкама, као најтежа мора, све више су притискали живот сељака и градске сиротиње. Пропадање занатлија нарочито је изражено продирањем фабричке производње. Занатлије су биле незадовољне отварањем продавнице текстилне конфекције „Тивар“ и обуће „Бата“ у Пљевљима. Они су се противили уопште продирању индустријских произзода у срез. О томе говоре и записници са сједница Управног одбора Занатлијског удружења у Пљевљима. У записнику од 20. октобра 1931. године стоји: „На захтјев Занатске коморе сазват је збор обућара. На збору послије савјетовања донесено је једногласно мишљење: 1) да се употреба гумене обуће, било ципеле, било опанци, било фабрички или ручни радови потпуно забрани, тако исто да се забрани употреба гуме за израду поменуте обуће. Ово стога, пгго је доласком гуме и гумене обуће обућарски сталеж тешко погођен“. О тешком положају занатлија у Пљевљима говори и записник са VIII сједнице Занатлијског удружења, одржане 28. новембра 1935. године у којему стоји: „На акт Занатске коморе бр. 6006/35 једногласно донијели одговор који се достави Комори који се састоји у сљедећем: 1. Кројачи и обућари налазе се у врло бедном стању услед рада у овом месту „Бате“ и „Тивара“, и сви остали занати уколико постоје у овој вароши такође се налазе у тешком, јако 43 слабом стању, а може се рећи потпуно на просјачком штампу. 2) Све занатлијске гране су актуелним недаћама доведене до ликвидације својих послова. 3) Овдашње управне власти члановима овог Удружења до сада нијесу излазиле у сусрет ни у најмањој мјери. 7) Један дио занатлија као обућари, кројачи и томе слично раде већим дијелом на штету и то само мислећи да се с тим начином одрже у послу али су изгледи на њихов успјех врло слаби, и сви остали уколико раде може се рећи за парче насушнога хлеба, а један већи дио има их који уопште немају никаквог рада па ни зараде — те имамо и таквих који су по улицама пружали руку и упустили се у просјачење. 8) Око 100 занатлија има свог потраживања код земљорадника — то би се потраживање од прилике кретало од 400—500 хиљада динара, тим су поводом скрштене руке нашег занатства. 9) На територији овог Удружења нема занатлија улагача код новчаних завода, јер оно што су некад могли дати заводима дали су земљорадницима. 10) Већим дијелом и слободно се може рећи сви овдашњи занатлије дужници су новчаних завода који стоје под заштитом… у више случајева од занатлија власти врше егзекутивну наплату, која је скопчана са великим трошковима. 13) На овдашње порезнике нијесмо задовољни у погледу разреза пореза из разлога што је порез према данашњих радова и сувише велик, а има случајева да се опорезују и они који у току године нијесу ништа ни радили“ … При таквом стању занатлије су непрекидно појачавале експлоатацију запослених радника и шегрта, или су их једноставно отпуштале с посла. Доношење Закона о заштити земљорадника тешко је погодило и трговину и занатство у овом крају. Пошто су трговци и занатлије били у дужничким обавезама према одговарајућим новчаним заводима или приватним трговцима, привремени губитак потраживања од сељака тешко је погађао и једне и друге, па већина њих запада у инсолвентност. Они су упућивали протесте надлежним властима противу поменутог закона. Занатлије су истовремено постављале и енергичне захтјеве за доношење сличног закона и о њиховим дуговима. У поменутом записнику Занатлијског удружења стоји захтјев „да се донесе уредба у виду земљорад. у погледу раздужења занатлија“. Поред тога, предлаже се „да се смање стопе асконтне код Занатске банке, да се разрези државне и друге порезе разрезују правилно према раду, да се обустави свака екзакутивна наплата код занатлија до доношења Уредбе о задужењу занатлија …“ Већина је занатлија (око 70%) радила без употребе најамне радне снаге. Тамо гдје је било запослених радника — сав терет послодавци сваљуј у на њихова леђа. Радници су пружали отпор послодавцима и штрајковали. Штрајк је организовао Шабан Муловић, који је имао утицај на кројачке раднике. „Раднички тједник“ од 6. септембра 1940. 44 године забиљежио је двадесетчетвородневни штрајк кројачких радника у Пљевљима. У том напису, поред осталог, стоји: „Тешки услови под којима живе кројачки радници не могу се упоредити ни са једном струком у земљи. Претјерано радно вријеме, наднице од 3 до 15 динара, већ из овога се види да социјални закони нијесу допрли до Санџака, јер највећа надница кројачког радника у Пљевљима далеко је нижа од законом прописане минималне наднице. Послодавци су употребљавали своје раднике поред петнаестосатног времена и за своје кућне послове. Овакав тежак и неиздржив положај натјерао је раднике да се сами организују и колективно затраже побољшање заиста тешкога положаја. Пошто су их и овог пута одбили, радници су немајући другог излаза сви колективно и без иједног штрајкбрехера напустили посао 23. VIII, чврсто ријешени на неповратак до коначне побједе… Овај гест кројачких радника наишао је, обзиром да је то први иступ радника за своја права у овом крају, на нарочиту потпору цјелокупног становништва…“ У тешком положају налазили су се и други радници, а нарочито они који су радили на експлоатацији шума и у приватним пиланама Суља Ченгића и браће Бојовића. У пилани Бојовића у Потпећу радници су штрајковали марта 1941. године, када су поставили захтјеве послодавцима да свим радницима повећају плате по 10 динара дневно (с тим да се то повећање рачуна и за јануар и фебруар, пошто за то вријеме још нијесу били примили плату); да се радно вријеме скрати на 10 часова; да се Уреду за социјално осигурање пријаве сви радници за све вријеме откако су на послу; да ниједан радник не може бити отпуштен због учешћа у штрајку. Послодавац је у почетку одбијао захтјеве радника. Али је ипак, због упорности штрајкача, прихватио све њихове услове. Положај радника је погоршаван сталном експлоатацијом израженом у ниским најамнинама, неријешеним питањима социјалног осигурања и здравствене заштите, лошим радним и хигијен^ким условима и лаким остајањем без посла. Саобраћај је .био неразвијен. За вријеме Краљевине Југославије држава је изградила аутомобилске путеве: Рудо — Пљевља, Пљевља — Жабљак — Шавник. Поред тога постојали су аутомобилски путеви: Пљевља — Пријепоље, Пљевља — Чај – ниче и Пљевља — Бијело Поље. Транспортних средстава било је веома мало (неколико камиона и путничких аутомобила). Аграрно Дуготрајна турска владавина имала је веома тешке питање посљедице и упљеваљском срезу. Аустроугарска окупаторска војска оставила је пустош у сваком погледу. Социјалне и политичке супротности биле су јако заоштрене кад је створена заједничка југословенска држава 1918. године. Вла45 1 дајућа буржоазија је оклијевала да радикално, брзо и праведно ријеши аграрно питање, да укине феудалне односе и земљу преда у власништво сељацима. Зато су сељаци и у срезу пљеваљском, пражећи да се ријеши аграрно питање, сами укидали феудалне односе и присвајали земљу. Влада је 27. фебруара 1919. године донијела Претходне одредбе за припрему аграрне реформе, које су важиле до децембра 1931. године. Ове Одредбе су прогласиле укидање постојећих и забрану нових кметовских (феудалних) односа у Босни и Херцеговини, Македонији, на Косову, у Метохији, Санџаку и Васојевићима. Бивши кметови (чифчије) проглашени оу власницима земље, док је агама и беговима држава гарантовала одштету. У пљеваљском срезу, као и у цијелом Санџаку, феудалци (аге и бегови) енергично су се супротстављали рјешавању аграрног питања у духу Претходних одредби. Они су 3. септембра 1919. године послали дванаест својих „опуномоћених делегата земљопосједника из Санџака“, који су у име свих ага и бегова предали влади меморандум у коме су тражили да се „опозове Наредба којом се лишавају насушног хлеба скоро сви власници, да би чифчије и даље својим земљовласницима хак издавали као што су издавали“. Све грађанске странке, које су се смјењивале на власти, коначно рјешење аграрног питања су одуговлачиле претварајући га у средство уцјењивања и поткупљивања бирача приликом општинских и парламентарних избора. Али, владајући режим није могао у недоглед одлагати коначно рјешавање аграрног питања. Притисак сељака, заоштравање социјалних и политичких односа на селу, тежње владајуће буржоазије да створи повољније услове за развој капиталистичке привреде стварали су ситуацију за дефинитивно рјешење аграрног питања и у пљеваљском срезу. Тек 5. децембра 1931. године донијет је Закон о уређењу аграрних односа у Македонији и дијеловима Србије и Црне Горе. По овом Закону земља је припала ономе који је обрађује. Тада су и правно укинути феудални чифчијски, наполичарски, закупнички, арендаторски и такозвани момачни односи. Само чифчије су имале право да земљу бесплатно добију, док су остали били обавезни да бившим феудалцима исплаћују одређене суме. Исплата је ишла преко пореских органа и једногодишњих рата без камате почев од 1. јануара наредне године, у којој је пресуда Аграрног суда постала пуноважна. Али је у периоду од 13 година, колико је владао такозвани провизориј, добар број земљорадника већ био продао земљу наполичарима и чифчијама. Тако се знатан дио земље већ налазио у посједу других лица када се приступило коначном спровођењу аграрне реформе. Закон од 5. децембра 1931. године санкционисао је овакво стање, с тим што феудалци који су продали земљу нијесу 46 године забиљежио је двадесетчетвородневни штрајк кројачких радника у Пљевљима. У том напису, поред осталог, стоји: „Тешки услови под којима живе кројачки радници не могу се упоредити ни са једном струком у земљи. Претјерано радно вријеме, наднице од 3 до 15 динара, већ из овога се види да социјални закони нијесу допрли до Санџака, јер највећа надница кројачког радника у Пљевљима далеко је нижа од законом прописане минималне наднице. Послодавци су употребљавали своје раднике поред петнаестосатног времена и за своје кућне послове. Овакав тежак и неиздржив положај натјерао је раднике да се сами организују и колективно затраже побољшање заиста тешкога положаја. Пошто су их и овог пута одбили, радници су немајући другог излаза сви колективно и без иједног штрајкбрехера напустили посао 23. VIII, чврсто ријешени на неповратак до коначне побједе… Овај гест кројачких радника наишао је, обзиром да је то први иступ радника за своја права у овом крају, на нарочиту потпору цјелокупног становништва…“ У тешком положају налазили су се и други радници, а нарочито они који су радили на експлоатацији шума и у приватним пиланама Суља Ченгића и браће Бојовића. У пилани Бојовића у Потпећу радници су штрајковали марта 1941. године, када су поставили захтјеве послодавцима да свим радницима повећају плате по 10 динара дневно (с тим да се то повећање рачуна и за јануар и фебруар, пошто за то вријеме још нијесу били примили плату); да се радно вријеме скрати на 10 часова; да се Уреду за социјално осигурање пријаве сви радници за све вријеме откако су на послу; да ниједан радник не може бити отпуштен због учешћа у штрајку. Послодавац је у почетку одбијао захтјеве радника. Али је ипак, због упорности штрајкача, прихватио све њихове услове. Положај радника је погоршаван сталном експлоатацијом израженом у ниским најамнинама, неријешеним питањима социјалног осигурања и здравствене заштите, лошим радним и хигијен^ким условима и лаким остајањем без посла. Саобраћај је .био неразвијен. За вријеме Краљевине Југославије држава је изградила аутомобилске путеве: Рудо — Пљевља, Пљевља — Жабљак — Шавник. Поред тога постојали су аутомобилски путеви: Пљевља — Пријепоље, Пљевља — Чај – ниче и Пљевља — Бијело Поље. Транспортних средстава било је веома мало (неколико камиона и путничких аутомобила). Аграрно Дуготрајна турска владавина имала је веома тешке питање посљедице и упљеваљском срезу. Аустроугарска окупаторска војска оставила је пустош у сваком погледу. Социјалне и политичке супротности биле су јако заоштрене кад је створена заједничка југословенска држава 1918. године. Вла45 1 дајућа буржоазија је оклијевала да радикално, брзо и праведно ријеши аграрно питање, да укине феудалне односе и земљу преда у власништво сељацима. Зато су сељаци и у срезу пљеваљском, пражећи да се ријеши аграрно питање, сами укидали феудалне односе и присвајали земљу. Влада је 27. фебруара 1919. године донијела Претходне одредбе за припрему аграрне реформе, које су важиле до децембра 1931. године. Ове Одредбе су прогласиле укидање постојећих и забрану нових кметовских (феудалних) односа у Босни и Херцеговини, Македонији, на Косову, у Метохији, Санџаку и Васојевићима. Бивши кметови (чифчије) проглашени оу власницима земље, док је агама и беговима држава гарантовала одштету. У пљеваљском срезу, као и у цијелом Санџаку, феудалци (аге и бегови) енергично су се супротстављали рјешавању аграрног питања у духу Претходних одредби. Они су 3. септембра 1919. године послали дванаест својих „опуномоћених делегата земљопосједника из Санџака“, који су у име свих ага и бегова предали влади меморандум у коме су тражили да се „опозове Наредба којом се лишавају насушног хлеба скоро сви власници, да би чифчије и даље својим земљовласницима хак издавали као што су издавали“. Све грађанске странке, које су се смјењивале на власти, коначно рјешење аграрног питања су одуговлачиле претварајући га у средство уцјењивања и поткупљивања бирача приликом општинских и парламентарних избора. Али, владајући режим није могао у недоглед одлагати коначно рјешавање аграрног питања. Притисак сељака, заоштравање социјалних и политичких односа на селу, тежње владајуће буржоазије да створи повољније услове за развој капиталистичке привреде стварали су ситуацију за дефинитивно рјешење аграрног питања и у пљеваљском срезу. Тек 5. децембра 1931. године донијет је Закон о уређењу аграрних односа у Македонији и дијеловима Србије и Црне Горе. По овом Закону земља је припала ономе који је обрађује. Тада су и правно укинути феудални чифчијски, наполичарски, закупнички, арендаторски и такозвани момачни односи. Само чифчије су имале право да земљу бесплатно добију, док су остали били обавезни да бившим феудалцима исплаћују одређене суме. Исплата је ишла преко пореских органа и једногодишњих рата без камате почев од 1. јануара наредне године, у којој је пресуда Аграрног суда постала пуноважна. Али је у периоду од 13 година, колико је владао такозвани провизориј, добар број земљорадника већ био продао земљу наполичарима и чифчијама. Тако се знатан дио земље већ налазио у посједу других лица када се приступило коначном спровођењу аграрне реформе. Закон од 5. децембра 1931. године санкционисао је овакво стање, с тим што феудалци који су продали земљу нијесу 46 имали право одштете на земљу коју су раније посједовали. Спровођење у живот тог закона о аграрној реформи у овом крају имало је вишеструко позитивно дејство. Отклоњена је несигурност сељака, повећала се њихова заинтересованост за пољопривредну производњу и бољу обраду имања. Грађански политичари и органи власти, у већини, дуго су се користили неријешеним аграрним питањима на тај начин што су везивали сељаке за своје личне и политичке интересе. У исто вријеме то су радили и с бившим феудалцима, изигравајући све законске прописе ради своје личне користи и богаћења. Релативно дуг период тзв. провизорија имао је за посљедицу, сем ријетких изузетака, осиромашење, нарочито Муслимана који су остали без земље па су се настанили у Пљевљима или другим варошима. Дио феудалаца (ага и бегова) и већи број њихових службеника (субаша, надзорНика, послуге и др.) дуго се нијесу снашли у новим условима. Неки од њих су затечену имовину трошили, а они који нијесу имали резерви продавали су јефтино обвезнице за чифчијске земље које је држава у то вријеме била издала. Тако су многи остали без средстава за живот. Један дио се оријентисао на ситну трговину, занатство, кућну радиност и слично. Остали, који се нијесу снашли да пронађу било какве изворе за живот, а њих је било у тако заосталом крају као што је овај веома тешко наћи, продавали су за јефтину цијену своју радну снагу. То пауперизовано муслиманско становништво, већином настањено у Пљевљима, било је у тешкој ситуацији, јер се, због крајње заостале привреде, није имало гдје запослити. Зато се повећавао број оних који су били без средстава за живот. У таквим условима муслиманска реакција (бивши бегови и аге и дио трговаца) успјешно је везивала за себе и своје интересе дио сиромашних Муслимана. Аграрна реформа је створила ситне сеоске посједе, који су се због прираштаја становништва и привредне заосталости среза, као екстензивна газдинства, све више уситњавали, с ниским жетвеним и другим приносима. Тако је М39. године у срезу било 4.376 пољопривредних газдинстава и 34.726 ха обрадиве земље. Од обрадиве земље било је 12.830 ха оранице, 470 ха под баштама и вртовима, 104 ха под воћњацима, 13.519 ха ливаде и 33.557 ха пашњака. Већина сеоских газдинстава није могла себи обезбиједити егзистенцију. Сточарство је било знатно развијеније од ратарства. Али је, због слабог квалитета стоке, и оно било недовољно продуктивно. У Пљевљима је постојала мања приплодна станица веома ограничених капацитета, јер је располагала минималним средствима. Власт је мало бриге посвећивала побољшању узгоја и квалитета стоке. Укупни приход по пољопривредаом станоинику просјечно је изиооио око 1.080 динара. Материјални положај сељака изгледа далеко тежи кад се узму у обзир издаци за порез, прирез, кулук и друге дажбине. О томе 47 је 1936. године овако писала „Рашка“: „Као уклет боговима санџачки сељак носи велики терет на својим леђима… Цео буџет једне сеоске породиде осредњег имовног стања износи 2.000 динара годишње… Крпеж и трпеж вечити су пратиоди људи овога краја…“ Радно сељаштво, у огромној већини, било је приморано да у бесцјење продаје своје производе и радну снагу, запошљавајући се, за јефтине паре, већином код имућнијих сељака, да се задужује код трговаца или код банака, плаћајући велике камате. У периоду кризе цијене пољопривредних производа нагло су падале, тако да је од тада управо почело нагло осиромашење села. А лист „Санџак“ је писао: „Најважнији извор привредног живота овога краја јесте овчарство. Вишак стоке прода се ради подмирења животних потреба и великих пореза… Један сељак ту скоро продао је једно јуне, овна, двије овце и троје јагњади — све за пет стотина динара“. Сточарство је лредстављало главну привредну грану у срезу, а нарочито у његовим брдским и планинским предјелима, и главни извор прихода сеоског становништва. У срезу су постојале кредитне земљорадничке задруге у Бољанићима (основана 1922. с 130 чланова), у Забрђу (основана 1924. са 65 чланова), у Готовуши (основана 1925. с 26 чланова), у Обардама (основана 1930. с 39 чланова), у Матаругама и Отиловићима (основана 1930) и у Хоћевини (основана 1931. с 29 чланова). Њихова кредитна способност је била мала, а кредите су највише узимали богатији сељаци, јер су они у њих већином били укључени, док су сиромашни сељаци били препуштени сами себи. Али ти кредити нијесу имали никаквог битног значаја за унапређење пољопривредне производње. Неразвијена пољопривредна призводња, ниска продуктивност рада, уситњавање сеоских газдинстава, прираштај становништва и стално осиромашење сељака стварали су све теже социјалне и политичке проблеме и условљавали све већу имовинску и политичку диференцијацију сељака. Општа привредна заосталост среза, непостојање индустрије, слабе саобраћајне везе, скупоћа, неограничена експлоатација занатских радника и сиромашних сељака, шпекулација трговаца и злоупотреба власти од појединих државних службеника, ниске цијене пољопривредних производа најтеже су погађале раднике и сиромашне и средње сељаке и у пљеваљском срезу за све вријеме Краљевине Југославије. Културно-просвјетно Прије првог свјетског рата у срезу је било и политичко стање 15 основних школа, једна гимназија и једна женска занатска школа. А 1940. године су радиле 33 основне школе, једна виша реална гимназија, стручна женска занатска школа и стручна мушка занатска или 48 имали право одштете на земљу коју су раније посједовали. Спровођење у живот тог закона о аграрној реформи у овом крају имало је вишеструко позитивно дејство. Отклоњена је несигурност сељака, повећала се њихова заинтересованост за пољопривредну производњу и бољу обраду имања. Грађански политичари и органи власти, у већини, дуго су се користили неријешеним аграрним питањима на тај начин што су везивали сељаке за своје личне и политичке интересе. У исто вријеме то су радили и с бившим феудалцима, изигравајући све законске прописе ради своје личне користи и богаћења. Релативно дуг период тзв. провизорија имао је за посљедицу, сем ријетких изузетака, осиромашење, нарочито Муслимана који су остали без земље па су се настанили у Пљевљима или другим варошима. Дио феудалаца (ага и бегова) и већи број њихових службеника (субаша, надзорНика, послуге и др.) дуго се нијесу снашли у новим условима. Неки од њих су затечену имовину трошили, а они који нијесу имали резерви продавали су јефтино обвезнице за чифчијске земље које је држава у то вријеме била издала. Тако су многи остали без средстава за живот. Један дио се оријентисао на ситну трговину, занатство, кућну радиност и слично. Остали, који се нијесу снашли да пронађу било какве изворе за живот, а њих је било у тако заосталом крају као што је овај веома тешко наћи, продавали су за јефтину цијену своју радну снагу. То пауперизовано муслиманско становништво, већином настањено у Пљевљима, било је у тешкој ситуацији, јер се, због крајње заостале привреде, није имало гдје запослити. Зато се повећавао број оних који су били без средстава за живот. У таквим условима муслиманска реакција (бивши бегови и аге и дио трговаца) успјешно је везивала за себе и своје интересе дио сиромашних Муслимана. Аграрна реформа је створила ситне сеоске посједе, који су се због прираштаја становништва и привредне заосталости среза, као екстензивна газдинства, све више уситњавали, с ниским жетвеним и другим приносима. Тако је М39. године у срезу било 4.376 пољопривредних газдинстава и 34.726 ха обрадиве земље. Од обрадиве земље било је 12.830 ха оранице, 470 ха под баштама и вртовима, 104 ха под воћњацима, 13.519 ха ливаде и 33.557 ха пашњака. Већина сеоских газдинстава није могла себи обезбиједити егзистенцију. Сточарство је било знатно развијеније од ратарства. Али је, због слабог квалитета стоке, и оно било недовољно продуктивно. У Пљевљима је постојала мања приплодна станица веома ограничених капацитета, јер је располагала минималним средствима. Власт је мало бриге посвећивала побољшању узгоја и квалитета стоке. Укупни приход по пољопривредаом станоинику просјечно је изиооио око 1.080 динара. Материјални положај сељака изгледа далеко тежи кад се узму у обзир издаци за порез, прирез, кулук и друге дажбине. О томе 47 је 1936. године овако писала „Рашка“: „Као уклет боговима санџачки сељак носи велики терет на својим леђима… Цео буџет једне сеоске породиде осредњег имовног стања износи 2.000 динара годишње… Крпеж и трпеж вечити су пратиоди људи овога краја…“ Радно сељаштво, у огромној већини, било је приморано да у бесцјење продаје своје производе и радну снагу, запошљавајући се, за јефтине паре, већином код имућнијих сељака, да се задужује код трговаца или код банака, плаћајући велике камате. У периоду кризе цијене пољопривредних производа нагло су падале, тако да је од тада управо почело нагло осиромашење села. А лист „Санџак“ је писао: „Најважнији извор привредног живота овога краја јесте овчарство. Вишак стоке прода се ради подмирења животних потреба и великих пореза… Један сељак ту скоро продао је једно јуне, овна, двије овце и троје јагњади — све за пет стотина динара“. Сточарство је лредстављало главну привредну грану у срезу, а нарочито у његовим брдским и планинским предјелима, и главни извор прихода сеоског становништва. У срезу су постојале кредитне земљорадничке задруге у Бољанићима (основана 1922. с 130 чланова), у Забрђу (основана 1924. са 65 чланова), у Готовуши (основана 1925. с 26 чланова), у Обардама (основана 1930. с 39 чланова), у Матаругама и Отиловићима (основана 1930) и у Хоћевини (основана 1931. с 29 чланова). Њихова кредитна способност је била мала, а кредите су највише узимали богатији сељаци, јер су они у њих већином били укључени, док су сиромашни сељаци били препуштени сами себи. Али ти кредити нијесу имали никаквог битног значаја за унапређење пољопривредне производње. Неразвијена пољопривредна призводња, ниска продуктивност рада, уситњавање сеоских газдинстава, прираштај становништва и стално осиромашење сељака стварали су све теже социјалне и политичке проблеме и условљавали све већу имовинску и политичку диференцијацију сељака. Општа привредна заосталост среза, непостојање индустрије, слабе саобраћајне везе, скупоћа, неограничена експлоатација занатских радника и сиромашних сељака, шпекулација трговаца и злоупотреба власти од појединих државних службеника, ниске цијене пољопривредних производа најтеже су погађале раднике и сиромашне и средње сељаке и у пљеваљском срезу за све вријеме Краљевине Југославије. Културно-просвјетно Прије првог свјетског рата у срезу је било и политичко стање 15 основних школа, једна гимназија и једна женска занатска школа. А 1940. године су радиле 33 основне школе, једна виша реална гимназија, стручна женска занатска школа и стручна мушка занатска или 48 шегртска школа. Мали број женске дјеце завршавао је оснОвну школу. У основним школама и гимназији било је око 2.250 ђака. Према попису становништва од 1931. године, од укупног броја становника било је 68,3°/о неписмених мушкараца и 87,8°/о неписмених жена. Значајнијих културних установа, сем аматерских друштава, није било. Културно-умјетнички и просвјетни рад ван школа развијао се преко културно-просвјетних друштава („Братство“, „Покрет“, „Гајрет“, Студентско удружење) и спортских удружења. У граду није било читаонице. Постојале су само ђачке и наставничке библиотеке у гимназији, и библиотека при Студентском удружењу и неколико читаоница у селима. Удружења просвјетних радника и занатлија давала су приредбе претежно забавног карактера. Приредбе Студентског удружења у Пљевљима посјећивао је већи број грађана. У Пљевљима је подигнут Дом народног здравља. Поводом његовог отварања Пљеваљска је општина тадашњег начелника за здравље у Министарству здравља др Штампара прогласила за почасног грађанина Пљеваља и дала једном тргу његово име. У Пљевљима је радило највише 3 до 6 љекара, а било је година кад је у цијелом срезу био само један или два љекара. У читавој здравственој служби среза било је 1930. године запослено свега 10 лица, а уочи рата тај број је био нешто већи. Превентивна здравствена заштита је била слабо организована. Вршено је ограничено пелцовање против великих богиња, шарлаха и дифтерије. Других значајнијих акција у том погледу није било. Подигнуто је неколико чесама на терет буџета Министарства здравља и социјалне политике. Смртност становништва, а нарочито дјеце, била је велика. Грађанске политичке странке приликом општинских и парламентарних избора развијале су живу активност. Припадници Радикалне и Демократске странке формирали су своје организације 1919. године. До шестојануарске диктатуре, 1929. године, оне су биле главне политичке организације. Послије доношења Видовданског устава, 1921. године, основана је тзв. Џемијатска странка, уз коју је била већина Муслимана. Њено оснивање подржала је Радикална странка, настојећи да помоћу ње ослаби утицај Демократске странке у Санџаку, која је у пљеваљском срезу имала већину бирача. Радикална странка је тежила да помоћу Џемијатске странке спријечи утицај Југословенске муслиманске организације из Босне на Муслимане у Санџаку. Бивше аге и бегови су имали главну ријеч у Џемијатској странци. Али је ускоро дошло до оштрог сукоба између Џемијатске и Радикалне странке. Оне су своју политичку акцију пренијеле на терен националне и вјерске борбе. То је довело до даљег заоштравања односа између Срба, Црногораца и Муслимана. То пада у вријеме одметничке активности Хусеина Бошковића, Јусуфа 4 49 Мехонића и других. Ради ликвидације тих одметника који су вршили злочине по срезу, власти су спроводиле терор над Муслиманима проглашавајући их за јатаке одметника. Муслимани су се због тога све више селили у Турску и у Босну. О томе је Мухамед Хаџисмајловић, директор муслиманске кредитне банке у Пљевљима, писао тадашњем посланику Михаилу Драгашевићу: „Надам се да си Ти против сеобе муслимана, па сам слободан замолити те да, ако се може, да се уопште законом забрани или барем да се укине ова фамозна наредба по којој се наређује свим војним и цивилним властима да иду на руку при сеоби Турака. Та наредба од које је штета по државу, а нарочито по нас Србе, није потребно да ти говорим кад се сви муслимани третирају као Турци, нарочито у овим крајевима гдје је то тумачење код све црногорске интелигенције — ваљда се рачуна и свих државних органа без изнимка. Господе боже, да ли ће се једном почети трезвено о свему расуђивати?! Настави ли овако и задњи репови Муслимана — Срба нестаће …“ Исељавање Муслимана су подгриј авали богатији Црногорци и Срби, због шовинистичког сљепила и због похлепа за богаћењем — јер су тако на лак начин лриграбљивали њихову земљу. Поред поменутих политичку активност је развијала и Земљорадничка странка, која је имала упориште међу богатијим сељацима, чије је интересе заступала. Тада је утицај револуционарног покрета у пљеваљском срезу био мали. Ипак је вриједан помена иступ професора Пљеваљске гимназије на првим општинским изборима у Пљевљима с такозваном радничком листом. Тада су, захваљујући подршци радника и занатлија, изабрана за општинске одборнике два просвјетна радника. На тим изборима, 1925. године, већину је добила листа на чијем су челу биле бивше аге и бегови, док су радикали добили три, демократе два и радничка класа два мандата. Ученици осмог разреда Пљеваљске гимназије су штрајковали у децембру 1927. године против професора историје због тога што у предавањима није поклањао довољно пажње историји Црне Горе. У периоду до шастојануарске диктатуре вриједна је пажње активност једног броја просвјетних радника из редова грађанске опозиције против режима, и за слогу и јединство Срба, Црногораца и Муслимана у срезу. Њихова активност сметала је реакционарима, па су их често оптуживали просвјетним властима. Поред поменутих културно-просвјетних друштава, у Пљевљима је радила подружница муслиманског друштва „Гајрет“, чији су рад помагали и поједини просвјетни радници Срби и Црногорци. Кад је, 6. јануара 1929. године, заведена војно-монархистичка диктатура, која је укинула Видовдански устав, грађанске сло50 шегртска школа. Мали број женске дјеце завршавао је оснОвну школу. У основним школама и гимназији било је око 2.250 ђака. Према попису становништва од 1931. године, од укупног броја становника било је 68,3°/о неписмених мушкараца и 87,8°/о неписмених жена. Значајнијих културних установа, сем аматерских друштава, није било. Културно-умјетнички и просвјетни рад ван школа развијао се преко културно-просвјетних друштава („Братство“, „Покрет“, „Гајрет“, Студентско удружење) и спортских удружења. У граду није било читаонице. Постојале су само ђачке и наставничке библиотеке у гимназији, и библиотека при Студентском удружењу и неколико читаоница у селима. Удружења просвјетних радника и занатлија давала су приредбе претежно забавног карактера. Приредбе Студентског удружења у Пљевљима посјећивао је већи број грађана. У Пљевљима је подигнут Дом народног здравља. Поводом његовог отварања Пљеваљска је општина тадашњег начелника за здравље у Министарству здравља др Штампара прогласила за почасног грађанина Пљеваља и дала једном тргу његово име. У Пљевљима је радило највише 3 до 6 љекара, а било је година кад је у цијелом срезу био само један или два љекара. У читавој здравственој служби среза било је 1930. године запослено свега 10 лица, а уочи рата тај број је био нешто већи. Превентивна здравствена заштита је била слабо организована. Вршено је ограничено пелцовање против великих богиња, шарлаха и дифтерије. Других значајнијих акција у том погледу није било. Подигнуто је неколико чесама на терет буџета Министарства здравља и социјалне политике. Смртност становништва, а нарочито дјеце, била је велика. Грађанске политичке странке приликом општинских и парламентарних избора развијале су живу активност. Припадници Радикалне и Демократске странке формирали су своје организације 1919. године. До шестојануарске диктатуре, 1929. године, оне су биле главне политичке организације. Послије доношења Видовданског устава, 1921. године, основана је тзв. Џемијатска странка, уз коју је била већина Муслимана. Њено оснивање подржала је Радикална странка, настојећи да помоћу ње ослаби утицај Демократске странке у Санџаку, која је у пљеваљском срезу имала већину бирача. Радикална странка је тежила да помоћу Џемијатске странке спријечи утицај Југословенске муслиманске организације из Босне на Муслимане у Санџаку. Бивше аге и бегови су имали главну ријеч у Џемијатској странци. Али је ускоро дошло до оштрог сукоба између Џемијатске и Радикалне странке. Оне су своју политичку акцију пренијеле на терен националне и вјерске борбе. То је довело до даљег заоштравања односа између Срба, Црногораца и Муслимана. То пада у вријеме одметничке активности Хусеина Бошковића, Јусуфа 4 49 Мехонића и других. Ради ликвидације тих одметника који су вршили злочине по срезу, власти су спроводиле терор над Муслиманима проглашавајући их за јатаке одметника. Муслимани су се због тога све више селили у Турску и у Босну. О томе је Мухамед Хаџисмајловић, директор муслиманске кредитне банке у Пљевљима, писао тадашњем посланику Михаилу Драгашевићу: „Надам се да си Ти против сеобе муслимана, па сам слободан замолити те да, ако се може, да се уопште законом забрани или барем да се укине ова фамозна наредба по којој се наређује свим војним и цивилним властима да иду на руку при сеоби Турака. Та наредба од које је штета по државу, а нарочито по нас Србе, није потребно да ти говорим кад се сви муслимани третирају као Турци, нарочито у овим крајевима гдје је то тумачење код све црногорске интелигенције — ваљда се рачуна и свих државних органа без изнимка. Господе боже, да ли ће се једном почети трезвено о свему расуђивати?! Настави ли овако и задњи репови Муслимана — Срба нестаће …“ Исељавање Муслимана су подгриј авали богатији Црногорци и Срби, због шовинистичког сљепила и због похлепа за богаћењем — јер су тако на лак начин лриграбљивали њихову земљу. Поред поменутих политичку активност је развијала и Земљорадничка странка, која је имала упориште међу богатијим сељацима, чије је интересе заступала. Тада је утицај револуционарног покрета у пљеваљском срезу био мали. Ипак је вриједан помена иступ професора Пљеваљске гимназије на првим општинским изборима у Пљевљима с такозваном радничком листом. Тада су, захваљујући подршци радника и занатлија, изабрана за општинске одборнике два просвјетна радника. На тим изборима, 1925. године, већину је добила листа на чијем су челу биле бивше аге и бегови, док су радикали добили три, демократе два и радничка класа два мандата. Ученици осмог разреда Пљеваљске гимназије су штрајковали у децембру 1927. године против професора историје због тога што у предавањима није поклањао довољно пажње историји Црне Горе. У периоду до шастојануарске диктатуре вриједна је пажње активност једног броја просвјетних радника из редова грађанске опозиције против режима, и за слогу и јединство Срба, Црногораца и Муслимана у срезу. Њихова активност сметала је реакционарима, па су их често оптуживали просвјетним властима. Поред поменутих културно-просвјетних друштава, у Пљевљима је радила подружница муслиманског друштва „Гајрет“, чији су рад помагали и поједини просвјетни радници Срби и Црногорци. Кад је, 6. јануара 1929. године, заведена војно-монархистичка диктатура, која је укинула Видовдански устав, грађанске сло50 боде и политичка права и забранила све политичке странке и синдикалне организације, припадници грађанских политичких странака у срезу пасивно су очекивали даљи развој догађаја. Диктаторски и милитаристички режим је према свим својим противницима примјењивао репресалије, Жандарми су били стационирани у девет жандармеријских станица у срезу. Тешко економско и политичко стање, сиромаштво и културна заосталост су карактерисале тадашње економске и политичке прилике и у овом крају. Због свега тога у срезу је расло незадовољство већине становништва против владајућег режима. Револуционарни Под утицајем револуционарног покрета у Беопокрет граду, напредни студенти пљеваљског среза, који су студирали на Универзитету у Београду,-развијали су политичку активност у Пљевљима настојећи да се преко легалних и илегалних форми рада развија револуционарни покрет у срезу пљеваљском. У Пљевљима је у децембру 1932. године основано Удружење студената Пљевљака. Оно је окупљало у своје редове већин5′ студената из пљеваљског среза и представљало значајно жариште за ширење прогресивних идеја и стварање револуционарног покрета. Оно је било упориште револуционарно оријентисаних људи овог подручја. Основни циљеви Удружења студената Пљевљака били су револуционарни. То се види и из првог програма Удружења усвојеног на Оснивачкој скупштини: „Сељак па и велики дио Санџака далеко је од свих могућности за ма какву интелектуалну оријентацију“ због чега је Удружење поставило као своје непосредне задатке „оснивање градске читаонице и Народног универзитета у Пљевљима и оснивање библиотеке у свих 12 ошнтина овог среза које ће бити саставни дио књижнице у Пљевљима“. У том документу Удружења даље се кбнстатује да културни као и политичкИ препород краја „једино може доћи од омладине, јер му је она и по срцу и по идеји најближа“; да су „непријатељи културног препорода предрасуде и ауторитети без вриједности, традиције које се не смију заборавити, али се морају брисати при извођењу нових непосредних задатака…“ Као што се види, студенти одређено указали на основну снагу и на форме политичког рада у остваривању револуционарних циљева и задатака. Акције студентске омладине преко Студентског удружења и друге активности на плану спровођења идеологије и политике Комунистичке партије Југославије биле су разноврсне и успјешне. Преко културно-умјетничких приредби, читаонице, зидних новина и индивидуалног рада чланова Студентског удружења организован је културно-просвјетни и политички рад на линији револуционисања маса и њиховог везивања за идеје и политику 51 Комунистичке партије Југославије. У Удружењу су били најактивнији прогресивно оријентисани студенти, који су по убјеђењу били марксисти. Преко Удружења је било организовано сакупљање прилога за Црвену помоћ. Тако је студент права Миодраг Мишо Павићевић два пута носио прилоге које је Удружење сакупљало за комунисте који су били на робији у Сремској Митровици. Удружење је успјешно повезивало свој рад с Удружењем учитеља, у коме су доминантан утицај имали антирежимски оријентисани учитељи. Поред прилога које је прикупљао за Црвену помоћ — за шпанске борце, међу којима се борила и др Добрила Шиљак из пљеваљског среза — и за комунисте у затворима и на робији, Удружење се повезивало с напредном студентском омладином у другим мјестима зетске бановине. О активности Студентског удружења у Пљевљима извјештавао је и тадашњи лист „Санџак“. У чланку под насловом „Скупштина Удружења студената Пљевљака 1933. године“ стоји да је 23. јула те године одржана годишња скупштина и да је примљен предлог једног члана да Удружење узме иницијативу око сазивања конгреса студената из Санџака на коме би-се, поред питања која интересују специјално студенте, дискутовало и о потребама и политичким приликама у Санџаку. До тога конгреса није дошло јер су га власти забраниле бојећи се окупљања и организационог повезивања напредне омладине у Санџаку. Јача, организована револуционарна активност у срезу почиње од 1933. године. Марксистички оријентисани студенти (Ј. Маловић, М. Павићевић и др.) развијали су живљу активност у Пљевљима, прорађивали марксистичку литературу и материјале КПЈ, одржавали илегалне састанке који су по садржини и начину рада имали карактер партијских састанака. На овим су састанцима разматрали актуелне политичке догађаје, договарали се о одређеним акцијама, доносили одлуке о раду са средњошколском и занатско-радничком омладином. Такав рад се манифестовао и на парламентарним изборима 1935. и 1938. године: око питања грађанског рата у Шпанији, фашистичке агресије на Чехословачку, Пољску и Албанију, у раду на тумачењу политике КПЈ; приликом прослава 1. маја, октобарске социјалистичке револуције и 8. марта; у повезивању с напредном омладином у Пријепољу, Новој Вароши, Бијелом Пољу, Беранама (Иванграду) и Жабљаку. Тај рад је имао највећи успјех са ђацима Пљеваљске гимназије, која је била најјаче упориште револуционарног покрета у пљеваљском срезу. Поједини директори и реакционарни професори су били противници слободоумних и напредних ђака; неки од њих фа52 боде и политичка права и забранила све политичке странке и синдикалне организације, припадници грађанских политичких странака у срезу пасивно су очекивали даљи развој догађаја. Диктаторски и милитаристички режим је према свим својим противницима примјењивао репресалије, Жандарми су били стационирани у девет жандармеријских станица у срезу. Тешко економско и политичко стање, сиромаштво и културна заосталост су карактерисале тадашње економске и политичке прилике и у овом крају. Због свега тога у срезу је расло незадовољство већине становништва против владајућег режима. Револуционарни Под утицајем револуционарног покрета у Беопокрет граду, напредни студенти пљеваљског среза, који су студирали на Универзитету у Београду,-развијали су политичку активност у Пљевљима настојећи да се преко легалних и илегалних форми рада развија револуционарни покрет у срезу пљеваљском. У Пљевљима је у децембру 1932. године основано Удружење студената Пљевљака. Оно је окупљало у своје редове већин5′ студената из пљеваљског среза и представљало значајно жариште за ширење прогресивних идеја и стварање револуционарног покрета. Оно је било упориште револуционарно оријентисаних људи овог подручја. Основни циљеви Удружења студената Пљевљака били су револуционарни. То се види и из првог програма Удружења усвојеног на Оснивачкој скупштини: „Сељак па и велики дио Санџака далеко је од свих могућности за ма какву интелектуалну оријентацију“ због чега је Удружење поставило као своје непосредне задатке „оснивање градске читаонице и Народног универзитета у Пљевљима и оснивање библиотеке у свих 12 ошнтина овог среза које ће бити саставни дио књижнице у Пљевљима“. У том документу Удружења даље се кбнстатује да културни као и политичкИ препород краја „једино може доћи од омладине, јер му је она и по срцу и по идеји најближа“; да су „непријатељи културног препорода предрасуде и ауторитети без вриједности, традиције које се не смију заборавити, али се морају брисати при извођењу нових непосредних задатака…“ Као што се види, студенти одређено указали на основну снагу и на форме политичког рада у остваривању револуционарних циљева и задатака. Акције студентске омладине преко Студентског удружења и друге активности на плану спровођења идеологије и политике Комунистичке партије Југославије биле су разноврсне и успјешне. Преко културно-умјетничких приредби, читаонице, зидних новина и индивидуалног рада чланова Студентског удружења организован је културно-просвјетни и политички рад на линији револуционисања маса и њиховог везивања за идеје и политику 51 Комунистичке партије Југославије. У Удружењу су били најактивнији прогресивно оријентисани студенти, који су по убјеђењу били марксисти. Преко Удружења је било организовано сакупљање прилога за Црвену помоћ. Тако је студент права Миодраг Мишо Павићевић два пута носио прилоге које је Удружење сакупљало за комунисте који су били на робији у Сремској Митровици. Удружење је успјешно повезивало свој рад с Удружењем учитеља, у коме су доминантан утицај имали антирежимски оријентисани учитељи. Поред прилога које је прикупљао за Црвену помоћ — за шпанске борце, међу којима се борила и др Добрила Шиљак из пљеваљског среза — и за комунисте у затворима и на робији, Удружење се повезивало с напредном студентском омладином у другим мјестима зетске бановине. О активности Студентског удружења у Пљевљима извјештавао је и тадашњи лист „Санџак“. У чланку под насловом „Скупштина Удружења студената Пљевљака 1933. године“ стоји да је 23. јула те године одржана годишња скупштина и да је примљен предлог једног члана да Удружење узме иницијативу око сазивања конгреса студената из Санџака на коме би-се, поред питања која интересују специјално студенте, дискутовало и о потребама и политичким приликама у Санџаку. До тога конгреса није дошло јер су га власти забраниле бојећи се окупљања и организационог повезивања напредне омладине у Санџаку. Јача, организована револуционарна активност у срезу почиње од 1933. године. Марксистички оријентисани студенти (Ј. Маловић, М. Павићевић и др.) развијали су живљу активност у Пљевљима, прорађивали марксистичку литературу и материјале КПЈ, одржавали илегалне састанке који су по садржини и начину рада имали карактер партијских састанака. На овим су састанцима разматрали актуелне политичке догађаје, договарали се о одређеним акцијама, доносили одлуке о раду са средњошколском и занатско-радничком омладином. Такав рад се манифестовао и на парламентарним изборима 1935. и 1938. године: око питања грађанског рата у Шпанији, фашистичке агресије на Чехословачку, Пољску и Албанију, у раду на тумачењу политике КПЈ; приликом прослава 1. маја, октобарске социјалистичке револуције и 8. марта; у повезивању с напредном омладином у Пријепољу, Новој Вароши, Бијелом Пољу, Беранама (Иванграду) и Жабљаку. Тај рад је имао највећи успјех са ђацима Пљеваљске гимназије, која је била најјаче упориште револуционарног покрета у пљеваљском срезу. Поједини директори и реакционарни професори су били противници слободоумних и напредних ђака; неки од њих фа52 воризовали су дјецу реакционарних и богатих грађана. Међу професорима је било и напредно оријеНтисаних људи (Првослав Пиво Караматијевић, Миливоје Урошевић, Војин Кртолица, Миодраг Џуверовић и други) који су помагали акције средњошколске омладине. Штрајк ђака Пљеваљске гимназије који је почео 29. марта 1939. године спада у највећу акцију револуционарног покрета у пљеваљском срезу. Отпуштање из службе професора срлсхохрватског језика Миодрага Џуверовића, било је повод да већина ђака одмах ступи у штрајк, који су организовали комунистички оријентисани ђаци. Са заједничког скупа ученици — штрајкачи су другог дана упутили резолуцију Управи гимназије, Министарству просвјете и угледним људима у граду. У тој је резолуцији, Ггшназија 1939. године поред осталог, стајало: „Ми ђаци знамо то да се једним објективним испитивањем да утврдити, да смо у дугом низу времена претрпјели масу увреда, понижења и крајње пристрасних и нимало васпитних поступака од стране појединих наставниха. Хтјели смо да протествујемо против оних који упропашћавају нашу младост и нашу будућност. Хтјели смо да кажемо нашим родитељима и грађанима и надлежним факторима да овако стање у Гимназији не смије даље да остане ако се мисли на нашу будућност, да интелектуални и морални развој ученика Пљеваљске гимназије не пође погрешним и нездравим путем. Ако овај 53 штрајк представља већи злочин него поступци које смо изнијели, ми смо приправни да у сваком моменту сносимо посљедицу тога“. Дио грађана међу којима су се истицали Велимир Јакић, Пиво Караматијевић, Душан Ивовић, Михаило Драгашевић, Мира Мазић, Милан Поповић и Илија Станић, пружао је пуну подршку штрајку. Тако је и једна делегација угледних грађана, с Душаном Ивовићем и Михаилом Драгашевићем на челу, ишла у Београд да протестује код Министарства просвјете. Против ђака који су учествовали у штрајку предузете су драконске мјере. На једну годину су искључена 32, на двије и три 20, из свих школа у Пљевљима 10, из свих школа у Краљевини 8 ученика — укупно 70. Остали учесници штрајка кажњени су оцјеном „један“ из владања. Искључени ђаци су наставили школовање и револуционарни рад у никшићкој, беранској, ужичкој и другим гимназијама. Штрајк је имао велики значај за даљи развој револуционарног и антифашистичког покрета у пљеваљском срезу и за убрзавање рада Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак на формирању организације КПЈ у Пљевљима. Прва организација КПЈ у пљеваљском срезу формирана је новембра 1939. године, а чији су први чланови били Комнен Церовић, Велимир Јакић и Мићо Зорић. Комнен Церовић је био први секретар ове организације (ћелије), која је, по одлуци Обласног комитета КПЈ за Санџак, вршила функције и Мјесног комитета КПЈ за пљеваљски срез. Формирањем партијске ћелије почиње организованији рад на спровођењу политике КПЈ. Чланови КПЈ и комунистички оријентисани студенти, средњошколци и занатски радници развијали су активност кроз већ постојећа друштва и организације. У то вријеме у Пљев’љима је постојало: Српско пјевачко ДРУштво „Братство“ и Муслиманско друштво „Гајрет“, а од 1924. године и фискултурно друштво „Соко“. Управа „Сокола“ је све више прелазила у руке реакционара, па се и број средњошколаца у овом друштву смањивао. Зато је у „Соколу“ школске 1935/36. године било 48, 1936/37. године 15, а 1937/38. године више 54 воризовали су дјецу реакционарних и богатих грађана. Међу професорима је било и напредно оријеНтисаних људи (Првослав Пиво Караматијевић, Миливоје Урошевић, Војин Кртолица, Миодраг Џуверовић и други) који су помагали акције средњошколске омладине. Штрајк ђака Пљеваљске гимназије који је почео 29. марта 1939. године спада у највећу акцију револуционарног покрета у пљеваљском срезу. Отпуштање из службе професора срлсхохрватског језика Миодрага Џуверовића, било је повод да већина ђака одмах ступи у штрајк, који су организовали комунистички оријентисани ђаци. Са заједничког скупа ученици — штрајкачи су другог дана упутили резолуцију Управи гимназије, Министарству просвјете и угледним људима у граду. У тој је резолуцији, Ггшназија 1939. године поред осталог, стајало: „Ми ђаци знамо то да се једним објективним испитивањем да утврдити, да смо у дугом низу времена претрпјели масу увреда, понижења и крајње пристрасних и нимало васпитних поступака од стране појединих наставниха. Хтјели смо да протествујемо против оних који упропашћавају нашу младост и нашу будућност. Хтјели смо да кажемо нашим родитељима и грађанима и надлежним факторима да овако стање у Гимназији не смије даље да остане ако се мисли на нашу будућност, да интелектуални и морални развој ученика Пљеваљске гимназије не пође погрешним и нездравим путем. Ако овај 53 штрајк представља већи злочин него поступци које смо изнијели, ми смо приправни да у сваком моменту сносимо посљедицу тога“. Дио грађана међу којима су се истицали Велимир Јакић, Пиво Караматијевић, Душан Ивовић, Михаило Драгашевић, Мира Мазић, Милан Поповић и Илија Станић, пружао је пуну подршку штрајку. Тако је и једна делегација угледних грађана, с Душаном Ивовићем и Михаилом Драгашевићем на челу, ишла у Београд да протестује код Министарства просвјете. Против ђака који су учествовали у штрајку предузете су драконске мјере. На једну годину су искључена 32, на двије и три 20, из свих школа у Пљевљима 10, из свих школа у Краљевини 8 ученика — укупно 70. Остали учесници штрајка кажњени су оцјеном „један“ из владања. Искључени ђаци су наставили школовање и револуционарни рад у никшићкој, беранској, ужичкој и другим гимназијама. Штрајк је имао велики значај за даљи развој револуционарног и антифашистичког покрета у пљеваљском срезу и за убрзавање рада Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак на формирању организације КПЈ у Пљевљима. Прва организација КПЈ у пљеваљском срезу формирана је новембра 1939. године, а чији су први чланови били Комнен Церовић, Велимир Јакић и Мићо Зорић. Комнен Церовић је био први секретар ове организације (ћелије), која је, по одлуци Обласног комитета КПЈ за Санџак, вршила функције и Мјесног комитета КПЈ за пљеваљски срез. Формирањем партијске ћелије почиње организованији рад на спровођењу политике КПЈ. Чланови КПЈ и комунистички оријентисани студенти, средњошколци и занатски радници развијали су активност кроз већ постојећа друштва и организације. У то вријеме у Пљев’љима је постојало: Српско пјевачко ДРУштво „Братство“ и Муслиманско друштво „Гајрет“, а од 1924. године и фискултурно друштво „Соко“. Управа „Сокола“ је све више прелазила у руке реакционара, па се и број средњошколаца у овом друштву смањивао. Зато је у „Соколу“ школске 1935/36. године било 48, 1936/37. године 15, а 1937/38. године више 54 није било у њему скоро ниједног ученика виших разреда гимназије. Да би сузбили утицај и рад реакционарних елемената Бранко Ђуровић и Ризах Катана су 1937. године организовали штрајк у „Соколу“, због чега су искључени из овог удружења. Комунисти су развијали живљу и разноврснију активност у граду. Они су, поред постојећих, формирали нова спортска друштва „Слогу“ и „Јединство“, која су окупљала већи дио средњошколске и радничке омладине. У њима се, поред спортског и културно-просвјетног развијао интензиван политички рад на васпитању омладине у револуционарном духу и на њеном ангажовању у раду за политику КПЈ. Спортско друштво „Јединство“ је било примјер братства, јединства и равноправности српске, црногорске и муслиманске омладине. Ова друштва су организовала излете који су се претварали у политичке скупове. У свим акцијама против политичког терора, експлоатације и профашистичке политике режима напредна и револуционарна студентска, средњошколска и радничка и сеоска омладина борила се за демократске слободе, права и интересе народа, за политику КПЈ. Зато је уживала све већи углед у народу. То се одразило на побједу демократских снага на парламентарним изборима у срезу пљеваљском 1939. године. Пошто је Пљеваљска гимназија била најјаче жариште револуционарног покрета у срезу, у њој се под непосредним утицајем и руководством комуниста снажно развијао напредни средњошколски покрет. Па ипак, у гимназији није била формирана партијска организација, нити организација СКОЈ-а. Али је међу средњошколском омладином рад био организован кроз разне форме: илегални састанци, васпитне групе, излети, литерарна дружина „Полет“, илегалне библиотеке и слично. Поред идеолошког и политичког рада који су комунисти — студенти развијали међу напредном средњошколском и сеоском омладином, посебна је пажња посвећивана радничкој омладини. Васпитне групе састављене од радника проучавале су и растурале марксистичку литературу и писале антифашистичке пароле у фаду. Због тога је јадна група радника и ђака са Ризахом Катаном, била ухапшена у марту 1939. године. Кад је профашистичка влада Милана Стојадиновића покушала да 1938. године, по угледу на Хитлара и Мусолинија, формирала профашистичке организације, око 300 омладинаца из Пљеваља, под 55 паролама „Доље фашистичка Њемачка и Италија“, „Живио мир, слобода и демократмја“, деманстрирало је главном улицом града. Утицај на село и сеоску омладину комунисти су спроводили преко студентске и средњошколске омладине са села. У томе су имали значајну улогу и учитељи Будимир Милићевић, Маријан Лекић, Панто Малишић, Стана Томашевић и Душан Басагић. Већином са села средњошколци и студенти су своју активност развијали у својим родним мјестима. Читају се напредне књиге, проглаои КПЈ, шире идвје КПЈ и растурају леци. Биле су организоване и групе сеоске омладине с којима се политички радило. На селу је била формирана и организација задружне сеоске омладине. Тај рад је био нарочито развијен у хоћевинској и косаничкој општини. Организоване су и мале библиотеке у којима је било марксистичких књига, које су добро коришћене, нарочито брошуре о СССР-у. Рад са женама комунисти су остваривали преко студенткиња, ученица гимназије и ученица Женске занатске школе у Пљевљима. Крајем 1934. године дошло је до лрвих покушаја фармирања синдикалних организација у Пљевљима. Тада је тражено од власти одобрење за рад подружнице занатских радника, која би се везала за струковни савез синдиката кожарских радника. Власт није дозволила револуционарну активност синдиката. Она није одобрила такав рад синдиката у Пљевљима ни 1938. године, када су јој Хајро Хаџалић и Ризах Катана и други, у покушају да формирају УРСОВ-е синдикате, поднијели на одобрење правила састављена по узору на правила Мјешовитог савеза УРС-а. Организовани дио радника припадао је револуционарном синдикалном покрету. Они су радо читали и растурали и синдикалне листове „Одјек“ и „Радник“. Политичка ситуација у земљи и у свијету јако је утицала на политичку активност револуционарних снага у пљеваљском срезу. Борба против фашизма, борба у Шпанији, империјалистички ратови Њемачке и Италије, прогони комуниста — све је то условљавало живље политичке акције. На линији раскринкавања профашистичких режима и борбе против фашистичке опасности, студенти Пљевљаци организовали су у љето 1938. године предавање „Одбрана земље од фашизма“. Оно је одржано у Пљевљима, Сјеници и Новом Пазару, док је у другим мјестима забрањено. Свака револуционарна и антифашистичка акција у земљи и свијету наилазила је на подршку народа у срезу, а нарочито студената и средњошколске омладине. Тако у прогласу студената Пљевљака од 29. јуна 1938. године стоји: 56 није било у њему скоро ниједног ученика виших разреда гимназије. Да би сузбили утицај и рад реакционарних елемената Бранко Ђуровић и Ризах Катана су 1937. године организовали штрајк у „Соколу“, због чега су искључени из овог удружења. Комунисти су развијали живљу и разноврснију активност у граду. Они су, поред постојећих, формирали нова спортска друштва „Слогу“ и „Јединство“, која су окупљала већи дио средњошколске и радничке омладине. У њима се, поред спортског и културно-просвјетног развијао интензиван политички рад на васпитању омладине у револуционарном духу и на њеном ангажовању у раду за политику КПЈ. Спортско друштво „Јединство“ је било примјер братства, јединства и равноправности српске, црногорске и муслиманске омладине. Ова друштва су организовала излете који су се претварали у политичке скупове. У свим акцијама против политичког терора, експлоатације и профашистичке политике режима напредна и револуционарна студентска, средњошколска и радничка и сеоска омладина борила се за демократске слободе, права и интересе народа, за политику КПЈ. Зато је уживала све већи углед у народу. То се одразило на побједу демократских снага на парламентарним изборима у срезу пљеваљском 1939. године. Пошто је Пљеваљска гимназија била најјаче жариште револуционарног покрета у срезу, у њој се под непосредним утицајем и руководством комуниста снажно развијао напредни средњошколски покрет. Па ипак, у гимназији није била формирана партијска организација, нити организација СКОЈ-а. Али је међу средњошколском омладином рад био организован кроз разне форме: илегални састанци, васпитне групе, излети, литерарна дружина „Полет“, илегалне библиотеке и слично. Поред идеолошког и политичког рада који су комунисти — студенти развијали међу напредном средњошколском и сеоском омладином, посебна је пажња посвећивана радничкој омладини. Васпитне групе састављене од радника проучавале су и растурале марксистичку литературу и писале антифашистичке пароле у фаду. Због тога је јадна група радника и ђака са Ризахом Катаном, била ухапшена у марту 1939. године. Кад је профашистичка влада Милана Стојадиновића покушала да 1938. године, по угледу на Хитлара и Мусолинија, формирала профашистичке организације, око 300 омладинаца из Пљеваља, под 55 паролама „Доље фашистичка Њемачка и Италија“, „Живио мир, слобода и демократмја“, деманстрирало је главном улицом града. Утицај на село и сеоску омладину комунисти су спроводили преко студентске и средњошколске омладине са села. У томе су имали значајну улогу и учитељи Будимир Милићевић, Маријан Лекић, Панто Малишић, Стана Томашевић и Душан Басагић. Већином са села средњошколци и студенти су своју активност развијали у својим родним мјестима. Читају се напредне књиге, проглаои КПЈ, шире идвје КПЈ и растурају леци. Биле су организоване и групе сеоске омладине с којима се политички радило. На селу је била формирана и организација задружне сеоске омладине. Тај рад је био нарочито развијен у хоћевинској и косаничкој општини. Организоване су и мале библиотеке у којима је било марксистичких књига, које су добро коришћене, нарочито брошуре о СССР-у. Рад са женама комунисти су остваривали преко студенткиња, ученица гимназије и ученица Женске занатске школе у Пљевљима. Крајем 1934. године дошло је до лрвих покушаја фармирања синдикалних организација у Пљевљима. Тада је тражено од власти одобрење за рад подружнице занатских радника, која би се везала за струковни савез синдиката кожарских радника. Власт није дозволила револуционарну активност синдиката. Она није одобрила такав рад синдиката у Пљевљима ни 1938. године, када су јој Хајро Хаџалић и Ризах Катана и други, у покушају да формирају УРСОВ-е синдикате, поднијели на одобрење правила састављена по узору на правила Мјешовитог савеза УРС-а. Организовани дио радника припадао је револуционарном синдикалном покрету. Они су радо читали и растурали и синдикалне листове „Одјек“ и „Радник“. Политичка ситуација у земљи и у свијету јако је утицала на политичку активност револуционарних снага у пљеваљском срезу. Борба против фашизма, борба у Шпанији, империјалистички ратови Њемачке и Италије, прогони комуниста — све је то условљавало живље политичке акције. На линији раскринкавања профашистичких режима и борбе против фашистичке опасности, студенти Пљевљаци организовали су у љето 1938. године предавање „Одбрана земље од фашизма“. Оно је одржано у Пљевљима, Сјеници и Новом Пазару, док је у другим мјестима забрањено. Свака револуционарна и антифашистичка акција у земљи и свијету наилазила је на подршку народа у срезу, а нарочито студената и средњошколске омладине. Тако у прогласу студената Пљевљака од 29. јуна 1938. године стоји: 56 „Проливена крв Мојсија Стефановића, Марковића и других другова за слободу пролетеријата збиће још више редове радног народа чијем ходу неће моћи одољети никакве баријере капиталистичких хуља. Омладина пљеваљског среза заједно с омладином осталих народа Југославије поћи ће стопама Мојсијевим и другова у борби против фашистичких крволока чији слуга Стојадиновић капларски извршује смртне пресуде и пије крв народима Југославије“. Сем тога, растурањем слика др Драгише Мишовића, Жарка Мариновића и Мирка Срзентића омладина се упознаје с погибијом ових револуционара. И патријарх српске православне цркве Петар Росић Варнава, који је родом из Пљеваља, супротстављао се профашистичкој владавини Милана Стојадиновића и његовим покушајима да ратификује Конкордат с римокатоличком црквом. У јануару 1940. године су ухапшени у Пљевљима и у Управу града Београда затворени Данило Кнежевић, Будимир Будо Милићевић и Шућро Друда. А фебруара 1941. године су били у концентрационом логору: у Смедеревској Паланци Алекса Јовићевић а у Сребреници Ахмед Бајровић и Ризах Катана. КПЈ у Пљевљима имала је 11 чланова у априлу 1941. године. Она је била малобројна с обзиром на велики број марксистички оријентисаних студената и ђака, који су учествовали у низу револуционарних и антифашистичких акција и били носиоци борбе за политику КПЈ. Иако су постојали сви услови, организација СКОЈ-а није била формирана у срезу. Народ у пљеваљском срезу је осудио приступање Краљевине Југославије Тројном пакту. У Пљевљима су 27. марта 1941. године организоване манифестације под паролом „Боље рат него пакт“, „Боље гроб него роб“. У њима су учествовали грађани, ђаци и војници. Ове манифестације биле су израз патриотског расположења народа за одбрану Југославије од агресора: фашистичке Њемачке и њених савезника. То се показало и 30. марта 1941. године приликом одласка 48. пјешадијског пука из Пљеваља на фронт према Албанији. Тада је већина грађана присуствовала свечаном испраћају пука. До 6. априла 1941. године, организацију КПЈ у пљеваљском срезу су сачињавали: Комнен Церовић, Велимир Јакић, Милорад Зорић, Будимир Милићевић, Радоје Контић, Бранко Ђуровић, Момчило Бајчетић, Данило Јауковић, Војин Кртолица и Мило Лубарда. У почетку априлског рата у Пљевља су дошли Владимир Дамјановић и Данило Кнежевић, студенти, из београдске партијске организације, а В. Кртолица и М. Лубарда су напустили организацију. Спроводећи политику КПЈ, они су развили активност на мобилизацији народа за одбрану земље од фашистичких агресора. Чланови и симпатизери КПЈ одмах су се Команди војног округа у Цљевљима јавили као добровољци за фронт. Међутим, војне власти им нијесу изашле у сусрет. Слом 57 Краљевине Југославије био је неминован. Министри су пролазили кроз Пљевља према Никшићу, одакле су авионима побјегли из земље. Разорне акције пете колоне, паника, кукавичлук и издаја органа власти, војних команди и установа биле су на сваком кораку. Они су ревносно чували и Нијемцима предали све војне магацине и објекте у Пљевљима. Али су прије тога одбили приједлог комуниста да се храна подијели народу овога краја. Послије њемачке и италијанске агресије на Југославију 6. априла 1941. године, њемачка војска је 16. априла 1941. године окупирала Пљевља. Илија ВУКОВИЋ 58 „Проливена крв Мојсија Стефановића, Марковића и других другова за слободу пролетеријата збиће још више редове радног народа чијем ходу неће моћи одољети никакве баријере капиталистичких хуља. Омладина пљеваљског среза заједно с омладином осталих народа Југославије поћи ће стопама Мојсијевим и другова у борби против фашистичких крволока чији слуга Стојадиновић капларски извршује смртне пресуде и пије крв народима Југославије“. Сем тога, растурањем слика др Драгише Мишовића, Жарка Мариновића и Мирка Срзентића омладина се упознаје с погибијом ових револуционара. И патријарх српске православне цркве Петар Росић Варнава, који је родом из Пљеваља, супротстављао се профашистичкој владавини Милана Стојадиновића и његовим покушајима да ратификује Конкордат с римокатоличком црквом. У јануару 1940. године су ухапшени у Пљевљима и у Управу града Београда затворени Данило Кнежевић, Будимир Будо Милићевић и Шућро Друда. А фебруара 1941. године су били у концентрационом логору: у Смедеревској Паланци Алекса Јовићевић а у Сребреници Ахмед Бајровић и Ризах Катана. КПЈ у Пљевљима имала је 11 чланова у априлу 1941. године. Она је била малобројна с обзиром на велики број марксистички оријентисаних студената и ђака, који су учествовали у низу револуционарних и антифашистичких акција и били носиоци борбе за политику КПЈ. Иако су постојали сви услови, организација СКОЈ-а није била формирана у срезу. Народ у пљеваљском срезу је осудио приступање Краљевине Југославије Тројном пакту. У Пљевљима су 27. марта 1941. године организоване манифестације под паролом „Боље рат него пакт“, „Боље гроб него роб“. У њима су учествовали грађани, ђаци и војници. Ове манифестације биле су израз патриотског расположења народа за одбрану Југославије од агресора: фашистичке Њемачке и њених савезника. То се показало и 30. марта 1941. године приликом одласка 48. пјешадијског пука из Пљеваља на фронт према Албанији. Тада је већина грађана присуствовала свечаном испраћају пука. До 6. априла 1941. године, организацију КПЈ у пљеваљском срезу су сачињавали: Комнен Церовић, Велимир Јакић, Милорад Зорић, Будимир Милићевић, Радоје Контић, Бранко Ђуровић, Момчило Бајчетић, Данило Јауковић, Војин Кртолица и Мило Лубарда. У почетку априлског рата у Пљевља су дошли Владимир Дамјановић и Данило Кнежевић, студенти, из београдске партијске организације, а В. Кртолица и М. Лубарда су напустили организацију. Спроводећи политику КПЈ, они су развили активност на мобилизацији народа за одбрану земље од фашистичких агресора. Чланови и симпатизери КПЈ одмах су се Команди војног округа у Цљевљима јавили као добровољци за фронт. Међутим, војне власти им нијесу изашле у сусрет. Слом 57 Краљевине Југославије био је неминован. Министри су пролазили кроз Пљевља према Никшићу, одакле су авионима побјегли из земље. Разорне акције пете колоне, паника, кукавичлук и издаја органа власти, војних команди и установа биле су на сваком кораку. Они су ревносно чували и Нијемцима предали све војне магацине и објекте у Пљевљима. Али су прије тога одбили приједлог комуниста да се храна подијели народу овога краја. Послије њемачке и италијанске агресије на Југославију 6. априла 1941. године, њемачка војска је 16. априла 1941. године окупирала Пљевља.

ILIJA VUKOVIĆ