КАФАНЕ

Тешко је са сигурношћу говорити када су се у Пљевљима појавиле прве праве кафане, али свакако да је један њихов вид већ постoјао у хановима, којих је било на готово свим путевима, раскршћима, по околним селима, још у средњем вијеку. Они који су писали о овој и до данас специфичној „инстититуцији“ која је одиграла важну улогу и у животу Пљевљака, обично полазе од друге половине XIX вијека и доласка аустроугарског окупатора у Пљевља 1879. године, мада је сасвим сигурно да су кафане и „кахве“ постојале у Пљевљима и много пре тога. Тако путописац Ле Февр, помиње кафане у Пљевљима 1611. године. Каже, да су га неки мјештани који су сједели испред кафане понудили пићем и кафом, и да је он то из учитивости прихватио. Др Видоје Голубовић, аутор књиге „Старе кафане Београда“ (Београд, 2005) наводи да је прва кафана у Европи била у Београду 1522. године, а Лондон је тек на трећем мјесту по отварању овог здања. Кафане се јављају у Француској 1654. године.

Свакако да је и на овај важан сегмент човјековог живота у Пљевљима утицало низ догађаја, као што су: пад Дубровачке републике, укидање сједишта херцеговачког санџаката у Пљевљима 1833. године, велике епидемије куге и колере, од којих је најжешћа била она 1863. године, велики пожар који je уништио највећи део чаршије, буне и ратови…
Доласком Аустро-Угарске, отварањем великог војног логора на Доловима, Метаљци и другим околним мјестима (Бољанићи, Јабука…) оживјеле су и кафане. Тако Милка Бајић Подерегин у роману „Свитање“ где се радња догађа на крају XIX и почетком XX вијека, пише да у очекивању „швабске“ војске из Босне Којићи (Бајићи, прим. В.Б) шаљу у своју механу на Метаљци „… у товарима пиву, рум, мастику, синалко и запечаћена вина…“. Доласком аустроугарских трупа у Пљевља, измењен је готово цjелокупни начин живљења, рада и понашања пљеваљског становништва, поготово православних Срба. Обичај да се људи састају готово искључиво по кућама, о празницима или у дугим зимским вечерима, почиње се сада све више замјењивати изласцима и састајањем на јавним мјестима, тј. кафанама, или новосаграђеним хотелима, баштама… Швапски официри, војници и друго њихово пратеће особље, донело је и у Пљевља доста европских манира, које су Пљевљаци прихватали у готово свим видовима живота и рада. 

Присуство војске двије царевине, омогућило је тако многим Пљевљацима да своје умјеће искажу у већ овладаним трговачким вјештинама, али и у услужним дјелатностима какве су биле оне везане за држање ханова, кафана, ашчиница, па и хотела који су све више преузимали послове некадашњих ханџија.

Ипак, документовано писати о пљеваљским кафанама и кафеџијама, може се почети тек са краја XIX и почетком XX вијека, захваљујући прије свега сачуваним породичним документима, записима путописаца као што је био Јевто Дедијер, и локалних хроничара какав је био Родољуб Родо Л. Попчетовић, и свакако изворима као што су адресари, календари, алманаси бановина и сл. публикације које су излазиле између два свјетска рата.

Кафане у Моћевцу

Моћевац са својим махалама: Доњи и Горњи, Карамула, Борак, Моћевчић са сокацима и цвјетним авлијама, није без разлога опјеван као „Мали Цариград“. Изгледа да је одувијек овај дио града имао нешто што га је чинило другачијим, вољенијим… Можда су то биле дјевојке, попут Ћирковића Магде, чија љепота још не пролази нити се заборавља, љубав коју је још само кафана могла примирити, брда са којих се види све до цркве на Илином Брду или Брезница-ријека мала која је једина знала све тајне живота. Зато су вјероватно и кафане у Моћевцу биле другачије од оних у Чаршији, Вароши, Шеварима, Жабњаку… Неки хроничари наводе да их је чак почетком XX вијека било тридесетак. Познати кафеџија из тог времена био је Тодор Тодо Недић, један од угледнијих Пљевљака,члан црквено-школског одбора за подизање цркве Св. Петке 1927. године. Његова кафана Ужице била је омиљено састајалиште познатих и угледних Пљевљака.

Кафане на Раскрсници

Најбоље и најпознатије кафане у Пљевљима са краја XIX и почетком XX вијека, налазиле су се на Раскрсници, која је била центар српског дијела града и гдје се укршта шест улица. Путописац Јевто Дедијер забиљежио је да су ту: најбоље кафане Живковића и Манастира Св. Тројице. Ту су највише долазили аустријски, али и турски официри и господа. Браћа Јово, Гавро и Миле Живковић држали су висок степен отмености својих кафана и једни од првих имали су у њима и билијарски сто, што је била својеврсна атракција тог времена.

Захваљујући пљеваљским трговцима, ове кафане имале су све врсте алкохолних пића, посебно вина, које су набављали из Беча и Пеште, а од 1898. када су Шећеровићи, Веселичићи и Чех Виндачек отворили пивару, служило се захваљујући одличном јечму и води, првокласно пиво са виршлама. Када се са српском војском, која је 1912. године ушла у Пљевља, вратио са Метаљке, сигуран да Турака више нема, млади официр Иван М. Таназевић (1878-1956. касније генерал и зет Ђока Р. Шећеровића) био је изненађен што је послужен у једној од кафана на Раскрсници пивом, које од Београда годинама нигде није ни видио! О овоме је овај пљеваљски зет често са задовољством причао.

На Раскрсници је у манастирској згради, држао кафану и Ђорђе Богићевић и у њој је, поред кафе и ракије, служен и роштиљ. Гости су били углавном мјештани православци. По причању старих Пљевљака, у овој кафани повремено су долазили и свирачи, Славонци или Мађари. Касније се и у њој играо билијар.

Памте се на Раскрсници и кафане чији су власници били Ристо Марјановић, Јован Јоцо Поповић и Дико Крсмановић.

Кафане у улици Вука Караџића

У улици В. Караџића, најпознатија кафана је била Кантина Мила Дебељевића у којој су служена разна пића и мезетлуци и у њој су најчешћи гости били аустријски официри и војници.

Другу кафану држао је Јако Богићевић и налазила се преко пута данашње школе „Ристан Павловић“ у близини аустријске војне постаје на Читлуку, па су и њени гости највише били војници и официри.

Да су Пљевљаци вољели кафане, говори и податак из записника пљеваљске општине из 1918. године о издатим дозволама за отварање ове врсте дјелатности. Тако су, уз таксу од 5 до 50 динара, добили дозволе за отварање кафана: Пашо Мулапашовић, Мехо Софовић, Рамиз Пелидија, Стеван Радичевић, Дико Стаменић, Саво Бавчић, Саво Дамјановић, Сулејман-бег Селмановић, Ибрахим Дураковић, Миља Ђуришић, Јана Таушан, Тодо Бајчетић, Савета Мазалица, Јања удова Бојовић из Шарана, Милева Зарубица, Мијат Томић, Љубо Антонић (хотелска радња).

Већа такса плаћала се уколико је кафеџија уз кафу продавао и ракију.