Zašto u crnogorskom fudbalu nema reakcija struke, analiza stanja i formiranja radnih grupa koje će kontrolisati rad trenera i selektora u radu sa mlađim kategorijama?

Piše: Dejan Džaja Peković

Zašto nema njihovog viđenja što smo na samom dnu evropskih liga i rezultata u mlađim kategorijama, ko se bavi razvojem desetina hiljada dječaka i djevojčica. Ko je napravio roditelje najvećim problemom, a djecu predstavio kao nevaspitane i neradnike, da li u drugim državama postoje društvene mreže, kompjuterske igrice, mobilni telefoni ili smo mi toliko napredni da samo kod nas sve to postoji i uklanja fokus djece sa treninga i razvoja.

Ko prima platu od fudbala, a ne živi od fudbala? I kao svugdje na svijetu / ne zavisi od rezultata, svoga rada i svoga znanja…Prošle sezone naš šampion Budućnost doživio je debakl u Evropi. Porazi od Helsinkija i HB Toršavna ogolili su svu nemoć našeg fudbala, nepostojanja sistema rada i razvoja i jedan sveukupan poraz svih nas…

Udarilo se odmah na igrače, satanizovan je trener koji je dominirao crnogorskom ligom i za nepune dvije godine osvojio je tri trofeja sa FK Budućnost, dvije titule i kup zajedno sa tim igračima koji su postali „strahovit“ problem.

Samo godinu ranije, izbacili su Astanu usred Kazahstana u utakmici na jedan meč, sada opet ista matrica, opet igrači ne valjaju ništa, treneri koji su tu godinu dana neki i manje i opet im treba glave „kidati“, opet uprave klubova i ljudi koji vode klubove ne znaju ništa, opet se čuje i odzvanja sasvim ciljano. 

Pogledaj u Nikšiću, politika vodi klub, ko su oni, oni ne znaju ništa, a u Podgorici vidi ove, šta oni znaju, oni nemaju pojma i vidi Mijača, šta oni znaju o fudbalu. Vidi u Tuzima Đeljošaj i Drešaj, gdje su oni igrali fudbal, šta oni znaju o fudbalu, a hoće da igraju evropske utakmice. U Danilovgradu, Šaranovic je iz boksa, šta zna on o fudbalu, veliki je to zalogaj za njega… 

Nismo ni svjesni koliko je danas u Crnoj Gori teško voditi klubove i naći novac da bi se finansirali klubovi i da bi sve funkcionisalo i umjesto svi da se borimo da ti ljudi dožive fudbal na pravi način i da ulažu još više i opštine da vide benifite ulaganja, mi kao da se trudimo da ih otjeramo iz fudbala i sjutra da kažu nekom drugom „bježi odatle šta će ti to u životu“…

Zašto niko nije pozvao trenere i klubove koji igraju evropske utakmice da se napravi zajednički pres i da se obrate javnosti prije evropskih utakmica i da bude stvorena drugačija atmosfera, da im novinari postave pitanja i da se vidi zašto je toliko igrača otišlo iz Sutjeske, zašto Sutjeska ne igra u Nikšiću, zašto je najbolji igrač Budućnosti pred evropske utakmice napustio klub, je li se moglo sačekati pa da svi pomognemo da se sačeka jer svi znamo da kada neko ode nemoguće ga je nadomjestiti jer nema dovoljno kvalitetnih igrača.

Zašto je Iskru napustilo 16 igrača, kakvo je stanje kod njih, da li Dečiću trebaju dodatne informacije o protivniku, jer ipak se igraju obje utakmice u Podgorici i velika je šansa da kao domaćin u oba meca i prođeš dalje…

I da se javnost grupiše i shvati problematiku trenera i klubova, to nikoga ne zanima, jer ako „ja“ kao trener nisam napravio ništa, e, neće ni ovi i jedva se čeka poraz, da se nahrani svoja sujeta i da se proslavi ispadanje naših klubova jer oni svi „ne znaju nista“, a „mi“ koji primamo platu decenijama, koji treba da stvaramo ambijent i da podržavamo struku i da im budemo najveća podrška i da napreduju ka gore – „Mi“ sve znamo. Iako imamo najslabije rezultate u mlađim kategorijama u Evropi, iako nijedan selektor mlađih kategorija koje smo mi birali danas ne radi ni u jednom klubu, iako nagrađujemo najgori rezultat u istoriji države jednoglasno, iako smo ukinuli bazične pripreme, igrači ne mogu jedan duel da izdrže na nogama.

„Prebiše“ nas amateri koji rade do 16 sati popodne, žive u nedođijama gdje se dešava da zbog jakih vjetrova sa okeana po 15 ili 20 dana ne mogu ni da izađu iz kuće, a kamoli da treniraju.

Sve je jednostavno kod nas, ljudi ukapirali da je dovoljno da si poslušan i neka se sve ruši i propada oko tebe, ti ćeš biti nagrađen, ne odgovaraš nikom, niko te ništa i ne pita, ako te slučajno ko i pita preko privatnih, političkih ili porodičnih veza ćeš doci do novinara. I ono čuveno naše „a što će ti to da pišeš ili kažeš kao da će ovdje nekada biti bolje“…“Što će ti to, za koga?“ Mali smo, nemamo bazu. Svjesno se javnosti prezentuju i forsiraju posljedice kao glavni krivci, a ne uzroci ovakvog stanja. Veoma brzo gubimo jednog predstavnika u Evropi, šampion će nam igrati pretkvalifikacioni turnir da bi uopšte učestvovao u prvom kolu kvalifikacija za Ligu šampiona, izgubićemo veliki novac koji je neophodan klubovima posebno u mlađim kategorijama.

Treba nam svima korak naprijed i jedna potpuno drugačija atmosfera, sistem rada, uključivanje velikog broja ljudi, potrebno je dovoditi stručne ljude sa strane da nas nauče. Potrebni su stalna međunaronda saradnja i edukacija, da djeca stalno idu na jake turnire po Evropi, da se svi okupimo i da svako da poneki doprinos od laičke do stručne javnosti.

Naša djeca su najtalentovanija na svijetu za ekipne sportove, niko nema toliko vrhunskih sportista na tako malo stanovnika kao Crna Gora. I niko nam nije kriv sa strane, ni politika, ni pojedinac, nego samo mi koji ne umijemo da se izborimo za drugačiji odnos sa državom, a imamo najgoru sportsku infrastrukturu u Evropi.

Fudbal je postao nauka, ekonomija za sebe, „monstrum“ budućnosti, ostaviti ga zatvorenog u balkanskim razmiricama, podjelama i svađama je poraz jedne sjajne prilike i ideje koja nam se pruža. Svugdje na svijetu čujete kako djeca, igrači komuniciraju između sebe, sve puca od međusobne podrške i korekcije jedan drugog. Obučavaju se djeca da razumiju fudbal i da sami donose odluke na terenu, jer kada je pun stadion, sam si, trenera ne možeš da čuješ, a znaš da je potreban saigrač kao i ti njemu.

Kod nas čujete samo trenere, a igrači od straha se čuju, samo kada se međusobno svađaju.

Jer kod nas, greška se ne prašta.

(Autor je bivši fudbaler, fudbalski agent i stručni konsultant u emisiji ‘Fudbal fest’ na RTCG).