Slobodno možemo reći da nijedna književnost na svijetu nije kao ruska.

Ruski pisci su majstori u razmatranju suštinskih pitanja ljudske egzistencije, piše Russia Beyond.

Ako pročitate bilo koji poznati ruski roman iz 19. vijeka, sigurno ćete pronaći likove koji razmišljaju i traže svoju misiju na zemlji.

1.Ivan Gončarov: Oblomov (1859)

Lenčarenje i nerad su bile glavne karakterne osobine Oblomova i njegov život je bio potpuno besmislen. Godinama ležeći na sofi, postao je metafora za lenjivca, pa čak i aforizam. Njegov rival i prijatelj Andrej Štoljc je ambiciozan i smisao pronalazi u samousavršavanju i samoostvarenju. Ali njegovo ponašanje postaje mehaničko i ne on može da doživi pravu ljubav. Tako da u svojoj težnji ka uspjehu i blagostanju Štoljc takođe gubi neke osnovne ljudske vrijednosti.

Jedina snažna i iskrena osoba u romanu koja umije da voli je Olga, žena koja uspjeva da izvuče Oblomova iz njegove zone udobnosti. O tome on na kraju govori, kada iznosi svoju viziju ljubavi i života: „Nesrećni anđeo! Zašto joj je toliko stalo do mene? I zašto je meni ona toliko draga? Bolje bi bilo da se nikada nismo upoznali! Za sve je kriv Štoljc. On nam je preneo ljubav, kao nekakvu bolest. Kakav je ovo život? Ništa osim nervoze i osećanja! Kako to može ikad da vodi smirenoj sreći i odmoru?”

2.Ivan Turgenjev: Očevi i djeca (1862)

Turgenjev je bio prvi pisac koji je definisao večiti problem očeva i sinova: starija generacija nikada neće razumeti mlade. Glavno pitanje po kojem se njihova mišljenja razlikuju je shvatanje smisla života.

Starija generacija među glavnim aspektima života vidi ljubav, sreću, uživanje u umjetnosti i prirodi. Sinovi odbacuju „stari svijet”, čak i ljubav, i žele da se posvete „korisnim” stvarima. Glavni junak romana je nihilista Bazarov koji želi da postane doktor. Spreman je da odustane od ljubavi kako bi izbegao da postane rob strasti.

Kada ga njegova voljena Ana Odincova pita kakvu budućnost vidi za sebe i ko je on zapravo, on kaže samo da je on doktor. Namerno ne želi da govori o dubljem smislu života, jer smatra da čoveku nisu potrebne „te apstrakcije” kako bi „imao parče hljeba”.

3.Fjodor Dostojevski: Braća Karamazovi (1880)

Nedavno smo pisali o tome kako je ovaj roman jedna od najvažnijih ruskih knjiga o Bogu. Izgleda u stvari da je čitava potraga za smislom i započela sa Dostojevskim. Njegova peterburška depresija ga je vodila do misli o razlozima i svrsi ljudskog života. (U zatvoru u Sibiru imao je dovoljno vremena i prilike da prouči ova pitanja.)

Braća Aljoša (monah) i Ivan (ateista) raspravljaju o Bogu i čovjeku. Čiji stav vam je blizak?

„Čim je on [Aljoša] ozbiljno razmislio, bio je ubijeđen u postojanje Boga i u besmrtnost, i jednom je instinktivno rekao sebi: „Želim da živim za besmrtnost i neću prihvatiti kompromis.’ Na isti način, da je zaključio da Bog i besmrtnost ne postoje, odmah bi postao ateista i socijalista.”

4.Lav Tolstoj: Vaskrsenje (1899)

Tolstoj je smatrao da je ovo njegov najbolji roman i ljutio se kada su ga ljudi hvalili zbog „Rata i mira”. Pisac je na „Vaskrsenju” radio preko deset godina.

Jedna žena je greškom osuđena na zatvorsku koloniju Sibiru. Član porote, knez Nehljudov, vidi nepravdu i pokušava da joj pomogne. Ispostavlja se da ju je on zaveo pre deset godina i napustio je. Odlučuje da iskupi svoj grijeh.

Tolstoj u romanu definiše jednu od svojih najvažnijih ideja: Protiv zla se ne možemo boriti zlom.

„Nehljudovu se dogodilo ono što se često dešava ljudima koji vode duhovni život. Misao koja mu je u početku izgledala neobično i paradoksalno, pa čak i kao obična šala, počela je sve više da se potvrđuje kroz životno iskustvo i odjednom je izgledala kao jednostavna, istinita izvjesnost. Bila je to ideja da je jedini siguran put ka spasenju od strašnog zla od kojeg ljudi stradaju u tome da uvek treba da priznaju da su grešni pred Bogom i zato nesposobni da kažnjavaju ili popravljaju druge, jer su oni Njemu dragi. Postalo mu je jasno da je strahovito zlo koje je video u zatvorima i kolonijama, kao i tiho samozadovoljstvo njegovih počinilaca, posledica toga što ljudi pokušavaju nemoguće: da isprave zlo dok su i sami zli.”

5.Maksim Gorki: Na dnu (1902)

Skitnica Luka dolazi u sirotinjski dom i upoznaje različite prosjake i njihove životne priče. On ih sve sluša i pokušava da im pruži podršku. „Meni je svejedno. Ja i prevarante poštujem. Po meni, nema loših buva, sve su crne i sve skaču”, kaže on.

Samo kada se nađe na dnu društva ličnost otkriva svoje pravo lice. Ko god da čovjek bio, Luka veruje da je pružanje pomoći onima koji su u nevolji najviši oblik morala. „Ipak smo svi mi ljudi. Pretvaraj se koliko hoćeš, glupiraj se kako znaš, ali rodio si se kao čovjek i kao čovjek ćeš umreti. I ja gledam i vidim kako su ljudi sve pametniji i sve zaposleniji, i mada žive sve lošije, ipak i dalje pokušavaju da napreduju.”

Drugi lik drame je kartaroš Satin, Lukin protivnik, koji ponekad laže iz dobrih pobuda. Gorki je kasnije zapisao da je želeo da postavi pitanje o tome što je bolje: istina ili saosećanje sa „bijelom laži”? Šta je potrebnije? Gorki je smatrao da čovjek treba da se uzdigne iznad sažaljenja.

6. Andrej Platonov: Iskop (1930)

Ova antiutopija zastupa pesimistički pogled na svijet, u kojem ništa nema smisla. Radnici grade dom za srećnu proletersku budućnost. Kao mašine odmaraju se samo kako bi jeli i spavali. Izgledaju kao da nemaju nikakva osećanja.

Platonov imitira zvanični sovjetski jezik, pa čak i njegovi likovi govore kao da su oni ti koji potpisuju besmislene dokumente sa preobimnim formulacijama: „Ovde, međutim, počiva supstanca stvaranja i cilj svake direktive: mali čovjek predodređen da postane univerzalni element. Zato je od suštinske važnosti da jamu za temelj završimo što pre, tako da se dom pojavi što pre kako bi djeca zaposlenih bila zaštićena kamenim zidom od vjetra i bolesti.”

Kancelarijski moljci bi iz ovoga vjerovatno mogli nešto da nauče.

7 Mihail Bulgakov: Majstor i Margarita (1940)

Šta ako knjiga postane nečiji smisao života? Ako Majstor napiše nešto što mu zaista znači, onda to može da postane pitanje života i smrti, čak i kada Margarita sklopi dogovor sa đavolom kako bi knjiga živjela. „Rukopisi ne gore”, a junaci iz knjige su stvarniji od ljudi koji su duševno mrtvi.

Na kraju večite sile odlučuju o sudbini Majstora i njegov trud je nagrađen odmorom i vječnim životom.

„’On [Isus] je pročitao Majstorovo djelo’ – kaže Matej Levi – ‘i traži da povedeš Majstora sa sobom i nagradiš ga mirom. Da li će to za tebe biti teško, zli duše?’ ‘Za mene ništa nije teško’, odgovorio je Voland, ‘kao što znaš.’ Zastao je, a onda dodao: ‘Zašto ga ne povedeš sa sobom u svjetlost?’ ‘Nije zaslužio svjetlost, zaslužio je odmor’, žalosno odgovori Levi.”

8.Venedikt Jerofejev: Moskva-Petuški (1970)

U ovom surovom svijetu nema mesta za glavnog junaka ove knjige, Veničku, ni za njegovu dušu, čistu kao kod novorođenčeta. Kritičari tumače da Venička lokalnim vozom ne putuje kod svoje voljene žene i djeteta, nego kod Boga. On podnosi patnje kao Isus Hristos, sve vreme preispitujući pitanja života i smrti.

„Jer, zar nije ljudski život trenutno opijanje duše? I pomračenje duše takođe? Svi mi smo kao pijani, samo svako na svoj način: neko je više pijan, a neko manje.”

Uprkos tome što se obično misli, ovaj roman (ili poema, kako ju je definisao autor) ne govori o alkoholizmu. On je protest protiv društvenih normi.

Postoji jedan pasus koji jasno ukazuje na Isusa Hrista: „Čovek ne treba da bude sam – to je moje mišljenje. Čovek treba da daje sebe ljudima, čak i ako oni ne žele da ga uzmu. A ako je ipak sam, on treba da ide kroz vagone. On treba da nađe ljude i da im kaže: ‘Evo. Ja sam sam. Dajem vam sebe bez ostatka (jer sam ostatak već popio, ha-ha!) A vi, dajte sebe meni, i kada mi date sebe, recite: a kuda idemo? Iz Moskve u Petuški ili iz Petuški u Moskvu?’”