Ако се објективно сагледају потенцијали наше општине, јасно је да је опстанак и развој Пљеваља реалан и могућ, при чему он мора бити осмишљен и утемељен на претходном санирању свега што није, или је погрешно урађено протеклих деценија, прије свега из разлога политичког опортунизма и кукавичлука.

Сходно томе, јасно је и да Пљевља не морају да остану саобраћајно слијепо цријево региона. Управо најављена изградња ауто-пута из Србије према Црној Гори наредних година, односно његовог крака преко Златибора, приближила би Пљевља великим привредним, културним и просвјетним центрима. Веза са овим ауто-путем учинила би потпуно реалном могућност да општина Пљевља, са планином Љубишњом и ријеком Таром, буде дио јединственог туристичког потенцијала који чине планине Златибор, Златар и Тара и кањон Дрине са Вишеградом, који се већ сада налазе на сат времена вожње од Пљеваља и у пуном су замаху туристичког развоја. Такође, отворила би се могућност реализације нових привредних пројеката, попут изградње цементаре, са могућношћу отварања великог броја нових радних мјеста и нужном изградњом крака пруге до Пријепоља. Зато би било потпуно логично да са нивоа локалне управе на ову тему услиједе конкретне иницијативе, имајући у виду прагматичне разлоге, као и чињеницу колико су Пљевља и Пљевљаци, не само духовно, већ и животно, везани за Србију.

Такође, управо са нивоа локалне управе мора да крене одлучна иницијатива према привредним субјектима као што су Рудник угља, Шупља Стијена, Вектра Јакић и Електропривреда да се реконструишу магистрални и регионални путеви на оним путним правцима којима ове компаније превозе сировине, али и сеоски путеви у подручјима у којима се налазе ресурси које експлоатишу и на којима остварују милионске профите. Неприхватљиво је да, примјера ради, пут Пљеваља – Градац – Шула буде у стању у ком јесте, а да Рудник „Шупља стијена“ има рачуницу да тим истим путем извози највриједније сировине попут злата, сребра, олова и цинка, док Пљевљима остају мизерне новчане накнаде за концесије и исто такве плате запослених. Локална управа мора снажно да инсистира да се заврши реконструкција регионалног пута Пљевља – Павино поље, који се као градилиште буди само пред изборе, као и пута Пљевља – Метаљка који је државна срамота.

Код сеоских путева треба прекинути бесмислену политикантску праксу асфалтирања по пар стотина метара, већ одредити приоритете и радећи темељно и квалитетно, повезати прије свега села у којима већ постоје значајнија пољопривредна производња и озбиљнија газдинства. У тај посао морају да се укључе концесионари, али и други привредни субјекти, локални буџет, али и подстицајна средства из разних фондова, која се данас ни дјелимично не користе.

Градске улице је потребно реконструисати фазно, у складу са могућностима, на начин да се изведе темељна и свеобухватна интервенција на површинској, али и на подземној инфраструктури, умјесто козметичког пресвлачења асфалтом. Улице треба реконструисати по приоритеима које одреди струка, у складу са детаљним урбанистичким плановима, како би се ријешили саобраћајни али и други проблеми читавих насеља. Средства могу да се обезбиједе из локалног буџета – од легализације бесправно саграђених објеката, накнада за комунално уређење земљишта, пореза на непокретности и слично.

Инсистирање на друштвено одговорном понашању великих компанија и притисак јавности мора да крене са локалног нивоа, јер локална управа треба да представља и заступа интересе Пљевљака, а не интересе бизнисмена и Владе.

Рјешења увијек постоје! Потребна је само одговорна власт у служби грађана! Владислав Бојовић, предсједник ОО ДНП-а Пљевља и функционер Демократског фронта