Kada jedan mlad čovek odluči da napusti zemlju u kojoj se rodio, odrastao i školovao, u koferu sa sobom nosi i deo budućnosti te zemlje, ali i ono što je u njega do tada uloženo.

Istraživanje „Troškovi emigracije mladih“ sprovedeno je sa ciljem da pokaže koliko zemlje u regionu košta odlazak mladih ljudi.

„Svesni smo da se odlazak mladih ljudi ne može samo novčano kvantifikovati, ali važno je bilo da pokažemo koliko te zemlje i društva gube odlaskom jednog mladog čoveka“, kaže za BBC na srpskom istraživač Instituta za razvoj i inovacije (IRI) Nenad Jevtović.

On dodaje da je cilj bio da se prepoznaju i pozitivni i negativni efekti emigracije.

Istraživanje u Srbiji, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Albaniji sprovedeno je uz podršku Vestminsterske fondacije za demokratiju.

1. Gubitak društvenog proizvoda

O bruto društvenom proizvodu (BDP) vrlo rado govore ekonomski stručnjaci, ali i političari – posebno kada procene da bi im odgovaralo da se pohvale izvesnom stopom njegovog rasta.

Upravo BDP na posebnom je udaru kada iz jedne zemlje odlaze mladi ljudi jer ta vrednost predstavlja sve ono što pojedinci u jednom društvu stvore za godinu dana.

„Mladi ljudi odlaskom ne stvaraju više u sopstvenoj zemlji, nego u onoj u koju su otišli.

U društvu iz kojeg su otišli, neće biti onih koji će mu doprinositi“, kaže Jevtović.

Po čoveku koji ode, u regionu najviše gube Crna Gora i Srbija, a nešto manje Severna Makedonija i Albanija – sve to zbog opšteg nivoa BDP-a u tim zemljama.

Međutim, šteta se ne završava tu – kada su mladi ljudi u pitanju, ona je dugotrajna.

„Mi očekujemo od mladih ljudi da budu oni koji će podići nivo društvenog proizvoda, a vi ne gubite samo aktuelni prosek već zapravo onog ko taj prosek može da unapredi“, zaključuje istraživač IRI-ja.

2. Troškovi obrazovanja

Osim budućeg izgubljenog doprinosa društvenom proizvodu, mlad čovek u emigraciju sa sobom nosi i ono što je u njega do tada uloženo.

„I zemlja i porodice investiraju u obrazovanje – sve dok mlad čovek ne napusti zemlju, to je investicija.

Ali kada je napusti, to postaje trošak“, kaže Jevtović.

Ovaj trošak najviši je u Srbiji, pre svega zbog opšteg nivoa cena, plata u obrazovanju.

Nešto je manji trošak Crne Gore i Severne Makedonije, dok je ovaj gubitak u Albaniji najmanji – zbog najnižih ulaganja u obrazovanje.

Kada se uporede iznosi koliko zemlje Balkana ulažu u obrazovanje, a koliko se za istu svrhu izdvaja u Nemačkoj, dolazi se do zaključka da zemlje u koje odlaze mladi ljudi dobijaju stručnjake i deset puta „jeftinije“ od onih koje same obrazuju.

„Sasvim je razumljivo zašto je za Nemačku isplativo da dobija mlade i obrazovane ljude sa Balkana po nižim cenama.

Bolje je uvoziti sjajan, kvalitetan proizvod nego ga praviti u sopstvenoj zemlji po izuzetno visokim cenama“, ukazuje istraživač IRI-ja.

3. Pozitivni efekti – doznake

Deo novca iz dijaspore na kraju se ipak vrati u maticu – emigranti neretko šalju deo svoje zarade porodici koja je ostala kod kuće.

„Ukoliko bismo samo posmatrali ukupne brojke, mogli bismo da zaključimo da doznake mogu delimično da nadoknade gubitak zbog odlaska mladih ljudi“, kaže Nenad Jevtović.

Ipak, do potpuno drugačijih zaključaka dolazi se kada se pogledaju podaci za šta se koristi novac koji stigne iz inostranstva.

„Ne možemo budući razvoj zasnivati na doznakama jer samo jedan do tri odsto doznaka godišnje odlazi u investicije.

Gotovo kompletan novac odlazi u potrošnju ili nekretnine – ljudi iz emigracije šalju novac da bi porodice preživele ili se kupuju stanovi i grade kuće“, navodi Jevtović razloge zašto je balkanski san o finansiranju iz inostranstva na duge staze neodrživ.