Siniša Janković, inspektor MUP-a u penziji, predstavio je svoju prvu knjigu „Oči u oči sa političkom korupcijom”. Ovim delom „čovek iz sistema” objašnjava zbog čega je formirana Radna grupa koja je radila na slučajevima spornih privatizacija, kako je nova vlast bila samo kratkoročna bajka i koliko je prisutna politička korupcija u Srbiji.

”Bili smo marionete u rukama političke korupcije, nama su upravljali neformalni centri moći. Sve što smo mogli da učinimo bilo je da se izvučemo sa što manje štetnih posledica, kako na profesionalnom tako i na ličnom planu. Poraz smo jednostavno morali da prihvatimo i samo je od nas zavisilo koliko će nas koštati. (…) Tog dana sam shvatio da je đavo odneo šalu i rekao koleginici da mi svaki dokument koji ima naše zaglavlje iskopira i da ubuduće sve radi u još jednom primerku više za mene” (odlomak iz knjige pročitao glumac Novak Radulović)

Siniša Janković, policijski inspektor u penziji, član nekada čuvene Radne grupe koja je otkrivala zloupotrebe u 24 sporne privatizacije, sinoć je beogradskoj publici predstavio svoju prvu knjigu „Oči u oči sa političkom korupcijom”. On je na 300 stranica opisao kratki vek jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) koja je zaslužna za hapšenje biznismena Miroslava Miškovića, bivšeg ministra Saše Dragina i mnogih drugih.

Janković je za Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) ranije govorio o slučaju Azotara, na kom je radio njegov tim 11, a Radna grupa se bavila i drugim spornim privatizacijama, o kojima je CINS takođe pisao.

Knjiga je, po rečima autora, nastala jer je istina tražila izlaz, a događaji koji su se odvijali terali su ga da piše sve više i više. „Bio sam siguran da će knjige biti, ali da će imati drugačiji ton”, rekao je Janković na početku panela u Centru za kulturnu dekontaminaciju i objasio da je pre tri godine otvorio prazan WORD dokument pod rednim brojem 1 koji je, uoči objave knjige, nosio broj 899.

„Imajući u vidu osnovne činjenice o stanju organizovanog privrednog kriminaliteta u Srbiji do izbora 2012. može se zaključiti da borba protiv njega ne zavisi od policije, nego od rezultata izbora.”

Radna grupa formirana je posle izbora 2012. godine i nova vlast je, smatra autor, želeći da održi svoje predizborno obećanje krenula u borbu protiv korupcije i spornih privatizacija. Janković navodi da je bilo ljudi u Radnoj grupi koji u početku nisu verovali ni političarima ni svojim rukovodiocima, ali ih je razuveravala energija koja im je servirana – bili su toliko bodreni i privilegovani, dobijali su sve beneficije od blanko putnog naloga do „ako pitam načelika da li može, nisam ni stigao do šta, on odmah kaže može, ako tražim atomsku podmornicu on pita koliko komada”.

Službi je konačno vraćen ugled, a sama radna grupa u početku nije imala nikakva ograničenja, rečeno im je da niko nije nedodirljiv. Nakon obraćanja i samog Aleksandra Vučića, tada prvog potpredsednika Vlade i njegovih reči da niko ne sme da ih sputava, usled medijske pažnje i hapšenja Miškovića, bili su uvereni da ponovo mogu da rade svoj posao. 

Jedno vreme su ih posmatrali „kao bogove”, navodi Janković, dok nisu „počeli da smetaju”.

„Bilo je toliko dobro da jednostavno nije moglo da traje”, dodao je. 

„Cilj mi više nije sprovođenje zakona jer je to očigledno nemoguće, niti dokazivanje krivične odgovornosti, jer je uzaludno. Cilj mi je da odbranim svoju inteligenciju i bar minimalan ugled policije.”

Na promociji knjige govorio je i sociolog Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), koji smatra da postoje pojedinci u MUP-u koji imaju lični integritet, ali da je veći deo onih koji su konformisti i kojima je svejedno, kao i da uvek postoji „savez elita” koji se dogovara da se određeni predmeti ne diraju.

„Da li će neko da se bori protiv korupcije, to određuje onaj ko ima moć, u ovom slučaju nosioci vlasti”, dodaje Gavrilović.

Sa njim je saglasan i autor knjige, koji je istakao da je Radna grupa prestala sa radom onog trenutka kada su policajci pored 24 slučaja počeli da rade i na ostalim slučajevima koji bi mogli da budu povezani sa vlašću. Autor navodi da se sa 24 predmeta rad tima povećao na najmanje 40.

Radna grupa nikada formalno nije rasformirana, ali je kao osnovni razlog prestanka njenog rada navedeno da su koštali milion i po evra. Kada su se vratili u svoje redovne jedinice dočekani su kao gubitnici, navodi autor.

„Dočekali su me oni koji su bili u strahu da će oni biti uhapšeni”, dodaje i objašnjava da je tih 10 meseci do penzije proveo u biblioteci, gde je započeo rad na knjizi.