Стручна школа за ученике у индустрији и занатству и Школа ученика у привреди

О раду Стручне школе за ученике у индустрији и занатству, која је под тим називом радила у времену од 1945. до 1958. године, не постоје скоро никакви поуздани подаци. Крајем педесетих година, по закључку ЦК СКЈ, који је у то вријеме и за тадашњу државу био обавезујући, стручно образовање радника пренесено је у надлежност радних организација, односно предузећа. У складу са таквим опредјељењем, боље рећи директивом и на основу њега донесеним законом, Скупштина општине Пљевља донијела је 1958. године одлуку о укидању Стручне школе за ученике у индустрији и занатству. Након тога одмах су основани центри за стручно образовање у тадашњим пљеваљским предузећима, од којих су највећи били у Руднику угља, Руднику „Шупља стијена” и ШИК „Велимир Јакић”. Радом центра у Руднику угља руководио је Милован Перуничић, у „Шупљој стијени” Мирко Чабаркапа, а у „Велимиру Јакићу” Ђорђије Петровић. Према казивању Милисава Лековића, који је тада радио у општинским органима надлежним за послове образовања, о завршетку школовања за ученике који су већ били завршили неки разред у већ укинутој Стручној школи требало је да се брине тадашњи Раднички универзитет, али он те послове није одмах преузео, па су се ти ученици дошколовали у Центру за стручно образовање при ШИК „Велимир Јакић”. У току тих неколико година, када је стручно образовање било испарцелисано и одвијало се у стручним центрима при већим предузећима, испоставило се да стручно образовање треба објединити и повјерити га школи, па је Скупштина општине Пљевља донијела одлуку о оснивању Школе ученика у привреди. Та школа прво је радила у саставу Радничког универзитета од 1962. до 1965. године, а након тога, односно од септембра 1965. године, као самостална установа, када је за директора именован Љубомир Боровић, проф. српскохрватског језика, који је на тој дужности остао све до њеног постојања, односно до 1. септембра 1971. године, када се Школа ученика у привреди интегрисала са тадашњом Економском школом.

Економска школа

Економска школа основана је рјешењем Народног одбора општине Пљевља, бр. 01-10665/1 од 6. јула 1960. године („Службени лист НРЦГ”, бр. 25/60). За директора школе именован је Милош Гвозденовић, дипломирани економиста, који је на тој дужности остао до 13. јуна 1965. године, када је, врло млад, умро у 36. години живота.

Након извршених припрема које су трајале знатно дуже него што је било предвиђено, Економска школа почела је са радом тек 19. новембра 1960. године и то у згради Гимназије, гдје су за ту намјену уступљене три учионице и двије помоћне просторије. Настава је извођена у послијеподневној смјени. Услови за рад у згради Гимназије били су неповољни, те је школа у току другог полугодишта радила у просторијама тадашње Прве основне школе, а од сљедеће школске године премјештена је у стару зграду Гимназије, гдје се и сада налази.

Tе прве школске године Економска школа је имала само четири радника у сталном радном односу: Милош Гвозденовић, директор, Бећир Ченгић и Милорад Шубарић, дипломирани економисти и наставници стручних предмета и Обрад Даниловић, секретар школе. Наставу из већине општеобразовних предмета изводили су наставници Прве основне школе.

У први разред је уписано три одјељења, са укупно 115 ученика. Наставу су изводили сљедећи наставници: Саво Стевовић, проф. српскохрватског језика, Зорица Ђуровић, проф. француског језика, Јован Лаушевић, проф. историје, Милорад Шубарић, дипломирани економиста, Бећир Ченгић, дипомирани економиста, Љубинко Бајић, апсолвент математике. Од укупно уписаних 115 ученика у први разред, на крају школске године разред је завршило 85 ученика, док је 30 ученика понављало.

У току првог полугодишта шк. 1960/61. године уписани су и први полазници Дописне економске школе у двогодишњем и четворогодишњем трајању. Оснивач ове школе био је Републички одбор Савеза бораца Црне Горе, а за директора је именован Јакша Новаковић. Та школа покривала је територију читаве Црне Горе, а за сјеверно подручје имала је три своја пункта са сједиштем у Иванграду, Бијелом Пољу и Пљевљима. У поменута три пункта било је уписано око 500 полазника. Свим полазницима Дописна економска школа је обезбјеђивала скрипта из свих предмета, припреме и консултације са предметним наставницима. Испити за све полазнике полагани су у Економској школи у Пљевљима. Полазници ове школе били су радници запослени у тадашњим педузећима и друштвеним службама који за своје радно мјесто нијесу имали потребну стручну спрему.

Сљедеће и наредних школских година у Економску школу у први разред се уписивало знатно више ученика, од четири до седам одјељења, тако да је шк. 1970/71. године, пред интеграцију са Школом ученика у привреди, имала 18 одјељења, односно 594 уписана ученика.

Напоредо са тим и у сразмјери са повећањем броја ученика повећавао се и број наставног особља и осталих радника. Временом се овај млади наставнички колектив усталио и стабилизовао и постизао из године у годину запажене резултате.

Општеобразовни и стручни предмети који су се изучавали у Економској школи и број часова којима су они заступљени, као и подаци о феријалној пракси, садржани су у Наставном плану за ту школу.

Директори Школе били су: Милош Гвозденовић, дипломирани економиста (1960-1965), Милован Перуничић, проф. српскохрватског језика (1965 – 1967) и Милош Старовлах, професор историје (1967 – 1971).

Школски центар

Економска школа и Школа ученика у привреди интегрисале су се 1971. године и од тада, тачније од 1. септембра 1971. године, раде под називом Школски центар Пљевља. За директора нове школе, односно Школског центра именован је Милош Старовлах, дотадашњи директор Економске школе, а за помоћника директора Љубомир Боровић, дотадашњи директор Школе ученика у привреди. Те школске године у ову школу је у све разреде уписано 39 одјељења, односно 1247 ученика. Настава је извођена у згради бивше Економске школе и Прве основне школе, у којој је већином извођена настава за ученике школе за КВ раднике. Сљедећих година број ученика ове школе се знатно повећао, тако да је, на примјер, шк. 1975/76. године наставу похађало 1547 ученика.

У оквиру тако интегрисане школе, поред економске струке, на којој се од шк. 1971/72. године уводи ново занимање (туристички техничар), ученици су се школовали и на бројним занимањима на нивоу трогодишње школе (трговац, конобар, аутоелектричар, РТВ механичар, аутомеханичар, бравар, металостругар, месар, пекар, фризер, тесар, зидар, столар, варилац, електроинсталатер, водоинсталатер, плетач, кројач). Сљедећих година постепено су увођене и друге школе и струке четворогодишњег и трогодишњег трајања, тако да је Школски центар крајем седамдесетих година израстао у велику школу са мноштвом струка и занимања.

Школски центар је 1975. године добио ближу одредницу у свом називу, те се од шк. 1975/76. зове Школски центар “Трећа пролетерска санџачка”, под којим ће нозивом пословати све до шк. 1978/79. године, када се интегрише са Гимназијом „Танасије Пејатовић” у нову школу под називом Центар за усмјерено образовање „Трећа пролетерска санџачка”.

С обзиром да је дотадашњи директор Милош Старовлах 1975. године изабран за секретара Републичке заједнице образовања, за новог директора Школе изабран је Саво Стевовић, проф. српскохрватског језика, који ће ту дужност обављати све до интеграције ове школе са Гимназијом „Танасије Пејатовић”, односно до 1. септембра 1978. године, када је и он прешао на рад у Републичку заједницу образовања.