Привреда Пљеваља између два свјетска рата вуче коријене за-
осталости из претходних времена. Привредне прилике у неослобођеним српским земљама до 1912. биле су врло тешке. Захваћене заосталошћу,анархијом, борбом за власт и за одржање у Европи, Турска није поклањала готово никакву пажњу развоју поробљених земаља. Све је било подређено одржању отоманске власти и експлоатацији локалног становништва. Због тога су Пљевља као и друга сусједна мјеста била и даље заостао крај са пољопривредом као главном привредном граном.
За власнике земље су се издавали аге и бегови из редова муслимана.
Производња је била натурална са мало производа за тржиште.
Заостали аграрни (чивчијски) односи у турској управи били су кочница било каквог напретка у привређивању и стални извори социјалних и националних сукоба.

Грађански сталеж бавио се занатством и трговином. Један дио тр-
говаца трговао је са Сарајевом, Дубровником, Бечом, Солуном,Цариградом, Ужицом, Београдом и другим градовима. Већи трговци, као што су Шећеровићи и Бајровићи били су лиферанти за аустријску војску за вријеме њеног боравка у Пљевљима (1880-1908). За то вријеме у Пљевљима је отворен велики број трговачких радњи (око 40),изграђене бројне куће за издавање, доведена вода до војног логора и Пљевља почела добијати обрисе и амбијент средњоевропског града.
Након одласка аустроугарске војске Пљевља су у привредном развоју
стагнирала. Развојем трговине трговци стичу значајан капитал.
Удружени капитал почиње да развија прва индустријске погоне.Индустријски првенци били су: пивара, млин, циглоцрепана и радионица за изградњу кобасица.

Ако би закључивали како се живјело у Рашкој области и
Пљевљима под турском управом до 1912. године могло би се рећи да је
од некада развијеног српског средњовековног државног, духовног и привредног средишта ова област иостала неразвијена провинција под
турском управом, са заосталим аграрним односима, без индустрије,
савремених путева, здравствених установа, са врло мало школа и
других културно-просветних установа и достигнућа модерног времена.

У таквим условима Пљевља су дочекала ослобођење 1912. г. Након
само годину ипо дана живота у слободи дошао је Први свјетски рат и
трогодишња окупација од стране аустроугарске војске, која је након
повлачења оставила праву пустош.
О привреди Пљеваља од 1918-1941. сачувано је мало архивске
грађе, па је мало стручних и научних радова на ову тему. За овај рад
користили смо статистичке податке Шумске управе у Пљевљима о
домаћинствима, становништву, занатима, сточном фонду, усевима,
улову дивљачи и другом из 1929. г. који су прикупљени и обрађени за
потребе Суда за ограничавање државних шума. Ови подаци сачувани
су у архиви Министарства шума и руда Краљевине Југославије. Поред тога користили смо и неке публицистичке радове и сачинили један преглед развоја привреде у Пљевљима између два свјетска рата. Опсежнија истраживања тек предстоје.

ОПШТИ ПОДАЦИ О ПЉЕВЉИМА 1918-1941.

Након Првог свјетског рата у Пљевљима је било седиште Пљеваљског округа, који је обухватао Пљеваљски срез са 7 општина и Бољанићки срез са 5 општина.1 Од 1922-1929. овај округ је био у саставу Ужичке области са сједиштем у Ужицу. Од 1929-1941. постојао је само Пљеваљски срез који је био у саставу Зетске бановине са седиштем на Цетињу. Пљеваљски срез је поред града Пљеваља имао 13 сеоских општина: Премћанска, Маочка, Матарушка, Косаничка, Оџачка, Отиловачка, Хоћевинска, Илинобрдска, Бобовска, Мељачка, Буковичка, Бољаничка и Готовушка.

Број становника у Пљевљима мијењао се у зависности од политич-
ких и друштвено-економских прилика. После анексије Босне и Херце-
говине (1908.) у Рашку област и посебно у Пљевља доселио се велики број мухаџира (муслиманске избеглице). У току Првог балканског ра-
та Турска је са војском повукла и своје чиновништво. У Турску су се тада одселиле и неке муслиманске породице. По разграничењу Црне Горе и Србије (1913.) у Пљевља се досељавају породице из Краљевине Црне Горе. Тиме је само за неколико година дошло до значајне промене структуре становништва. Први прави попис становништва извршен је после ослобођења (1913.) Варош Пљевља имала су тада 1.539 домова и 7.471 становника (1.701 православних и 5.709 муслимана), а Пљеваљски срез 2.547 домова и 18.707 душа (10.647 православних и 8.060 муслимана). Ови подаци оповргавају слободне процене да је варош Пљевља до ослобођења имала око 15.000 становника, те да се наводно велики број становника исламске вјероисповести иселио у Турску.

2. Према првом попису Црне Горе из 1913. Пљевља су имала 7.940 становника.

3. У току Првог светског рата становништво се знатно смањило. Према попису од 31. 3. 1921. Пљеваљско подручје имало је 22.662 становника(17.306 Срба и 9.356 муслимана). Град Пљевља су тада имала 6.356 душа (2.425 православних и 3.933 муслимана).

4. Према подацима Шумске управе у Пљевљима је 1929. било 5.322 домаћинства и 30.442 становника (види табелу бр. 1 у прилогу).

5. Приликом следећег пописа (1931)у Пљеваљском срезу је било 5.608 домаћинства и 33.196 становника (9.187Муслимана). У вароши Пљевља тада је живјело 5.900 лица (3.190 Муслимана и 2.710 православних).

6. Неписмених је било чак 68,3% посебно жена 94,34%.

7. Од пољопривреде и шумарства 1931. живело је 82,6%, становника; од индустрије и занатства 3,8%; од јавних служби, војске и слободних занимања 4,8%; од трговине, кредита и саобраћаја 3,3% и од оста-
лих занимања 3,5%. Издржаваних лица било је 58,7% и активних 43,3%.

8.САОБРАЋАЈНА МРЕЖА није била развијена нити је задовоља-
вала тадашње потребе. Посебно се ово односило на непостојање пута до Жабљака и Никшића. За вријеме свога присуства у Рашкој области до 1908. Аустро-Угарска је за своје потребе изградила путеве: Метаљ-
ка-Пљевља и Пљевља-Пријепоље. Након Првог свјетског рата изгра-
ђен је пут Пљевља-Рудо који је био знатно краћи од ранијег пута Пље-
вља-Чајниче-Горажде. Преко Рудог вршен је извоз пољопривредних и других производа за Сарајево и Приморје. Од 1933. до 1935. изграђен
је пут Пљевља-Жабљак-Шавник-Никшић. Надзор над радовима вршио
је лично тадашњи бан Зетске бановине. Грађевински подухват био је изградња моста на Ђурђевића Тари чија је градња почела 1937. и завр-
шена 1940. године. Важан путни правац био је Пљевља-Бијело Поље-
Беране.

Према Алманаху Зетске бановине из 1931. путна мрежа у Пље-ваљском срезу сврстана је у три категорије: 1. Државни путеви (Пље-
вља-Рудо и Пљевља-Пријепоље); 2. Бановински пут (Пљевља-Бијело Поље); 3. Срески путеви – остали, обични неуређени путеви. Тридесе-
тих година вршена је реконструкција и поправка постојећих путева. Радове су изводили приватни предузимачи. Транспортних средстава било је врло мало, свега неколико камиона и путничких аутомобила. Први путнички аутомобил у Пљевљима набавио је и путнике превозио Урош Бајић 1933. г. За превоз у свечаним приликама користиле су се малобројне чезе и фијакери. За превоз терета на локалном нивоу коришћена су кола са коњском запрегом (52 комада), кола са воловском запрегом са 4 точка, саони, док се знатан део терета преносио са коњима на самарима.

АГРАРНА РЕФОРМА. Након дуготрајне турске управе дошла је трогодишња аустријска окупација (1915-1918) која је оставила праву пустош у привредном погледу. После рата требало је радикалним мјерама да се ријеши аграрно питање, да се укину заостали чивчијски односи и да се земља преда у власништво онима који су је обрађивали. Министарски савет Краљевства СХС 25.2.1919. донио је Претходне одредбе за припрему аграрне реформе.

9. Овај пропис је разрешио постојећи и забранио стварање нових кметовских (чивчијских) односа у Босни и Херцеговини и новим крајевима Србије и Црне Горе (Рашкој области, Косову и Метохији и Македонији). Кметови (чивчије) проглашени су слободним власницима дотадашњих кметовских имања (члан 2). Агама који су се издавали за власнике имања држава је гарантовала да he им се исплатити одштета у коју је урачунат и хак (кметовска дуговања) за 1918. г. До рјешења питања одштете предвиђено је било да се вла-
сницима на њихов захтјев издаје привремена рента сразмерна дота-
дашњим кметовским давањима. До доношења коначних законских рјешења обустављени су сви спорови настали из кметовских односа.
Аге и бегови из Рашке области супротставили су се рјешавању аграрних односа у духу Претходних одредби. Beh 3. 9. 1919. они су по-
слали 12 својих „опуномоћених делегата земљопоседника из Санџака” који су Влади у Београду предали меморандум у коме су тражили да се „опозове Наредба којом се лишавају насушног хлеба скоро сви власни-
ци, да би чивчије и даље земљовласницима хак издавали као што су издавали”. Аге и бегови нису желели да схвате да је њихово време и господство одавно прошло.

Настојање сељака да се коначно ријеши аграрно питање и да до-
ђу до власништва над земљом коју обрађују убрзало је доношење За-
кона о уређењу аграрних односа у ранијим покрајинама Јужне Србије и Црне Горе 5. 12. 1931.

10. Овим законом коначно су укинути застарели
односи (чивчијски однос, наполичарски однос, закупни – ћесимџијски
однос, арендаторски однос и момачки однос) у крајевима који су после1912 прикључени Краљевини Србији и Краљевини Црној Гори. Законом је омогућено да чивчије који су били у чивчијским односима у непрекидном трајању од 10 година почев од 1.10.1912. да се прогласе сопственицима земљишта на површини од 5 хектара. Ако пак та површина није била довољна за издржавање чивчије суд им је могао оставити још 5-15 хектара земље коју је он већ држао. Законом је било предвиђено да тај додатак земље држава откупи за власника, а да власник касније држави отплати откупнину. Истовремено је била предвиђена и одговарајућа надокнада агама који су се издавали за власнике земље.

За расправљање аграрних односа и спорова о овом закону фор-
мирани су одговарајући судови: срески аграрни судови у седиштима срезова и Виши аграрни суд у Скопљу, као другостепени суд, чије су одлуке биле коначне. У Пљевљима је тада формиран Пљеваљски срески аграрни суд као првостепени. Нажалост архива овог суда није сачувана, као што није сачувана, односно само је фрагментално сачувана и архива Вишег аграрног суда у Скопљу. Као што је наведено Законом о уређењу аграрних односа укинути су феудални, кметовски (чивчијски) односи а кметови проглашени за власнике и агама исплаћена одговарајућа надокнада. Аграрни спорови по овом закону решавани су све до Другог светског рата. Међутим треба истаћи да је у периоду од 1918.-1931. када је владао тзв. провизоријум знатан број ага и бегова већ био продао земљу чивчијама и наполичарима. Тиме је знатан део земљишних поседа промијенио власника. Закон из 1931. г. санкционисао је овакво стање, с тим што аге и бегови који су већ били продали земљу нису имали право на нову надокнаду по закону из 1931.Аграрна реформа створила је непосредне сопственике сеоских имања. Тиме је исправљена вишевјековна неправда и несигурност се-
љака и повећана њихова заинтересованост за пољопривредну производњу и бољу обраду земље.

У 1939. г. у Пљеваљском срезу било је 4.376 пољопривредних до-
маћинстава са 34.726 хектара обрадиве земље, од чега 13.519 хектара ливада, 12.830 хектара ораница, 470 хектара под баштама и вртовима,
104 хектара под воћњацима и 33.557 хектара пашњака.

11.У архиви Шумске управе постоје подаци о гајењу пољопривредних
култура за неке године. У 1929. вршен је попис броја стабала шљива.
На основу извјештаја сеоских општина Јован Ђенисијевић сачинио је
извјештај за Пљеваљски срез. Укупан број стабала шљива био је 11.339
(8.251 јесење шљиве за сушење, а 3.088 стабала за ракију). Сушара за шљиве било је само 90.12 У Алманаху Зетске бановине за 1930. г. наве-
дене су површине које су биле засејане житарицама и кромпиром. Према овим подацима највише се сејао јечам, зоб, крупник, каришик, па тек онда пшеница, раж и кукуруз. Гајене су претежно слабије врсте житарица.

13.СТОЧАРСТВО је грана од које је живео највећи број становни-
штва. Сачувани су подаци о сточном фонду за 1929. и 1930. годину. На основу ових података види се да је гајено највише оваца, коза и говеда,док је гајење свиња било скоро минимално. У прилогу дајемо табеларни приказ сточног фонда.

14. Сточни производи и стока продавали су се на пијаци или су приватни трговци откупљивали и извозили у друга мјеста. Међутим због слабог квалитета стоке и екстезивног гајења сточарство је било недовољно продуктивно. Мања приплодна станица која је у Пљевљима постојала није много могла урадити на побољшању тадашњег стања. Укупан просјечан приход по пољопривредном становнику износио је око 1080 динара. Буџет једне сеоске породице осредњег имовног стања износио је 2000 динара годишње. Био је то износ који се добијао за два вола или двије коже од кунице. Сељаштво је било приморано да по изузетно ниским цијенама продаје своје производе и радну снагу радећи код имућнијих домаћина и да се задужују код трговца и банака. За вријеме Велике свјетске економске кризе цене пољопривредних производа су нагло падале.

За унапређење пољопривреде у неким селима основане су земљо-
радничке кредитне задруге: у Бољанићима (основана 1922. са 130 чла-
новима), у Забрђу (1924. са 65 чланова), у Готовуши (1925. са 26 члано-
ва), у Обардама (1930. са 39 чланова), у Матаругама и Отиловићима(1930.) и у Хоћевини (1931. са 29 чланова).15 Кредитна способност задруга била је мала. Кредите су узимали имућни сељаци који су били учлањени у задруге. Ситни сељаци нису били обухваћени задругарским покретом.
Ситни земљишни поседи, екстезивна пољопривредна производња,лош квалитет стоке, неискоришћеност шумског и лековитог биља, ниска продуктивност, велики прираштај становништва и вишак радне снаге која се није имала гдје запослити продужавала је општу привредну неразвијеност.

ТРГОВИНА И ЗАНАТСТВО у Пљевљима су и пре и послије Пр-
вог свјетског рата биле развијене. Од ових делатности пристојно је жи-
вео знатан део становништва. Богатији трговци радили су са сопственим капиталом, док они који га нису имали довољно узимали су робу на кредит од велетрговаца у Београду и Сарајеву. Куповна моћ становништва била је врло мала. Стога су трговци робу издавали на кредит уз велику камату. Дугови и камате плашили су становништво да ће их оставити без имовине, па су избегавали да узимају кредите са већим износима.
У Пљевљима су били заступљени бројни занати. Најбројнији су
били воденичари, столари, мајстори за пољопривредне алате, колари, пекари, чибукџије, ковачи, бачвари, лимари, зидари, грнчари, кафеџије, кујунџије, ђурмије, кројачи, опанчари, бербери, касапи, обућари и други. У прилогу смо дали број сеоских занатлија.

Продирањем индустријске производње условило је пропадање по-
јединих заната. Отварањем текстилне конфекције „Тивар” и продавнице гумене обуће „Бата” били су погођени кројачи и опанчари. Не схватајући неминовност увођења савремене индустријске производње Занатлијско удружење у Пљевљима протествовало је. На збору обућара

20. октобра 1931. године заузет је став:
    1) „да се употреба гумене обуће, било ципеле, било опанци, било
    фабрички или ручни радови потпуно забрани, тако исто да се забрани употреба гуме за израду поменуте обуће. Ово стога, што је доласком гуме и гумене обуће обућарски сталеж тешко погођен”.

17.О тешком положају занатлија, посебно кројача и обућара у Пље-
вљима било је ријечи и на сједници Занатлијског удружења 28.11.1935. године на коме је разматран акт Занатске коморе и том приликом по-
ново изражено огорчење због лошег положаја кројача и обућара због отварања продавница текстилне конфекције „Тивар” и гумене обуће„Бата” у Пљевљима. Истовремено занатлије су указале на своја велика потраживања код земљорадника која су износила 400-500.000 динара, те стога на територији овог удружења није било занатлија улагача код новчаних завода. Занатлије су даље протестовале и због великог пореза који су плаћале.

18.ИНДУСТРИЈА. Први индустријски првјенци у Пљевљима на по-
четку двадесетог вијека били су пивара, млин, циглоцрепана и радио-
ница за израду кобасица. Између два свјетска рата почели су са радом: рудник угља, више пилана, електрична централа и други мањи инду-
стријски погони.

Пљеваљско поље било је богато угљеним наслагама које су се ко-
ристиле за огрев још прије Првог свјетског рата. Угаљ се користио и за потребе ковачница, прераду коже, и за потребе општине. Касније,26 авгурта 1926. године општина је рудник дала под акције браћи Во-
јиславу и Богдану Ненадићу. Грађани су се побунили против предаје рудника приватним лицима. Одржано је више зборова на којима се дискутовало и протестовало против приватизације рудника. Влади и другим државним органима упућен је протест у којем стоји: „да се замоли Краљевска влада и сви меродавни фактори:

1) „да присиле Општину пљеваљску да настави спор са Ненади-
ћем око права на угаљ, те да се докаже да Ненадић није никада ни тра-
жио ни пронашао угаљ;

2) да се изврши ревизија права која је Ненадић добио и утврди да
он противно постојећим законима ово право искоришћава;

3) да управне власти до испуњења предњих питања одреде и утвр-
де цијену угља уз строгу примјену закона о сузбијању скупоће. Нена-
дић Војислав, на грађанству непознат начин, добио је од надлежних право, право просто а затим искључиво на истраживање угља. Све је ово рађено и урађено закулисано без знања грађана, бивших власника рудокопа и без знања Пљевал>ске општине…”

19.Између два свјетска рата обновљена је идеја са почетка 20. вије-
ка о изградњи железничке пруге до Јадранског мора. С обзиром да је од Скопља до Митровице постојала пруга планирано је да се она пре-
ко Пећи – Андријевице – Берана – Бијелог Поља – Мојковца – Кола-
шина – Подгорице продужи до Котора.20 Но у тадашњим друштвено-
економским условима и привредним могућностима ово је било неоствариво.

Управа Зетске бановине чинила је напоре да организује туризам у Црној Гори. Након изградње пута Пљевља – Жабљак – Шавник – Ник-
шић, Пљевља су сматрана за важно мјесто за ову грану на правцу Бе-
оград – Дурмитор – Јадран. Пљеваљска општина је тада од Хипотекар-
не банке добила зајам за изградњу хотела, водовода и осветљења. Пљевља су између два рата имала више хотела и кафана. Који је од хотела изграђен од наведеног зајма треба установити.

21.ШУМСКА ПРИВРЕДА. Након стварања Краљевства СХС (1918.) у Пљевљима је формирана Шумска управа која је радила у оквиру Ди-
рекције шума у Скопљу. На шуме у пљеваљском подручју примењива-
ли су се прописи из турског доба и прописи Црне Горе и Србије. Др-
жавне шуме нису биле разграничене од приватних, нити су се знали стварни власници. Стога су вођени дугогодишњи судски спорови све до Другог свјетског рата.
Шумска управа у Пљевљима актом бр. 850 од 9. маја 1921. године

поднијела је предлог Главној дирекцији шума да се изврши раз-
граничење шума. Према процјени ове управе у Пљеваљском подручју је тада било око 6 милиона кубика зреле четинарске грађе и око пола
милиона кубних метара лиснате грађе. Предложено је да се шуме узму у државну својину и тиме заштите од непланске сјече и уништавања.

Ради снабдевања становништва огревним дрветом и грађом за подизање зграда дат је предлог да се општинама: Илинобрдској, Отиловићкој,Матарушкој, Бољанићкој, Бобовској, Готовушкој, Буковичкој и Мељачкој остави у посед око 15.000 хектара шумског комплекса. Ради планске експлоатације шума предложено је да се подигну одговарајући објекти шумске привреде и изграде путеви.

22.Ради разграничења државних и приватних шума посебним Зако-
ном формиран је Суд за ограничење државних шума.

23. Суд су чинили: један судија првостепеног (окружног) суда или среског суда или један пензионисани судија који је истовремено био председник овог суда, један квалификовани шумски и један квалификовани пољопривредни стручњак, један државни заступник (судија окружног или среског суда).Суд је имао административно и техничко особље. Дужност суда била је да шуму претходно на терену испита и проучи, а затим издвоји и обележи привременом граничном линијом која ће без обзира на приватну својину обухватити сву шуму коју држава сматра за своју. Право својине нису могли изгубити они власници који су имали уредну нашим судом потврђену тапију или привремене признанице издате од турских власти за уживање миријске земље по праву уживања. О приватном власништву, морала се суду поднети одговарајућа пријава.На основу донетог Правилника за извршење овог Закона.

24. власници који су на основу ових доказа доказали да су имали право уживања уживали су ова права и даље и та су права регулисали новом исправом у складу са члановима 371. и 392. Грађанског законика Краљевине Србије као лично право. Суд је био обавезан да промени донету пресуду о праву уживања у којој је наводио врсту и границе права уживања.

Највећи спор је вођен око Вашковских шума (површине 1003 хек-
тара), окончан је 1931. године. Овај спор је ријешен на тај начин што је шума остала у власништву породица Кнежевић, Бојовић и Лакиће-
вић, које су ову шуму купиле од муслиманских бегова Каљића за „осам ћеса злата” после Берлинског конгреса. Као докази су послужиле изјаве сведока и пресуда црногорског суда, односно књаза Николе из 1882. године које су поднеле наведене породице настањене с лијеве стране Таре у Руданцима. У току експлоатације ових шума посечено је око 240.000 четинарских стабала са просечном запремином једног стабла од 2.500 т нето дрвне масе. Купац те грађе у односу на купопродајну цијену од власника остваривао је повољну разлику у цијени за 6,33 пута у односу на утрошена средства за откуп грађе. Власници шума и држава су тиме биле оштећени.

Планска експлоатација шума вршена је у комплексима Зелено
Борје, Краљева Гора, Коријен и Јасен. Дознаке су вршене за потребе домаћинстава и за приватне пилане у Потпећу. Капацитет ових пила-
на био је 6.000 до 10.000 m3 грађе годишње. Сјеча шуме вршена је руч-
но помоћу ручних тестера и сјекира. Допремање трупаца вршено је помоћу воловске и коњске запреге. Од сабирног места до ријеке Таре којом су превозили трупце транспорт је вршен помоћу објекта званог рижа. Ради се о дрвеним конструкцијама састављеним од трупаца прилагођених за транспорт. Сплаварење трупаца ријеком Таром до Фоче и даље вршили су трифтари, обучена група људи претежно из Босне попуњена са мјештанима.

25.У међуратном периоду шуме су страдале у пожарима: 1923, 1927 и 1930. године. Нарочито су били велики пожари у току сушне 1927. го-
дине када је сагорело око 350 хектара шуме у Вашкову, Зеленом Бор-
ју, Стрмцу, Љубишњи, Јеловицама и друвде.

ПИлАНЕ. Привредна заосталост битно је утицала на искоришћавање шума. Шуме су тако сачуване од претеране сече захваљујући првенствено њиховој неотворености. Шумски комплекси: Јасен,Коријен, Зелено Борје, Краљева Гора и Љубишња подмиривали су потребе приватних пилана у Потпећу. Неразвијена саобраћајна мрежа и слаба повезаност Пљеваља са привредним центрима имала је за последицу споро продирање страног капитала и некоришћење привредних ресурса. Временом долази до постепеног отварања овог заосталог подручја и интересовања за његово огромно богатство, првенствено за шумски компекс. У складу са тим подижу се прве пилане за прераду дрвета. Стога се може рећи да су пилане и „пиланарство претеча индустријског развоја овог краја.”

26.Прва пилана на водени погон у пљеваљском крају подигнута је на ријеци Југошници још 1900. године. Ова пилана имала је гатер типа „венецијанер” са једном од три пиле са висином рама до 120 cm. за резање грађе пречника 1,20 cm. У производној хали поред гатера постојала је и кружна пила за коначно обликовање резане грађе. Дневни учинак четири радника за 10 сати рада био је 10 m3 прореза трупаца, односно 2000шЗ годишње. Власник пилане био је Мехмед-паша Бајровић. Резану грађу користила је Аустро-Угарска за своје потребе и мањим дијелом за потребе мјесног становништва. Следећа пилана истог типа и капацитета била је пилана Милоша Кнежевића у Потпећу, подигнута уз помоћ трговца Баруха из Београда 1924. г. Барух је наплату вршио у боровим праговима за железницу. Пилана је радила до 1938. г. Саво Жугић приватни обртник поред млина и ваљаонице за сукно 1930. г. подигао је пилану на водени погон која је повремено радила око 2,5 године.

Пилану поточару у Потпећу 1930. г. подигао је Милутин Бојовић.Ова пилана била је више услужна а мање је редовно радила. Постоја-
ла је до 1936. г. На истом мјесту исти власник подигао је 1940. г. нову пилану на парни погон која је са изузетком ратних година радила до 1949.г. када је са целом опремом изгорела у пожару.

Поред пилана на водени погон подизане су и пилане на парни по-
гон. Прва оваква пилана подигнута је 1927. г. поред копа рудника угља.

Власник је био трговац Јовашевић. Након 3 године премјештена је на
Његовуђу. Пилану су опслуживала 4 радника са годишњим прорезом око 4000 m3 трупаца. Део грађе је откупљивао трговац Барух и изво-
зио до Рудог и даље железницом за Дубровник.

Браћа Ченгић подигли су у Потпећу 1929. г. пилану на парни по-
гон под називом „Браћа Ченгић” која је имала 25 радника и годишњи порез 4000 m3 трупаца. Пилана је под овим називом радила до 1936. г. када су се браћа подијелила и сваки имао своју пилану: „Мехмед Чен-
гић са синовима” и од 1937. „Шефко Ченгић и браћа”. Ова друга је би-
ла највећа и најбоља пилана у Пљевљима са 30 запослених радника и 6000 m3 прореза трупаца. Радила је до 1941. и за потребе НОП-а крат-
ко 1943. г. После Другог свјетског рата наставила је рад до 1949. г. ка-
да је пуштањем у погон нове пилане на Радосавцу престала да ради пошто је дио опреме пренијет за нову пилану.

Милутин Бојовић је у Потпећу 1936. г. умјесто пилане на водени
погон подигао пилану на парни погон са 15 радника и 5000 m3 прореза грађе годишње. За вријеме рата ова пилана није радила. После ослобођења обновила је рад до 1949. г. када је сагорела у пожару. Суљо Ченгић из Потпећа подигао је 1939. г. пилану на парни погон са 3 гатера, 25 запослених и 8.000 m3 годишњим прорезом грађе. За врије-
ме рата ова пилана није радила.

У архиви Министарства шума и руда Краљевине Југославије са-
чувани су подаци о пошумљавању Голубиње од 1924-1927. у површини 1,60 хектара опште народног земљишта. Од посађених 2000 садница багрема и 500 садница борића 1929. остало је 800 садница багрема и 50 борића. Сушење је, како се наводи у извјештају наступило због плитког,каменитог и сувог земљишта. Пошумљавање је коштало 3.182 динара.

Поред забрана Голубиња основан је био и расадник Авдовина површи-
не 1 хектар. За ову намјену утрошено је 22.358,66 динара. Произведе-
но је 2.500 багремових садница. Због недостатка кредита и стручног особља расадник је напуштен 1928. г. Под забраном је тада стављена
државна шума у Коријену, Змињаку, Градини и Орницама у површини од 10 хектара.

28.Занимљиви су и подаци о броју издатих ловачких дозвола у Пље-
вљима, улогу дивљачи и цијени њиховог крзна од 1919. до 1929. г. Број регистрованих ловаца кретао се од 22 у 1920. г. до 111 у 1928. г. Најви-
ше су се ловили зечеви 1.200 – 1.500 комада годишње, 400-500 комада лисица и вјеверица, ЗО^ДО куница итд. Цијена крзна које се продавало у Сарајеву била је: кожа зеца 15-17 динара, лисица и видра 300-350 динара, кожа кунице чак 800-1100 динара, што је била цијена која се добијала за доброг вола. Замке и мамце за риболов подносилац извјештаја није видео, ни описао, јер се мали број људи бавио риболовом. (Ви-
ди табеле бр. 7-8).

29.ЕлЕКТРИЧНА ЦЕНТРАлА. Прво електрично освјетљење уве-
дено је у Дом народног здравља који је као што је познато подигнут1928 г. уз залагање и помоћ српског патријарха Варнаве. Енергија је добијана вјероватно из неког агрегата који је подмиривао само најнеопходније потребе Дома. Забележено је да је тада из Дома народног здравља освјетљење делимично уведено и у зграду гимназије у Читлуку.

30.Електрично освјетљење град је добио 1936. г. из мале електрич-
не централе у Шеварима. Са улице су тада били повучени фењери, а из кућа петролејке, отворена продавница електроматеријала и постепено увођена струја у приватне куће. Ова централа опслуживала је град све до 1950. г. када је у Догањима монтирана нова већа термоелектрана.

Колико је било зиачајно увођење електричне енергије да се за-
кључити и по томе што је управа гимназије неколико пута молила Министарство просвете да одобри једнократну наставу (само пре подне)пошто ученици у својим становима нису имали услове за цјелодневно гријање и освјетљење ноћу. Забележено је да су тада неки ученици који нису имали лампе у својим становима учили испод уличног освјетљења.

Izvor : muzejpljevlja.com