Stariji ljudi su znali reći da prvu nesreću prati i druga. Tako već 1946. godine po direktivi Komiteta aktivista komunista Šabo dobi nalog da obiđe čaršiju i provjeri lojalnost trgovaca partiji.
Bio je mjesec Ramazan. Šabo turi (stavi) u jedan džep setre (sakoa) šećerli bobe, a u drugi kutiju cigareta i krenu u obilazak dućana. Znao je svakog trgovca u glavu. Onima koji su bili nepušači nudio je bobu, a pušačima duhan. Svi bjelopoljski trgovci, kod kojih je ušao u dućan, pred Šabom prekidoše post kako bi na taj način dokazali lojalnost novoj državi i vlasti. Dođe na red i Huzeir-aga Čikić.
„Smrt fašizmu“, sa vrata dućana pozdravi Šabo.
„Sloboda narodu“, odgovori Huzeir-aga.
„Hajde Huzeir-aga bujrum bobu, partija časti“,zavika Šabo.
„Sikter kenjče jedan. Znaš li da je mjesec Ramazan i da ja postim“, odgovori Huzeir-aga.
„Postili su i Avdurahman, Hemo, Salih… pa više ne poste. De bujrum, uzmi ili ostade bez posla“,reče Šabo.
„Sikter kenjče i magarče jedan“, opet će Huzeir-aga.
Doista, sutradan Huzeir-aga osta bez posla. Dođe kući i saopšti ženi da više ne radi i navede razlog zbog čega. Žena pogleda sitnu djecu, pa čovjeka,pa opet djecu i na njima zadrža pogled, pa reče:
„Aman šta uradi, šta ćemo sa ovolikom djecom?
Sva će pokrepati od gladi. Aman, svi se iftariše i rade, a jedino se ti joguniš. Bog će oprostiti, vidiš kakav je vakat“.
„Ha, haaa, (šuti) ženo, da ti glasa ne čujem. Onaj Koji nas je hranio do sada i dalje će. Ne brini. Dat će Bog“, prekide Huzeir ženu.
Haman godinu dana je bio bez posla. Samo Bog i on znaju kako je deverao i hranio čeljad. Bilo je i ženinog gunđanja na pretek. Ali nije popuštao i
nije se kajao. Tako jednog dana dok je slušao ženino zapomaganje na aravlučka vrata začu se zvekir. Hanuma pogleda sa pendžera i vidje opštinskog pandura Hasana. „Huzeir-aginice, reci Huzu da ga zovu u Srez da odmah dođe.“
Huzeir-aga ogrnu setru, nazu kundure i krenu u pravcu Sreza. Žena i ukućani ostadoše plačući. Svi su očekivali da se više neće vratiti. Takva su vremena bila. Koga bi u Srez pozvali malo se ko kući vraćao. Imao sam prilike često od rahmetli amidže slušati priču o ovom događaju.
„Toga dana je iz Podgorice u Bijelo Polje došao šef svih državnih prodavnica Crne Gore. Pitao je za mene i rekli su mu da sam dobio otkaz. Tražio je razlog zbog čega.
Kada je čuo razlog mog otpuštanja sa posla naredio je da me odmah pozovu da dođem kod njega u kancelariju. I dok je Hasan hitao ka mojoj kući, naredio im je da me odmah vrate na posao i da mi isplate svaki dan koji sam proveo kući. Zahtijevao je da donesu pare za plate prije nego ja dođem do njega. Dobro je znao kakav sam čovjek i trgovac. Naružio je lokalne komuniste i rekao im da se više nikada ne dogodi da mi neko napravi bilo kakve probleme zbog mog prakticiranja vjere. Preko dva sahata sam ostao kod njega u kancelariji. Znao sam da kući brinu, ali nisam imao kud.
Kada sam konačno završio u Srezu, uputio sam se kući. U avliji sam začuo plač djece i žene. Zalupah zvekirom na vrata i pozvah ženu. Strča niz basamake i kada me ugleda u aravluku zatetura se i pade jecajući. Bili su me prežalili. Pomogoh joj da dođe svijesti i kada se smiri, ispričah joj šta se desilo u Srezu. Dadoh joj pun fišek hiljadarki.
Nijemo je gledala u mene i fišek. Ništa joj nije bilo jasno. Djeca ko djeca odmah se rastrčaše po avliji. Vidiš li, stara, da Allah nikada ne ostavlja iskrene robove Svoje bez pomoći. Evo, sakupismo pare da kupimo kuću i da se podijelim sa bratom. Neka njemu ova zajednička, a mi ćemo kupiti onu pored džamije na koju smo odavno oboje oko bacili. Da ne bi moje ustrajnosti da ne prekinem post Bog zna kada bismo ovoliko para sakupili.”
Ovih dana navršiće se ravno sedamdeset godina od ovog događaja. Davno su preselili amidža, amidžinica, njihova tri sina i šćer. Ostala su mu dva unuka i dvije unuke.
Jedan unuk je u Švedskoj, a drugi u Podgorici. Jedna unuka u Bijelom Polju, a druga u Danskoj. U novoj kući koju su sagradili njegovi sinovi Šefket i Ismet žive njihove supruge, a u amidžinoj je podstanar. Stambenog prostora mnogo, a čeljadi malo.
Tako je u većini bošnjačkih kuća. Samo u mom komšiluku u radijusu od pedesetak metara preko dvadeset kuća je zaključano. Godinama nisam u komšiluku video novorođenče. Posljedice agresije i genocida. Zeman gradi, zeman razgrađuje.
Kao i danas, i prije sedamdeset godina bilo je jako malo istinskih vjernika. I onda i sada politička i duhovna prostitucija. Mnogo je trgovaca, a malo Huzeir-aga.
U svim vremenima istinski vjernici su imali cijenu. Poštivali su ih čak i otvoreni ne prijatelji. Posjedovali su ahlak i moral. Živjeli su povučeno i nenametljivo i za njih bi se saznalo tek onda kada bi nastupila mučna i teška vremena. Živjeli su za Islam, a ne od Islama. Vjerovanje je bilo sastavni dio njihovog života. Malo su pričali, više su govorili djelima.
Danas se, nažalost, živi od Islama, a ne za Islam. Vjerovanje se svelo na kult i obožavanje pojedinca koji se samoimenuju šejhovima i ulemom. Formiraju se klanovi i fanovi. Ako nisi u određenom saffu ili halki na periferiji si svih zbivanja. Nema razlike između političkih i vjerskih velikodostojnika. I jednima i drugima profit je vrhovni bog obožavanja. Dunjaluk je postao ogromna pijaca na kojoj se kupuju ljudi. Tako
je u svim religijama i političkim partijama.
Uvijek je bilo i biće Huzeir-aga. Za njih čujemo tek kada dođu vremena teških iskušenja. Kada svi čučnu i predaju se oni ustaju. Zar nam i posljednja agresija na Bosnu i Hercegovinu i genocid nad Bošnjacima od strane Srbije i Crne Gore nije pokazao da su u odbranu Bosne uglavnom ustajali oni koji su do tada bili anonimusi? Oni koji su po Allahovim i svjetovnim zakonima morali prvi ustati u odbranu domovine bježali
su iz zemlje ili se zavlačili po podrumima. Takav je Allahov zakon i u njemu ti nećeš naći promjena. Varaš se ako misliš da bi ovoga puta bilo drugačije.