Šta možemo reći o očekivanom uticaju pandemije na globalnu distribuciju dohotka? Još je teško iznositi utemeljene tvrdnje, jer ne znamo koliko će pandemija trajati, koliko će zemalja biti pogođeno, koliko ljudi će umreti i šta će se dogoditi sa socijalnim tkivom našeg društva. O tome ne znamo ništa. Veći deo onoga u šta smo danas uvereni sutra se može pokazati kao pogrešno. Koliko ćemo biti u pravu više je stvar sreće nego znanja. Ali u ovakvim kriznim situacijama sreća je važan faktor…

Koliko je verovatno da će kriza smanjiti ukupan globalni dohodak? Na grafikonu u nastavku prikazane su globalne stope realnog rasta po glavi stanovnika od 1952. do 2018. Debelom linijom prikazana je konvencionalna (plutokratska) mera rasta: ona nam pokazuje stopu rasta prosečnog realnog dohotka po glavi stanovnika planete u datoj godini. (Sve je obračunato u dolarima jednake kupovne moći.) Rast globalnog BDP-a po glavni stanovnika u ovom periodu bio je negativan samo četiri puta: 1954, 1982, 1991. i poslednji put 2009, usled globalne finansijske krize. Svaki put pad je bio rezultat događaja u Sjedinjenim Državama. To je razumljivo. Sjedinjene Države su donedavno bile najveća ekonomija sveta. Kada rast najveće ekonomije opadne, to se vidi i na globalnoj stopi rasta.

Drugačija vrsta mere globalnog rasta je takozvana demokratska ili „narodna“ stopa realnog rasta (tanka linija). Ova mera postavlja sledeće pitanje: ako pretpostavimo da distribucija dohotka u svakoj zemlji ostaje ista, kakav je prosek doživljaja rasta za stanovništvo sveta u celini? Jednostavnije rečeno: kada BDP po glavi stanovnika poraste u Indiji, Kini ili nekoj drugoj mnogoljudnoj zemlji, broj ljudi koji će osetiti promenu veći je nego kada BDP poraste u nekoj bogatoj ali nevelikoj zemlji. Ili drugim rečima: setimo se vremena kada je BDP zemalja Beneluksa bio jednak ukupnom BDP-u Kine. U plutokratskoj kalkulaciji ta dva BDP-a imaju jednak značaj za konačni rezultat. U demokratskoj kalkulaciji rast u Kini više utiče na globalni rast, jer je broj ljudi koji osećaju poboljšanje daleko veći. Stope rasta za pojedine zemlje ponderisane su brojem stanovnika. U takvom prikazu vidimo da je negativna stopa rasta za svet u celini zabeležena jedino 1961, kada je ekonomska katastrofa (ironično) nazvana Veliki skok u budućnost oborila BDP Kine za čak 26 odsto i gurnula čitav svet u negativnu zonu.

Šta možemo reći o verovatnom kretanju ova dva parametra u 2020. godini? MMF, koji se drži samo prve mere, nedavno je objavio procenu da će pad biti jednak onome posle globalne finansijske krize 2008. Ako usvojimo drugi način merenja, rast verovatno neće biti negativan, jer se Kina već oporavlja, a kao što smo videli, na rezultat ovakvog načina merenja najviše utiču zemlje sa velikim brojem stanovnika. Ipak, još ne znamo koliko će Indija biti pogođena krizom. Ako rast u Indiji pređe u negativnu zonu, a imajući u vidu gotovo izvesne negativne stope rasta u Evropi i Severnoj Americi, to bi moglo proizvesti drugu po redu globalnu recesiju zabeleženu od 50-ih godina 20. veka do danas.

Negativni uticaj krize na ekonomski rast biće veoma snažan. Ali taj uticaj neće svuda biti isti. Ako ekonomski pad bude najizraženiji u Sjedinjenim Državama i Evropi, kao što se zasad čini da će biti, jaz između velikih azijskih zemalja i bogatog dela sveta će se smanjiti. To je bila glavna sila koja je uticala na smanjivanje globalne nejednakosti od 1990. do danas. Zato, kao i u periodu posle finansijske krize 2008-09, možemo očekivati dalji pad globalne nejednakosti. Takođe, kao i u prethodnom periodu, smanjivane globalne nejednakosti neće biti proizvod delovanja „dobroćudnih“ sila pozitivnog rasta u bogatim ekonomijama i azijskim ekonomijama u usponu, već „zloćudnih“ sila negativnog rasta u bogatom delu sveta.

To će proizvesti sledeća dva efekta. Prvo, geopolitičko težište ekonomske aktivnosti još više će se pomeriti ka Aziji. Odluka o tome da li „tačku oslonca“ želimo da tražimo u Aziji ili ne, neće više biti relevantna. Ako Azija ostane ekonomski najdinamičniji deo sveta, svi će joj se prirodno približiti. Drugo, do opadanja realnog dohotka stanovništva u bogatom delu sveta doći će baš u trenutku kada smo očekivali da ekonomije na zapadu izađu iz faze stroge štednje i niskog rasta i da se period izostajanja rasta srednje klase, koji u bogatim zemljama traje od poslednje finansijske krize, najzad okonča.

U čisto računovodstvenom (ekonomskom) smislu, može se očekivati repriza, bar delimična, poslednje globalne finansijske krize: pad relativnog dohodovnog ranga zapadnih zemalja, rast nejednakosti u bogatim zemljama (usled gubitaka koje će pretrpeti ugrožene i loše plaćene grupe radnika) i stagnacija dohotka srednje klase. Tako bi ova pandemijska kriza mogla proizvesti još jedan dramatičan udar na ekonomske pozicije bogatih zemalja, drugi u poslednjih 15 godina.

U određenim oblastima može se očekivati obrtanje procesa globalizacije. To će biti najuočljivije na kraći rok (1 do 2 godine), kada se čak i u najpovoljnijem scenariju daljeg toka krize očekuje da se kretanje ljudi i roba nađe pod znatno oštrijom kontrolom nego dosad. Mnoge od prepreka slobodnom kretanju proisteći će iz osnovanog straha od povratka epidemije. Neke od prepreka biće proizvod ekonomskih interesa velikih kompanija. Zato će otklanjanje takvih ograničenja biti teško i skupo. Skupe i komplikovane mere bezbednosti u vazdušnom saobraćaju još nisu ublažene iako godinama nije bilo terorističkih napada na avione. I u ovom slučaju ukidanje uvedenih mera neće biti jednostavno. Takođe, možemo očekivati i uticaj donekle utemeljenog strahovanja da potpuna zavisnost od dobrote stranaca nije dobra državna politika u vreme vanrednog stanja, što će takođe ugroziti procese globalizacije.

Ipak, očekivane prepreke trgovini i kretanju rada i kapitala ne treba ni precenjivati. Ako naši kratkoročni interesi i dobit budu ugroženi, brzo ćemo zaboraviti na lekcije istorije: dovoljno je da prođe nekoliko godina bez većih novih potresa, pa ćemo se, verujem, vratiti onim istim oblicima globalizacije sa kojima smo živeli pre korone.

Ono što se možda neće oporaviti jesu relativne pozicije ekonomske moći pojedinih zemalja, a verovatno i podrazumevana veća politička privlačnost liberalnih u odnosu na autoritarnije metode upravljanja društvom. Duboke krize kao što je ova podstiču centralizaciju vlasti, jer je to ponekad jedini način da društvo opstane. Kada se to dogodi, nije lako oduzeti moć onima koji su je u danima krize akumulirali i sada mogu tvrditi, možda i osnovano, da smo najgore izbegli upravo zahvaljujući njihovoj sposobnosti i mudrosti. Zato će politički život sigurno i dalje biti jednako turbulentan.