Nikad čovek ne zna kad će mu se ukazati prilika da pokaže svoje čojstvo ili junaštvo. Tako ni Iso Mahmutović nije ni sanjao šta će ga snaći kad je pošao na posao jednog junskog dana davne 1972. godine.

Ovaj kršni a skromni Bijelopoljac je bio zaposlen u Opštegrađevinskom preduzeću „Titograd“ a to preduzeće je dobilo zadatak da, ni manje ni više nego, sruši kapelu na Lovćenu, koja je zavetna Njegoševa crkva i njegovo grobno mesto. Tek kad im je upravnik gradilišta saopštio radni zadatak, Iso i njegove kolege su shvatili šta treba da rade.

Sa ove vrmenske distance možemo samo da zamislimo kako im je bilo teško i neprijatno kad su čuli da treba ručnim alatom da ruše ovu, nadaleko čuvenu, pravoslavnu svetinju. Posebno ako se uzme u obzir da je većina radnika bila islamske veroispovesti.

Ko je od kakvog materijala sazdan najbolje se vidi u kriznim momentima. Očigledno je to dobro znao tridesetogodišnji Mahmutović pa je svojom rečenicom: „Ja neću da rušim nečiju svetinju, da ukaljam obraz i ruke, da na đecu bacim sramotu i prokletstvo!“ – upisao sebe u nezaborav.

Upravnik je pokušao da mu objasni da to nije nikakva svetinja nego spomenik koji treba ukloniti da bi na njegovom mestu bio podignut mnogo veći i lepši i da to, uostalom, nije njegova svetinja, ali Iso je bio još uporniji: „Ja sam rekao: neću da rušim ničiju svetinju, a ako neko pokuša da ruši moju, može samo preko mene mrtvog!“

Upravnik je video Mahmutovićevu odlučnost i inteligenciju te da ga ne može „prevesti žednog preko vode“ pa je pokušao pretnjom: „A ako je to naređenje i ako zbog toga možeš dobiti otkaz s posla?“.

Na takvu drskost nadređenog, Iso je imao još uverljiviji odgovor: „Nema toga ko mi to može narediti, a što se tiče otkaza ne morate se mučiti, već ga imate, ja odlazim sam“.

Kad se zna da su za njim, takođe odbijajući naređenje, niz Lovćen pošli i ostali radnici, njegov podvig dobija još veću dimenziju. Kažemo podvig jer je Iso vrlo dobro znao da će ga ubrzo saslušavati UDBA i da će mu to otežati dalji život.

Iso Mahmutović je ostao nepokolebljiv i kad su ga saslušavali i nastavio je da živi svoj život sa svojom porodicom. Za vrednog i poštenog radnika uvek se nađe posla i takav se ne boje gladi.

Isov hrabri potez je odložio rušenje svetinje ali su to uporni rušitelji obavili kasnije uz pomoć zatvorenika iz Spuža i građevinske mehanizacije o čemu postoji i video zapis.

Kapela je srušena, na njeno mesto je postavljen mauzolej, Iso je sačuvao obraz i proživeo časno svoj život a njegov sin Ćazim je 35 godina kasnije primio posthumno priznanje od Mitropolita Amfilohija za svog oca. Guslar Sava Stanišić je opevao i Isa i njegovo slavno delo.

Ćazim i njegovi potomci imaće na koga da se ugledaju i prema kome da se upravljaju u svom životu. Ustvari, ko god hoće ima na koga da se ugleda.