Пашин отац је био предсједник општине Пљевља 1943. године. Паша је био занатлија – цревар.
Остао је упамћен по своме начину живота.Стално је шетао обучен у одијело, зими са мантилом или капутом, а под руком је носио ташну у којој се увијек налазило мало шљива, бијели лук и ракија. Врло је мало јео и кажу да га је то држало. У ташни је увијек носио неку књигу и новине, није било битно издање, да му се у торби не
налази само ракија.
Паша је био партизански борац и признат му је статус борца, што му је обезбједило пензију.

Изузетно је волио Русију. На његовом одијелу, до краја живота,била је значка са заставом Русије, којом се поносио. Информанти се сјећају да је често знао да преувеличава своју улогу у неким догађајима. Тако је говорио да је био затворен на Голом Отоку. У ту причу многи Пљевљаци и вјерују, међутим она није
истинита. Истина је да је неколико чланова Пашине породице било затворено на Голом Отоку.

Један од информаната присјећа се да је Паша заиста искрено волио Русију, али да никада није био на Голом Отоку. Каже за Пашу да је био интелигентан и пажљив и да је знао гдје је граница. Почео би са политичким говорима, али кад осјети да је превршио мјеру увијек би се повлачио, чак и када је био под утицајем алкохола.
Информанти се сјећају да је волио да у свој говор убацује стране ријечи које нису имале никакав смисао.

У старости је често долазио у Центар за социјални рад, али никада није тражио помоћ. Особа запослена у Центру за социјални рад се сјећа:
„Био је изузетно културан и доброћудан. Долазио је у Центар, али чини ми се више да би испитао нашу хуманост, него да би тражио материјалну помоћ.“ Био је стални гост кафане на новом Стадиону.
Паша је у старости био самотњак. Често је шетао путем према ријеци Ћехотини (три километра од Пљеваља). Свој пјевачки таленат никада није искористио, иако су и професионалци примјећивали његов музички таленат. У младости је био боем, са кратким хазардерским излетима.

Није се женио нити је имао дјеце.
Кажу да је због једне неостварене љубави постао још повученији и усамљенији. Био је заљубљен у сестру свог
најбољег друга Хамида, којој је сметао Пашин боемски начин живота. У кратком временском интервалу умрли су Пашин најбољи друг Хамид и његова сестра, Пашина неостварена љубав. Након тога је Паша и поред бројне шире родбине постајао све усамљенији.
Умро је 2003. године.

Odlomak iz knjige: УРБАНИ ХУМОР ПЉЕВАЉА – Мр БРАНКО БАНОВИЋ
Антрополошко-фолклористичка студија