„Пљевља, марта 1936.

Остало је само бело и витко минаре, које се високо уздиже изнад тро-
шних кућа старе Таслиџе … Све је исто као и пре: на старим ћепенцима седе трговци и чекају муштерије; голуждрава, боса дечица у гомилама трче улицом и, уз урнебесну вику, терају обруче: на сахат кули лено шетају сказаљке и показују време које споро одмиче. Догађаја као да нема. Све се прима са једном чудном равнодушношћу, без живота, без радозналости.

Друга пљеваљска знаменитост

Поред најлепшег и највишег минарета, Пљевља имају још једну знаменитост. Она имају најмлађег председника општине у земљи. То је г. Богдан Ненадић, кандидат права. Њега нико није поставио, него је на тај положај дошао правом правцатом вољом народа. И то не вољом газда из чаршије,које су, мање више, увек незадовољне својим председником општине, него вољом сиротиње, која нема честито ни хлеба да се наједе. Чудно је заиста колико пљеваљска сиротиња воли свога младога преседника. Он их је изгледа некако задужио. Помогао их оне зиме када се умирало од студени и глади.

Свакоме је пришао, свакоме је пружио руку и у руку по нешто дао. Колико је могао и имао. Па га сиротиња заволела. А кад сиротиња воли, она воли искрено и из срца.
И с разлогом. Јер младоме г. Ненадићу добро Пљевља леже на срцу и он улаже много и труда и времена да унапреди ово запуштено место.
Посао није ни лак ни обичан. Народ је осиромашио, а ново време донело и нове тегобе. Пљевља су некада била необично живо и богато место. Ту су била концентрисана многа богатства старих босанских и санџачких бегова.
И положај је био необично завидан. Ово је била тромеђа. Као кула караула,Пљевља су увек била на ударцу. Зато је живот струјао. Највећи логор турскога царства налазио се у Пљевљима … Они што још љубоморно чувају традиције и живе од прошлости, која је увек помало тужна, остали на ћепенцима и резигнирано чекају дане који долазе. Млађи свет довија се како зна и уме.

МИЛИЋ Ф. ПЕТРОВИЋ

Борба са старима

• Најтеже се борити са старима, каже председник општине r. Ненадић.

Они не воле прогрес и готово га се плаиле. Све што је ново за њих је проклето. Колико ја имам мука да измирим младе са старима.

Тачно је то. Када је r. Ненадић дошао за председника општине он је на-
шао један мали и пасиван буџет. Повео је акцију и унапредио многе општинске послове, који су били готово сасвим замрли. И пошло му је за руком да у року од непуне две године буџет подигне на 1.200.000 динара и да тај буџет учини потпуно активним. Али тај успех г. Ненадића као да смета неком. Он се није задржао само на томе. Он се труди да унапреди своја Пљевља. Хоће да му да модеран и леп водовод и да га обасја електричним осветљењем.

Али на жалост ту је наишао на велике препреке. Трговци, који продају петролеум, уложили су све силе да омету ову похвалну акцију младога председника. Чак су покупили по вароши потписе и покварили зајам код Хипотекарне банке, који је већ био одобрен. Са водоводом исто тако стоји. Њихова логика је проста:

Вековима смо живели доносећи воду у ђугумима, па сад, бива, не можемо више тако, него морамо пити чесменску воду.

И човек је заиста у недоумици како да се бори против овакве логике.

Потера за купцима

Понедељком Пљевља оживе. Сва околина слије се у малу чаршију. Од
брдских коњића, о чијим самарима висе несразмерно велики товари дрва и сена, не може да се прође улицом. Жене у чабрицама носе помало сира или кисела млека. То је све што су накупиле за недељу дана и понеле у град да по бедној цени продају и купе за кућу најнужније потребе: мало соли, коју шибицу и свећу, а ако што преостане добро ће доћи који метар платна или клупче конца. Сир се продаје по три до четири динара по килограму. Товар дрва, у летње дане, неће нико да плати више од три динара. Несрећни људи
целог дана шетају своје коње кроз пљеваљску чаршију и беспомоћно нуде дрва, која су донели одозго чак из планина. Пешачили су до три и четири сата. Али то ништа не смета. Само да би се могао наћи муштерија. Кад огране после подне, и кад са старе сахат куле одзвони ићиндија, они своју робу у бесцење продају, на брзу руку купују најнужније потребе и утучени одлазе у своја села кривудавим стрмим друмовима. Тако сваког понедељка.

„Ха газда, ха слуга“ …

И у Табханима је живот замро. Ни слика оних послова какви су били пре неколико година. Истина, коже се и сада купују и прерађују у великом броју,али зарада је тако минимална да се једва веже крај с крајем. И људи се довијају. Њих дванаесторица направили су малу задругу па заједнички раде. Сулејман Чаушевић је као нека врста шефа. Он се највише брине за куповину и продају. На промет се не тужи:

• Ама, има посла, господине, али нема хајира (cpehe). Да има пуста извоза, могло би се, бива, некако. Него уби нас овај клиринг. Ми смо са Немачком правили велике паре, али od како дође овај клиринг не мереш, вала, ни тамо ни вамо.

• А зарада?
• Никаква валахи. Ако ухватимо два динара од коже, то је голема пара. И с муком.
• Не мере, не мере ни за дуван да се ишћера, каже мајстор Мехо Тало-
  вић, који ради пуних 14 сати дневно. Посао је врло напоран.

Алији Ходовићу је седамдесет и пет година. И он, барабар са својим
млађим друговима, ради 14 сати дневно.

• Па колико зарадиш, Алија?
• Како ћу ти казати, господине. Ја, бива, шијем коже. Ишћерам од два
  до шест динара дневно. А вала највише сједим ђабе. Нема вазда посла. Код нас ти је свеједно: ха газда, ха слуга, то ти је један ђаво. Нема ту неке зараде.
  Често ми се догађа да немам ни хљеба. А какав ми је то онда образ, ако ћу отићи да ишћем. Трпи, па ето ти. Некада сам имао кметова. Завали … Све оде, пропаде. Није ми жао. Нека ме само снага подржи. Да се селим, немам куд. Дурај и живи!
  Тако говори стари Алија Ходовић. И боде иглом прљаве овчије коже,
  које тешко заударају. Из дана у дан тако. Боде, дура и живи.“