Pisanje o košarci je u Srbiji ponekad čudan izazov. Zamislite, na primer, situaciju – vi ste američki novinar i želite da napišete nešto o čoveku koji je svojevremeno više puta bio prvi strelac nacionalnog takmičenja, a kasnije i u dva navrata zvanično najkorisniji igrač. Da dodamo da je zvanja MVP-ja stekao sa 32 i 36 godina – svakako svojevrstan kuriozitet, osoba koja se lako upamti. I odete vi tako na internet i ukucate njegovo ime, i materijal vam se sam prikaže. Te kako je dao onomad četrdes’ komada ovima, te kako je igrao odbranu, šutirao… A sada, nazad u realnost. Mi u Srbiji imamo čoveka koji je 32 – trideset i dve! – sezone igrao takmičarsku košarku, od čega zamašan deo na najvišem nivou. Bio je fantastičan košgeter, doslovno neodbranjiv u izuzetno kvalitetnoj YUBA ligi devedesetih. Sa trideset i šest godina je bio i MVP – u sezoni u kojoj je Partizan igrao Fajnal For Evrolige, a Zvezda evropsko finale. I mi o tom čoveku imamo šta? Ni jedan jedini Jutjub klip, tek poneki tekst ili intervju. A svako ko ga je gledao itekako ga pamti, i kaže – eee, Mijailo Grušanović, to je bio košarkaš, to je bio strelac.Mijailo Grušanović. Poznato ime? Ako imate više od trideset godina, trebalo bi da vam bude – sigurno ste ga uhvatili u nekoj od njegovih inkarnacija. A ako ste mlađi, možda su vam stariji na basketu pričali kako se jednom tamo negde u Šapcu krio nekakav „Mikan“, koji je, kada mu nije bio dan, mogao „večitima“ da sruči dvadeset i pet bez da trepne. A kad je bio raspoložen tek…

Priča o Mikanu danas preživljava samo i isključivo zahvaljujući sećanjima njegovih savremenika (to jest, onih koji su ga gledali), i ovaj tekst će tako, pre svega, biti zasnovan na onome što pamtim i što sam uspeo da sakupim. Samo da se odmah razumemo – sve što ste uopšte čuli o Mikanu jeapsolutna istina. Visoki Mačvanin bio je izuzetno talentovan igrač, prava koš-mašina i velika legenda srpskih terena.

Ipak, pravu afirmaciju Mikan stiče sredinom devedesetih. Tada je Iva Unikom-Zorka Farma (menjali su se sponzori povremeno) bila respektabilan tim, i mnogi kvalitetni kolektivi umeli su da „zaginu“ na gostovanju u Šapcu. Tu se Mikan profilisao kao nerešiva enigma – sa 207cm bio je izuzetno mobilan, i pogađao je skok-šutom sa doslovno svakog mesta na parketu. Kako ništa manje nije bio ubojit ni u reketu, braniti ga je bilo jako, jako, jako teško. Rebrača, Tomašević, Gilić, Lisica… Nije bilo tog centra koga dobri Mijailo nije izbušio k’o sito.

Šabac je napustio tek 1998, i izbor kluba bio mu je u najmanju ruku začuđujući. Iako ga je Partizan tražio svaki bogovetni prelazni rok, Mikan je otišao u Beopetrol, gde je sa legendarnim Ljubom Lukovićem činio fantastičan centarski tandem. Nakon toga, počinju njegova „putešestvija“. Efektnu sezonu ostvario je u Borcu iz Čačka koji je tada vodio stari saveznik Milovan Stepandić – on i „Zeka“ Milisavljević su tada zajedno ubacivali oko pedeset poena u proseku.

Na pragu novog veka Grušanović se obreo u Vojvodini. U decembru 2001, sa bezmalo četiri banke, u ligaškoj utakmici je Spartaku iz Subotice dao – pedeset poena! Nije Mikan prestao da rešeta, gde god je išao. Prvi i jedini put je otišao u inostranstvo 2004, doduše ne predaleko – u Bosnu i Hercegovinu. Tamo je doterao relativno anonimni Ugljevik u prvu ligu BiH.

Karijeru je završio u Šapcu, gde drugde. Sa četrdeset i sedam godina je rekao dosta, i vratio se svojoj drugoj ljubavi pored košarke, poljoprivredi. Njegovo imanje u selu Klenje kraj Bogatića je i bio glavni razlog zašto nikada nije hteo svetla velegrada. On je uživao u domaćinskom životu, igrajući košarku usput. Uzgred, upućeni vele da je Mikan svojevremeno bio i odličan fudbaler, kao i rukometaš. Neki čak tvrde da je za njega bilo mesta čak i u čuvenoj trofejnoj generaciji Metaloplastike, ali ga je ipak više zanimala igra pod obručima.

Imao sam priliku da gledam Mijaila Grušanovića u više navrata uživo. Stojim vam dobar da ništa u ovom tekstu nije preuveličano – čovek je, stvarno, ali stvarno, bio ubica. Pitajte bilo koga, i svi će vam reći isto. Ne, nije stigao do reprezentacije, iako je sigurno mogao. Ali nisu svi heroji nužno nosili plave i crvene dresove.

Eto, to vam je Mijailo Grušanović. Košarkaš, poljoprivrednik, domaćin. Najveći neznani junak srpske košarke. Uspomena na njega ne sme izbledeti.

DODATNO GRADIVO : nema. Kao što rekoh, nijedan Jutjub da ja znam. Apelujem ovim putem dobre ljude koji još imaju preživele ve-ha-esice iz devedesetih – digitalizujte nešto Ivinih utakmica protiv Zvezde i Partizana. Ne dajte da sećanja na Mikana ostanu čisto tekstualna.

Autor teksta: Miloš Jovanović