Саопштење за јавност

„Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу. Не откидајте се од земље и не откидајте земљу. Земља је вјечна родиља народа.”(Завештања великог жупана српског Стефана Немање свом сину светом Сави, Миле Медић)

У црногорском културно-политичко-друштвеном миљеу дозвољен је широк дијапазон идеја и још шири дијапазон најразличитијих активности. Спремност јавности да прихвати за збиљу и свакодневицу, те да истолерише штетне и бесудне политике понекад, чини се, и нема граница, а праг толеранције на њих и њихове посљедице, и то доминантно код српског дијела популације — непрекидно расте. Симултано, Срби у Црној Гори као да остају без такта, разумијевања, или из неког самонаметнутог страха да ће бити проказани, жигосани, да ће платити послом и каријером, заборављају властити интерес. А за рачун партиципације прљавој политичкој арени одбија се штошта, па се штошта и смије превалити преко уста: од псовања дјеце, до ружења светиња! провлачи се кроз блато и набија на медијски колац свако ко не мисли исто или припада туђој партијско-интересној групацији, и све је ово нормализовано као дио свакодневице, све је дозвољено у свеопштем бешчашћу, на све се зажмури, све се истрпи у годинама гутања жаба. Међутим, као да није дозвољено само једно: да се констатује непорециви факат да су Србија и Црна Гора једном биле у државној заједници и да постоји дио грађана који би гласао да тако поново буде.

Из зоне политичког комфора, сфере оптималне друштвене прихватљивости, искорачио је млади Србин из Никшића, уједно и предсједник никшићке општине, Марко Ковачевић, у тренутку кад је констатовао да по анкетама око седам процената становника Црне Горе подржава идеју заједнице са Србијом, те да би се интереси овог незанемарљивог дијела грађана могли узети у обзир у некој будућој, пројектованој политичкој кампањи. Седам процената можда није пуно уколико узмемо у обзир да је прије петнаестак година то седам било четрдесет и пет, међутим, ако исто тако узмемо у обзир да, од парламентарних до парламентарних избора, само три политичке групације (дакле, у коалицијама) имају више од тих седам процената, а да је у Црној Гори регистровано скоро педесет политичких партија, онда се на ствари гледа другачије и ових 7% дјелује као, за многе, озбиљан и неухватљив домашај. Елем, Марко је искорачио из зоне прихватљивости, констатовао нешто што је неприхватиљво и, у истом часу, на себе навукао све што је, очито, прихватљиво — блато и накараду црногорске политичке сцене: опет су му вријеђали породицу, физички изглед, ксенофобним коментарима и народ, опет су показали своје лице.

Међутим, оно што је речено остало је да лебди, некако по први пут ван илегале, јавило се и растворило из ефемерије, одједном, у идеју. Голом силом, политичком опресијом, чизмом и пендреком, четрдесет и пет је претварано у седам, вјероватно са циљем да се сведе на нулу, а онда, као да се одједном јавио страх да се ово седам удвостручи, да нарасте, да од статистичке ефемерије постане, можда, политички конкурент? Увреде које је Марко истрпио не долазе само из горког талога острашћености, скаредног шовинизма и пуке и мржње, већ и из страха. Црна Гора и Србија нису уједињене административно, али јесу нераскидивим духовним, културним и историјским везама, чвршће него бројне федерације заједничким политикама. Страх и срџба који се јављају на сваки импулс и помен могућег заједништва, разоткривају слабости и стрепње, али и отварају питање, опет чисто као идеју — шта би се десило да српски унитаризам једном престане да буде јерес?

Ми знамо ко смо