Odavno sam čuo za meandre koji su tu, da kažem, u mom komšiluku, i išao sam nekoliko puta autom da se nagledam te ljepote, ali jednog dana rekoh sebi – zašto ne bih otišao i sa konjima?! Pade dogovor, i moj drug Aca i ja krenusmo. Naravno, ja jašem Groma, a on je izabrao Vezira, dva najljuča i neumorna konja koji uvijek žele još i još galopa i puta. Obavezna i neizostavna pratnja bio je Gari; ma, gde da putovanje prođe bez njega, mog vernog psa, pa to nema šanse! I tako, kilometar za kilometrom, naravno, prečicama i preko brda, a putevima meni dobro znanim. Prolazili smo kroz stoljetne smrčeve šume, čiji mirisi i svježina opijaju i daju novu snagu. Bilo je i galopa preko prostranih lilvada i pašnjaka, obavezni odmori i pauze uz sendvič i pivo koje hladismo u izvorskoj vodi. I, tako smo iz opštine Bijelo Polje prešli u opštinu Pljevlja, prošli pored popriličnog broja kuća i domaćina koji, oduševljeni našom pojavom kada nas vide na konjima, jer odavno konjaci ovuda ne prolaze – sve se modernizovalo – zovu da svratimo, da popričamo; kafa, rakija i lijepa riječ se uvijek nađu. 

Gazimo sa raspoloženjem i jakom voljom dobrih 28 km puta, i već smo tu, nadomak vidikovca, sa kojeg se pruža pogled na lijepe meandre. Turisti koji bijahu prisutni nisu krili oduševljenje kada su nas ugledali, možda više zbog konja, nego zbog momaka, ko će ga znati?! Znam samo da je Grom bio u centru pažnje, i da ima više fotografija sa gostima nego mnogi manekeni i fotomodeli – vjerovali ili ne“!

Sve nam je ovo ispričao Ilija, čiji smo gosti, a zahvaljujući njemu sam svojevremeno i saznala za meandre Ćehotine, kada sam videla objavu na njegovoj FB strani “Na konjima kroz prirodu”, i oduševila se fantastičnim spojem – prelepa priroda, rasni konji, divni ljudi. Da li treba i limunada? Specijalna pozivnica, možda mejlom, možda u koverti, lepo adresirana? Ma, dajte, molim vas, pa ima li išta normalnije, prirodnije, jednostavnije od zova prirode i divnog sveta? I, šta nas troje čekamo?? Slušajte šta mi sad pade na pamet: svojevremeno sam sa decom putovala za Zagreb. Na granici smo izašli iz autobusa, i čekamo u redu za pasošku kontrolu. Ispred nas žena i njene dve ćerke (igrom slučaja ih i poznajem!); policajac ih pita gde idu, one kažu u Zagreb na svadbu. Kome na svadbu, opet pita. Kod rođaka, odgovara majka. Dajte pozivnicu. Nemam pozivnicu, mi smo bliska rodbina, nisu nam poslali pozivnicu. Molim??? Kakva ste vi rodbina kad niste dobili pozivnicu za svadbu???

I, kažem vam, ovde se pozivnice ne šalju! Besmisleno je. Ili znaš da si pozvan i da možeš uvek da dođeš, bez najave, bez kurtoazije, ali slobodnog duha, čista srca i široke, tople duše. I, mi krenuli na te prelepe meandre Ćehotine, tragovima Ilijinim i njegovih konja, Groma i Vezira. Inače, meandri su geografski pojam za vijugavo korito reke: na putu ka svom ušću reka dubi sebi korito, i ako teče brzo, niz strmu padinu, ona useca duboku dolinu, a ako teče kroz ravnicu, kreće se vrtložno i po inerciji i često vijuga, stvarajući okuke koje se nazivaju meandri. Sam naziv – meandri – potiče od reke Meandru u Turskoj, koja ima vijugav tok.

Put nas je vodio kroz Kovren, Vrulju i Mataruge, odakle smo nakon 3 km skrenuli sa magistralnog puta. Tu je postavljena info tabla pored koje smo nastavili makadamom još jedan kilometar, sve do parkinga.  Sve vreme sunce pošteno prži, baš je toplo, ali dok smo vozili tim makademskim delom nebo je počelo da se crni, vetar da duva, i kiša samo što nije počela. Izlazimo iz auta, pored nas je stao još jedan, vesela družina, roditelji, deca, trčkaraju slobodno, a mi idemo za njima. Pričaju o zmijama, vidimo, dobro poznaju ovdašnje prilike, moguće da su iz Pljevalja, jer ovaj lokalitet je omiljeno izletište naroda iz Pljevalja i okoline. Preostalo nam je još nekih stotinjak metara markiranom stazom, sad me obuzima neko neobično osećanje, kao da čujem topot konjskih  kopita, pa nije valjda Ilija krenuo za nama, pa negde poprečio, preko brda i livada, hteo da nas iznenadi, da nas obraduje. Nije, naravno da nije, to ćemo sledeći put kad dođemo, obećali smo, odvojićemo ceo dan za druženje sa Ilijom i njegovim konjima! A, sada da vidimo te prelepe meandre i uživamo u pogledu sa uređenog vidikovca.

Otvara nam se prizor “kao sa razglednice”, meandri Ćehotine, duboko uklesani u stene okolnih brda! Magija trenutka koja se prosipa preko celog tog zelenog prostranstva učinila je da zadržimo dah i zastanemo za trenutak, zagledani u dubine prelepe reke i sve ono što je vredno radila hiljadama godina! Celu tu savršenu sliku upotpunjuje jedan krivi bor, koji se nalazi na samoj litici. S leve strane je postavljen sto i klupe za predah, ali mi za to nemamo vremena, jer nam valja ići dalje, prema granici sa Srbijom, pa na Sopotnicu, pa… Mnogo smo toga zamislili u ovom danu, na putu kući. A sad da se fotografišemo, zagrlimo bor, upijemo njegovu snagu i moć, i oprostimo se sa još jednom čaroliljom sa našeg putovanja. Mnogo smo poželeli, Svemir nas je čuo, dobro smo poslali, dobrim nam se vratilo. Hvala, divni svete, hvala svima koji su naš Put učinili čarobnim! Vidimo se i opet, ostajte u dobrom zdravlju, dragi prijatelji!