Povodom smrti velikog srpskog fudbalskog stručnjaka Radomira Antića, koji je juče preminuo u Madridu, tamo gdje je, predvodeći Atletiko, ispisao najljepše stranice svoje trenerske karijere, objavljujemo intervju što ga je sa njim uradila Tamara Nikčević, objavljen u NIN-u 2009.

Intervju prenosimo integralno: 

“Insistirao sam da se tokom utkmice igrači ponašaju pristojno, kolegijalno, da poštuju sebe, ali i protivnika. Mislim da je to veliki problem srpskog sporta. Imamo veoma talentovane sportiste, ali granica između prosečnosti i nečega što je iznad prelazi se, pre svega, kulturnim i civilizovanim ponašanjem na terenu”.

U ključnom meču kvalifikacija za Svetsko prvenstvo, fudbalska reprezentacija Srbije je u Konstanci, 29. marta 2009, savladala Rumuniju rezultatom 3:2. Zhvaljujući drugoj za redom pobedi na gostujućem terenu, srpski fudbaleri su, posle mnogo godina, ovde ponovo dobili status zvezda. Selektor fudbalske reprezentacije Srbije, koji je 1996. španskog Atletika doveo do takozvane duple krune, proslavljeni bivši trener Real Madrida, Barselone, Saragose i Selte, Radomir Antić, za Nin kaže da se, uprkos uspehu svoga tima, ipak ne oseća zvezdom.

“Pre bih rekao da se, više nego ikada ranije, osećam trenerom” – tvrdi Antić.

Zašto “više nego ikada ranije”?

Zato što sam se, radeći sa srpskom reprezentacijom, mnogo više bavio detaljima, zato što ništa nisam prepustio slučaju. Rezultat koji smo postigli nije plod srećnih okolnosti, nego činjenice da smo u startu definisali neke važne stvari. Odmah, na prvom susretu, igračima sam rekao šta mi smeta.

Šta Vam je smetalo?

Prva ste reprezentacija, rekao sam, sa kojom radim, a u kojoj se fudbaleri, tokom meča, ako su nezadovoljni igrom ili suđenjem, međusobno psuju, vređaju, hvataju za glavu i izvode predstavu za publiku. To ne može! Ako obraćate pažnju na sporedne stvari, gubite koncentraciju. Insistirao sam na tome da se, tokom utakmice, igrači ponašaju pristojno, kolegijalno, da poštuju sebe, ali i protivnika. Mislim da je to veliki problem srpskog sporta. Imamo veoma talentovane sportiste, ali granica između posečnosti i nečega što je iznad prelazi se, pre svega, kulturnim i civilizovanim ponašanjem na terenu. Svaka ishitrena reakcija igrača na izgubljenu loptu, na loš potez oduzima energiju, radi protiv nas. Mislim da su naši reprezentativci to shvatili. Znali su šta hoće, precizno su definisali šta su nam slabe tačke, pa je takav pristup i način rada morao dovesti do uspeha.

Kako biste definisali svoj način rada?

Trudim se da problem odmah identifikujem, a da se onda, zajedno sa igračima, njime pozabavim, da pokušam da ga rešim. Uživam dok radim i momci to prepoznaju. Možda i iz te ljubavi proizilazi i autoritet koji imam.

Kristijan Vieri me je pažljivo slušao dok sam mu objašnjavao zbog čega mora da, kada otvori utakmicu na desnoj strani, odmah beži na levu, da se kreće dijagonalno kako bi otvarao prostor i imao vod za sebe. Posle toga je, prvi i poslednji put u karijeri, dao dvadeset i četiri gola u sezoni.

Da biste postigli vrhunski rezultat, potrebna je vrhunska atmosfera do koje se dolazi samo ako postoji interakcija između trenera, igrača i publike. Nikada ništa ne namećem. Nadam se da neće zvučati suviše grubo, ali moja deviza je uvek bila da se magarac nikada ne gura. Uzalud je. Treba ga motivisati, pokazati mu šargarepu.

Šta nudite kao šargarepu?

Pravi odnos. Ljudima ne namećem obavezu da rade nešto što od njih tražim. Prosto, insistiram da svaki od njih učestvuje onoliko koliko oseća ili misli da to treba.

“Uvek sam trenirao zato što je to trener tražio. Sa Vama sam prvi put znao zašto nešto radim i zato sam uživao u tome” – rekao mi je jedan igrač na kraju karijere. Možda je to bio najveći kompliment koji sam kao trener dobio u životu.

Patrik Klajvert je na utakmici protiv Real Sosijedada dao tri gola. Sledećeg dana smo radili oporavak. Došao je potpuno slomjen, jer je prethodne noći pobedu slavio u diskoteci u Barseloni. Znao sam zašto je takav, ali sam ga, ceneći to što je ipak došao, poslao kući na odmor. Pokušavao je da se opravda, bilo ga je sramota, ali je od tog momenta na svaki trening dolazio među prvima. 

Kod srpskih reprezentativaca počinjem da prepoznajem da na stardion više ne dolaze preko volje, kako bi to skinuli sa dnevnog reda. Primećujem da počinju da uživaju u igri.

Po čemu se razlikujete od ostalih trenera? Da li ste o tome nekada razgovarali sa svojim igračima?

Nikada se nisam bavio poređenjima. Iza mene je dosta toga. Naučio sam da je svaki igrač ličnost za sebe, svakome treba prići na drugačiji način. Zato sam se uvek trudio da svoje zahteve uskladim sa sposobnostima pojedinca. Kada sam preuzeo Barselonu, video sam da Havijer Saviola nema dva metra; visok je 156 cm, možda 160 ako stoji na prstima. Pitao sam se šta da uradim da iz njega izvučem maksimum. Onda sam se setio: jednog holandskog igrača sam sa leve prebacio na desnu stranu; Ćavia sam izvukao napred kako bih mu omogućio da sa njim napravi pas; pomerio sam odbranu da bih mu otvorio prostor…Rezultat je bio Saviolinih trinaest golova za polusezonu, što nikada ni pre ni posle nije ponovio.

Znate, ozbiljno se bavim svojim poslom, stalno razmišljam o tome šta sam uradio, šta nisam a trebalo je. Sa timom uvek imam precizan dogovor o tome kako da počnemo utakmicu, ko će kome da doda loptu, gde ćemo je prebaciti, ko je prvi čovek u zidu … Ako se taj plan ne ostvari, jasno je da nismo na nivou.

U meču protiv Šveđana, načinom igre, odlučnošću, samouverenošću koja nije prerastala u agresivnost, željom da budemo bolji, da pobedimo, u prvih desetak minuta smo pridobili publiku. To je intrakcija o kojoj sam govorio. Ljudi vole fudbal…

Šta je to u fudbalu zbog čega ga ljudi tako masovno vole?

Mislim da odgovor na Vaše pitanje leži u činjenici da u fudbalu ne postoje pravila. Tu svi imaju jednaku šansu, pa se navijači lako identifikuju sa igračem za koga navijaju. Da biste postali uspešan košarkaš, morate biti visoki dva metra. Ovde to nije slučaj. Videli ste Saviolu.

U fudbalu je veoma važna i socijalna komponenta. Kada bih god došao u neki novi kub, uvek bih najpre pitao ko su njegovi navijači. Navijač Saragose, recimo, možda ima problem da izdrži sa svojom platom od prvog do poslednjeg dana u mesecu, ali nikada neće priznati da je inferioran u odnosu na bilo koga drugoga. Taj odnos prenosi na klub za koji navija. Za njega je Saragosa isto što i Real Madrid, a od igrača zahteva da se na terenu ponaša u skladu sa tim principom. Ista stvar vam je u Srbiji: Srbin nikada neće priznati da je manje vredan, slab ili inferioran.

Hoćete da kažete da ste se prilagođavali timu sa kojim radite, da ste, osim igrača, proučavali i profil navijača tima koji ste vodili?

Naravno. Ne možete bez toga. Katalunjanin ima svoj mentalitet, Srbin svoj. Mada, u principu, svima je zajednička želja za pobedom. To je univerzalna stvar. Koga god da sam trenirao, uvek sam insistirao na tome da se u meč uđe sa respektom prema sebi, timu za koji igraš, ali i prema protivniku. Trudio sam se da momke naučim da ne potcene protivnika, ali i da im ojačam ego, da u njima podstaknem strast za borbom, za lepotom igre. To je jedan od razloga zbog kojih je reprezentacija Srbije brzo ljudima ušla pod kožu, zbog čega su se vratili na stadione. To se prepozna.

U Španiji se sve objašnjava pojmom mala suerte, što znači loša sreća. Ne pristajem na to. Uvek ozbiljno prilazim poslu, vredan sam, trudim se da opravdam poverenje koje mi je ukazano…Neke stvari ponesete iz porodice.

U kakvoj ste porodici odrasli?

Otac je bio vojno lice, poreklom iz Šipova, majka radnica sa Grmeča. Posle rata su kolonizirani. Sećam se da majka, iako je bio iz njenog sela, nije volela Branka Ćopića.

“Ne volim ljude koji se sprdaju sa svojim narodom” – objašnjavala je.

Roditelji su nas učili da budemo dobri đaci, da ne tražimo previše, da budemo skromni. Uvek je bilo – najpre škola, pa onda fudbal. Bio sam odličan đak, pa su se nadali da ću upiati fakultet i na taj način sebi obezbediti budućnost. Takvo je bilo vreme.

Kada sam sa Slobodom potpisao prvi profesionalni ugovor, u užičkim Vestima je izašao intervju sa mnom. Bio sam oduševljen. Na kiosku sam kupio dva primerka i, uletevši u kuću, novine bacio na sto.

“Mama, pogledaj dokle ti je dogurao sin!” – viknuo sam ponosno.

Otvorila je novine, pročitala i pogledala me gotovo sažaljivo.

“Jes’, daleko si dogurao, sinko” – rekala je kiselo. “Izašao si u novinama, pa sada svako sa tobom može da obriše zadnjicu”.

Bila je pametna, otresita žena koja me je naučila da život posmatram realno.

Da li svoju decu tako vaspitavate?

Trudim se da tako vaspitavam i decu i unuke. Spreman sam da im u svemu pomognem, ali odluke moraju da donose sami. Na taj način izbegavate kajanje, frustracije… To vam daje mir.

Koje godine ste došli u Partizan?

U Beograd sam stigao 1970., sa dvadesetitri godine. Sa Partizanom sam potpisao ugovor koji je podrazumevao i stan od četrdesetičetiri kvadrata na Novom Beogradu. Kada sam ušao, mislio sam da sam najsrećniji čovek na svetu. U njemu sam se oženio, dobio decu…Dobiti stan je u to vreme bilo čudo.

Kada je o sportskim ugovorima i transferima reč, stan od četrdesetičetiri kvadratna metra danas zvuči prilično smešno.

U pravu ste. Međutim, nekada nije bilo tako.

Nije postojala televizija, pa smo prve prenose utakmica slušali okupljeni oko malog tranzistora ili radija, zamišljajući kako izgledaju sportisti za koje smo navijali. Marko Marković, Radivoje Marković, Milan Tomić, Mirko Kamenjačević su reporteri koji su nam, dajući fudbalu neku posebnu draž, pomagali u tome. Zamišljali smo svoje idole, maštali… Svaka stvar je onoliko lepa koliko joj čovek da na vrednosti. Najvažnije je da ne budete opterećeni glupostima, nevažnim pitanjima…Pre nekoliko godina sam postao deda i za mene je to najveće bogatstvo. Unučad me prave srećnim i to ne može da se plati.

Koliko dugo ste ostali u Partizanu?

Sedam godina i moram da Vam kažem da za mene to bio predivan period. Igrao sam u velikoj ligi, u velikom klubu protiv velikih klubova…Privilegija je bila igrati sa takvim ljudima. Među nama je uvek postojalo pozitivno rivalstvo. Moj debi je bila utakmica sa Crvenom zvezdom na Marakani. Šutirajući sa četrdeset metara, u devedesetom minutu sam dao gol. Pobedili smo 2 : 1.

Stadioni su bili puni. Iz Sarajeva, Zagreba ili Splita, ljudi su stizali u Beograd da bi gledali Partizan ili Zvezdu. I obrnuto.

Osim tog pozitivnog rivalstva o kome govorite, da li se na stadionima osećao naconalni naboj? Kažu da je rat u Jugoslaviji počeo na utakmici Dinamo – Crvena Zvezda.

Nikada to nismo osetili. Generacija smo koja je potencirala bratstvo – jedinstvo. Na tome smo odrasli, tako smo i živeli. Govorimo o periodu 1970 – 1977.

Inače, ljude nikada nisam delio po tome koje su vere ili nacije. Uvek mi je najvažnije bilo kakav je neko čovek. Kosmopolita sam, nemam predrasuda.

Kada ste prvi put iz Titove Jugoslavije otišli u inostranstvo?

Morate znati da se u to vreme nije moglo izaći iz zemlje pre nego što napunite dvadesetiosam godina. Ipak, svako novo putovanje mi je omogućavalo da zemlju u koju dolazim bolje upoznam, da upoznam njenu kulturu, običaje…Te stvari vam šire vidike.

Na koji način ste širili svoje vidike?

Posmatrao sam, učio, upijao…Normalno, ne usvojite sve, ali gledate kako ljudi žive, kao se ponašaju i, poštujući svoju kulturi i tradiciju, nadgrađujete se kao ličnost. Jedan od mojih najvećih „univerziteta“ je bio odlazak na Zapad. To mi je otvorilo oči. O Zapadu i zemljama u koje sam kasnije odlazio ovde sam slušao jedno, a onda sam se, izašavši iz zemlje, susreo sa nečim potpuno drugim. Shvatio sam da stopostotno mogu da verujem samo onome što vidim sopstvenim očima.

Dobro, šta Vas je posebno iznenadilo?

Španija. Bila je fašistička zemlja, a ja sam dolazio iz Jugoslavije, koja je bila socijalistička. Pre nego što sam stigao u Barselonu, prema Frankovoj Španiji imao sam određenu rezervu. Zamišljao sam je kao zemlju u kojoj, čim su fašisti na vlasti, vlada mrak…Znate već… Međutim, stvarnost je bila drugačija. Barselona je lep, otvoreni grad; ulice su bile prepune veselih, lepo obučenih ljudi; radnje pune, otvoreni restorani, kafići… Potpuno drugačije od onoga o čemu sam slušao.

Fenerbahče je takođe bilo korisno iskustvo. Otac je dugo imao otpor da dođe kod mene u goste u Istambul. Bio je ljut na Turke zbog toga što su nas mučili petstotina godina. Smejao sam se tom njegovom „argumentu“.

Pre nego što sam otišao u Englesku, u Luton, upozoravali su me da su Englezi hladni, zatvoreni ljudi. Međutim, doživeo sam ih potpuno suprotno. Od njih sam naučio toliko toga lepog i korisnog.

Šta ste naučili?

Recimo, odnos prema familiji. Pomažući im na način na koji mi to činimo, oni od dece ne prave invalide. Naprotiv. Od malih nogu ih pripremaju za samostalan život. Od Engleza sam naučio i šta znači red, kao i to na koji način, da bi uspeo, čovek mora sebe da disciplinuje.

Nikada neću zaboraviti momenat kada sam  u Engleskoj kupio kuću. Procedura preuzimanja od starog valsnika morala je da traje sedam dana. Učinilo mi se predugo – bio sam nestrpljiv – pa sam od uprave Lutona tražio da interveniše da se taj rok skrati.

„Ne“, rekao mi je čovek iz uprave. „Ovde je takav zakon, a zakoni se u našoj zemlji moraju poštovati. Moraćeš da sačekaš“.

Eto, nažalost, u Srbiji se i danas mnoge stvari završavaju  preko reda.

Koliko jezika govorite?

Nekoliko, ali nijedan nisam učio u školi. Učio sam „uživo“, u komunikaciji sa ljudima. tako da svaki od tih jezika danas govorim korektno. Uvek sam mislio da je od načina na koji to kaže, mnogo važnije ono šta čovek kaže. Ne vredi kada ste rečiti, pravilno govorite, ali govorite fraze. Mene su zato ljudi uvek razumeli, gde god da sam se našao.

U toku ratova na prostoru bivše Jugoslavije, jeste li imali nekih problemau zemljama gde ste radili kao fudbalski trener?

Bilo je nekih manjih incidenata, ali ništa značajnije. Pratio sam šta se ovde događa i moram da Vam kažem da mi je bilo žao kada se Jugoslavija raspala. Međutim, nikada nisam verovao zvaničnim objašnjenjima. Svetski mediji su razloge za rat u Jugoslaviji tražili u nekakvim međuetničkim netrpeljivostima. Ne verujem u to.

U šta verujete?

Rekao sam Vam da nikada na terenu ili ekipi u kojoj sam igrao nisam osetio nacionalizam ili netrpeljivost. Da nije bilo spoljnog faktora, verujem da bismo još uvek živeli u Jugoslaviji. Možda nešto drugačije koncipiranoj, ali svakako zajedno. Koja to država nastala raspadom bivše Jugoslavije živi na nivou na kome smo nekada zajedno živeli?! Nijedna! Nisam jugonostalgičar, ali mi je žao što smo se rastali na ovaj način.

Šta mislite o ideji da se napravi zajednička fudbalska liga zemalja bivše Jugoslavije?

Nisam za to. Mislim da je vreme da se srpski fudbal okrene sebi. Nekada su ovde bile velike ekipe, igrači, ozbiljna liga. Danas smo se sveli na takmičenja u kojima se daje najmanje golova u sezoni. Prihvatili smo defanzivni način igre koji nije u skaldu sa načim mentalitetom. I onda kažemo – malo gledalaca. Pa, ko će da dođe, ako imate jedan gol po utkmici?! Juče je Partizan dobio Banat iz Zrenjanina sa 1 : 0! To je sramota! Ili Zvezda protiv Čukaričkog! Smeta mi to što je u ovoj državi, uprkos činjenici da je njen najjači brend, sport u konstantnom zapećku. Smeta mi kada vidim da u Zvezdi danas igra više stranaca nego domaćih igrača. Ne zbog stranaca, nego zbog pogrešne strategije. Talentovan smo narod, ali zapušten; ne umemo da cenimo sebe, svoje vrednosti. Ne poštujemo talenat.

Kao većina uspešnih ljudi, primetila sam da sa strašću govorite o poslu kojim se bavite. Još uvek…

Dobro ste uočili. Moja profesija je ljubav prema sportu. Imam privilegiju da se bavim onim što volim, pa sam razloge svih svojih i uspeha i neuspeha tražio i nalazio isključivo u sebi. Pred svaku sam se utakmicu pitao da li sam uradio sve što sam mogao kako bih pobedio. Ako sam dao sve od sebe, ako sam se pošteno oznojio, savest mi je mirna.

Smeta mi kada vidim da ljudi danas uče decu samo da šutnu loptu. Važnije od toga je kakvu će ličnost sport od vas napraviti. 

Kakvu je ličnost sport od vas napravio, šta mislite?

O tome bi trebalo drugi da sude. Uporan sam, kažu, čovek sa jakim egom. Nikada ni kao igrač, a ni kao trener, protivniku nisam prilazio inferiorno ili bojažljvo. Tokom karijere, sarađivao sam sa ljudima različitog karaktera, kulture, stepena obrazovanja, temperamenta, ali nikada nisakim nisam imao problem. Zašto? Zato što sam uvek uspevao da se nametnem, da stvari navedem na svoju vodenicu,.

Jedna od najboljih strana sporta je ta što čoveka nauči kako da se bori za ono što želi, kako da podnese ne smo pobedu, nego i poraz. Sport čoveka disciplinuje, ojača, čeliči, uči ga da poštuje pravila. Kroz te stvari sam vrlo rano prošao.

Sećam se da sam, kao fudbaler užičke Slobode, od prvog zarađenog novca hteo da kupim Vespu, ali mi to otac nije dozvolio. Plašio se da, jurcajući ulicama, ne zaradim upalu pluća. Iako sam jako želeo taj motor, oca sam poslušao. I, eto, ta mi je Vespa do danas ostala neostvarena želja.

Imate li još nekih neostvarenih želja?

Nemam. Gotovo sve svoje želje sam ostvario.

Šta ste dobili baveći se fudbalom?

Sve. Fudbal je moja opsesija. Zahvaljujući fudbalu, osećam se realizovanim, punim, ostvarenim. Iza mene su familija, uspesi, zadovoljstvo. Imam ozbiljne godine i, kada pogledam unazad, srećan sam zbog toga što sam, šta god da sam radio, uvek ostao ja. Živeo sam kako sam hteo, na svoj način, donosio svoje odluke i zbog toga sam trpeo posledice. Ne žalim nizačim….Profesija mi je omogućila da imam mnogo dece. Sve koje sam učio smatram svojom decom. Gde god odem, imam prijatelja. To je ogromna satisfakcija. Osim toga, mislim da sam svoj narod i svoju zemlju uvek reprezentovao na najbolji način. Bio sam svestan da Radomir Antić nije samo Radomir Antić, nego i čovek koji je ovde rođen i koji negde u inostranstvu predstavlja svoju zemlju. A velika privilegija je tako nešto doživeti, pa makar jednom u životu.