У средишту високих херцеговачких брегова и у подножју колашин-
ских планина, наспрам Дурмитора а изнад обала валовите Таре налази се манастир Довоља, задужбина славних Немањића. Манастир се налази у подножју села Премћана, на десној обали ријеке Таре, низводно од манастира Добриловине 16 километара – 2 сата хода, на једном прилично стрмом брежуљку, чије стране падају окомито у Тару. Изнад платоа на коме је манастир, уздиже се дивна гора са различитим врстама шумског дрвећа.
Око самог манастира је дивна равница коју су красиле разне врсте питомих воћки, које и данас постоје. Између њих су подигнути били конаци од тврдог материјала за преноћиште народа. С десне стране манастира био је нарочито саграђен конак за игумана и калуђере.

Положај на ком се налази манастир је окренут к југу и нагнут к Тари. Брда преко Таре: Градина, Црквине,Палеж и Ристовац обрасла су боровом и јеловом шумом и затварају видик.
Манастир је скоро на самој обали Таре, али је понор иза њега тако дубок и стрм да се манастир не види све док се не дође на саму ивицу стијене. Од Брскова до Довоље је у доба владавине Немањића постојао стари пут, налик колском, дуг 16 сати. Предање вели и даје код Котлина испод Премћана био грчки мост на Тари. Манастиру су припадала села: Довоља, Премћани,Вашково, Борисављевица, Котлајићи и Крупице. Манастир је био са свачим и за свакога „до воље“ снабдјевен и по томе је добио име ..Довоља“.

Подигнут је на светом мјесту гдје је према традицији, на Ујач више
Довоље долазио Свети Саво и ту је проврела вода, света вода.
У народној традицији се помиње као Довоља Немањића. По народном
предању Довољу је саградио скромни Немањић, који из покајања начини седам задужбина, и Довољаје једна од тих седам. У прилог овом народном предању иде и то што у близини око Таре и овог манастира има много цркава и манастира који су били разрушени и сви рађени по једном плану.

У народној пјесми се, пак, каже да је овај манастир начинио Стеван
Немања. Тако пјесма у Вуковој збирци, књига II, под бројем 23. пјева како је «збор зборила господа ришћанска – куд се ђеде цар Немање благо, седам кула гроша и дуката?»

Ту се деси Немањићу Саво,
па говори господи ришћанској:
«Не лудујте, господо ришћанска!
Није бабо расковао благо
на наџаке ни на буздоване,
ни добријем коњма на ратове,
већ је бабо похарчио благо
све градећи млоге задужбине.
Док је Свету гору подигао
и Виландар цркву начинио,
ту је дао двије куле блага;
док начини Високе Дечане
у приморју, код воде Бистрице,
и два стуба светитеља Ђурђа,
оба стуба виш’ Новог Пазара,
Студеницу на Влаху Староме,
ту је дао једну кулу блага;
док начини цркву код Требиња
Миљешевку на Херцеговини,
и Довољу близу Горе Црне,
И Тројицу надомак Таслиџе,
украј воде украј Ћиотине…

Вук каже да је пјесму преписао од Филипа Вишњића, који је био у Пљевљима два пута, ито први пут 1809. године. То је забиљежио 1817. владика Лукијан Мушицки, изгледа по причању самог Вишњића. Вук Караџић је објавио двије пјесме о Светом Сави. Прва је Свети Саво, а друга опет Свети Саво. Прву је добио од неке Степаније из Јадра, а другу од Вишњића родом из села Међаша у Зворничкој нахији. Обје пјесме су по садржају сличне, али док Степанија помиње само три манастира: Хиландар, Студеницу и Милешеву, дотле Вишњић наводи тринаест и међу њима Довољу.

У овој народној пјесми приписује се Немањи да је правио и манастир Милешево иако се зна да је манастир Милешево правио краљ Владислав, унук Немањин. Вјероватно је тако нешто приписано и за манастир Довољу. Током XIX вијека преовлацало је мишљење да је манастир Довоља задужбина краља Милутина Немањића и да је зидан при крају XIII вијека. У науци се
сматра да је манастир сазидан по свој прилици у XV вијеку, и ово мишљење су између осталих заступали Андрија Јовићевић и Олга Зиројевић. Г. В.Петковић у Народној Енциклопедији I, изрекао је такође мишљење да је манастир сазидан у XV вијеку. Међутим, треба имати у виду чињеницу да је последњи отпор Вука Бранковића сломљен 1396. године, по свој прилици негдје у ггрсдјелу средњег Полимља и Потарја, а у 1398. години Турци су већ били утемељени на Тари.

Довоља је најстарији и најпознатији манастир у овом дијелу Потарја.
Посвећен јеВознесењу(Успењу)ПресветеБогородице(ВеликеГоспојине);
био је веома богат, а његова имања су се простирала од Таре до Лима. Само на једном мјесту у литератури Нићифор Дучић каже даје „манастир Довоља мале Госпође на Тари у доњем Колашину“.

Манастир је био центар који је одиграо значајну улогу у очувању идентитета народа овога краја. Смјештен у кањону Таре на скровитом мјесту,често је служио као прихватна станица становништву, које је из многих разлога напуштало ове крајеве. Зна се да је поред осталог богатства манастир располагао и литографијом старословенском којом су штампане црквене књиге које су се налазиле и по другим манастирима и црквама све до најновијег времена. Културна баштина овог манастира представља праву
ризницу података. До сада је евидентирано 27 довољских књига расутих по библиотекама у земљи и иностранству. Осим књига у бројним рукописима на разним мјестима има врло много каснијих записа које су правили, између осталих, и довољски калуђери. Тако се нпр. на одломку манастирског писма некој госпођи Вучици, XV вијек, налази запис који потписује јеромонах Теодосије Дополац. „

Први писани подаци о манастиру потичу из 1513. године, 25. августа,
када га је митрополит Јован ослободио плаћања дажбина. Митрополит је дошао у Довољу као већ створен манастир. Ове привилегије манастиру Довољи је потврдио херцеговачки митрополит Никанор 27. јула 1544, при- ликом свог доласка у манастир.

Манастир је у својој историји више пута страдао и бивао обнављан.Иницијатива за обнову храма потицала је, обично, од игумана односно монаха манастира. Али и од других лица. Извјесни Барбил, син Вукосављев,изјављује, средином јуна 1536, пред пљеваљским кадијом Мехмедом да је црква Довоља склона паду и да је жели довести у пређашње стање. Он подноси и дозволу за оправку од пријепољског кадије, а његове наводе потврђују два сведока муслимана, Тајфур и Хасан, који тврде да је црква Довоља од старина имала камене зидове. Иако је оправка одобрена, она
је извршена тек 1545. године, када хришћанин Барбил опет долази пред кадију и добија нову дозволу за оправку.

Ову оправку помиње манастирски запис, који је навео А. Гиљфердинг. Из XVI вијека је и податак да је фрескодскорацију. која је временом пропала, у манастиру Св. Арханђела Михајла Довољи, на Тари (!?) урацио поп Страхиња из Будимља. Ово је његов први познати рад, на којем је тајним писмом убиљежио своје име,а завршио је 22. августа 1591. године.13 С обзиром д аје манастир Довоља,
у подножју Премћана, удаљен свега 1 сат хода к истоку од цркве светог аргангела Михаила, највјероватније је да је поп Страхиња живописао истовремено обје цркве. Он ће већ следеће 1592. године фрескописати цркву Св.Тројице код Пљеваља, да би временом израстао у једног од најзначајнијих српских сликара на прелазу XVI у XVII вијек.

Последњих деценија XVI вијека положај српских манастира се
осјетно погоршао. Због застоја у територијалном ширењу и потребе за новцем. појачава се експлоатација хришћанског становништва. Долази и до увећавања дажбина црквама и манастирима, па су калуђери принуђени да распродају имања, и остајући без посједа, напуштају манастире, па би ови убрзо запустјели. Тада и манастир Милешева привремено запада у тешкоће.

У ово вријеме неколико манастира са ужег подручја Потарја, иако без већих посједа, заштићени нсприступачношћу терена и повлашћеним положајем околног становништва, развијају своју пуну дјелатност. Но, турски зулум није могао мимоићи ове крајеве у вријеме кад су спаљене мошти светог Саве. Почетком марта 1595. године забиљежио је на минеју за мјесец април монах Венијамин у манастиру Св. Тројице код Пљеваља, да су монасима у манастиру «досађивала агарјанска чеда и да досађиваху светим црквама».

Устанички покрет војводе Грдана Никшића, који је 1597. године захватио Никшиће, Пиву и Дробњаке, изгледа да је захватио и Потарје, јер се уједном документу из 1631. године за манастир Довољу констатује да је «приликом познатог устанка постао хабар», тј. рушевина, па је одобрена оправка. За овај период о Довољи се налази знатно више података, углавном у записима на књигама, али и у турским документима којима се регулише питање обнове и статус манастира.

У неколико турских докумената и фермана, издатих на захтјев представника раје, прецизно се каже да се поправка дозвољава«али с тим да се више не сме градити него што је раније било». Турске вла-
сти су 1623. године допустиле оправку цркве, а оправка је вршена у 1632/3.Године 1609. помиње се калуђер Сава из Премћана, 1618. и 1623. калуђер Лукин (Лукијан) из села Премете; игуман манастира Довоље 1631. године је поп Авакум, док се 1633. године крајсм октобра наводи да су игуман Лукин и остали калуђери манастира Довоље недавно обновили цркву. Калуђер Лукин је у Довољи и 1643. године. Игуман у Довољи 1671. године је калуђер Максим.

Манастир Довоља је током XVII вијека проширивао своје посједе.
Помињу се имања која су се простирала од Таре до Лима, укључујући и посјед у Пријепољу на коме је касније подигнута црква Светог Василија Острошког. Због скривеног положаја, али и зато што је био поштеђен од турских пустошења, у XVI и XVII вијеку у његово окриље из других манастира пристизале су многе драгоцености. Богатство манастира било је,према предању, такво да је око три километра, са брда Куљез, кроз укопане чункове – цијеви текло млијеко до манастира са катуна. Калуђер Лукин и игуман Авакум куповали су земљишне посједе и знатно повећали манастирски посјед. Године 1655. купили су калуђери повелике винограде у селу Кучину.17 На увећавању манастирског имања доста су радили калуђери Антоније, Михаило и Филотеј.

Какав је углед имала Довоља у народу најбоље свједочи податак да су
овдје 1699. године пренијете мошти архиепископа српског Арсенија I из Пећи и ту остале дуже вријеме, док нијесу пренијете у Добриловину. О томе свједоче бројни записи на књигама, између осталих и један до скоро непознати запис из 1833. године, забиљежен на Празничном минеју Божидара Вуковића из 1536. године. Према Лубурићу, мошти светог Арсенија из Пећи су пренете у манастир Довољу око 1690. године, одатле у манастир Морачу, из овог у Куче, из Куча у манастир Ждребаоник, а из манастира Ждребаоника у манастир Косијерово 1884, одатле у Велимље 1914; годину дана доцније у Острог, а 1919. поново у манастир Ждребаоник, гдје се и данас налазе. Дио моштију овог српског свеца налази се у Морачи, Крушедолу и Добрићеву. Према Вулу Кнежевићу, мошти светог Арсенија пренесене су у манастир Довољу по свој прилици из манастира Бање, јер је овај скровитији, а ћивот је тражен од Турака да се спали по примјеру Синан- пашина поступка над ћивотом светог Саве, којег је спалио на Врачару.

Поп Богдан Лалевић и Иван Протић забиљежили су да се на дну Будимље, до самог Лима, налази црквина Шудикова, која је још из доба Немањића. Црква је била посвећена Св. Арсенију, чије је тијело ту пренесено из Пећи и ту неко вријеме почивало, докле га опет нису склонили испред турског зулума.
Прича се да је Шудикова у старо вријеме била саборна црква и да су се код ње о Ускрсу, а и о другим празницима, скупљала околна села.
Причу сачувану у свијести народапренио намје Коста Радовић: «Ордија турска, коју су предводиле паше пљеваљске, распојасано је удрила на Тару, опљачкала манастире: Свете Архангеле, Добриловину и Довољу, запалила конак Довоље. У њему сагоре 150 товара жита, товар суве пастрмке, свијеће, кандила, отац Антим и пијевац Гигаш. Три су калуђера смакли ножем пред манастиром, а избјежа Тома калуђер уз Шаранце на Језера. Ту га Бог спаси:срете Баја Пивљанина, а са њим његови ‘итроноги ајдуци и боју призвани многи Дробњаци. Кад је Бајо, са својом народном војском и ајдуцима,горским завјереницима, сачекао ордију у дурмиторским и кањонским љути-
јевицама, она се, ненадна, расула тако, да се војска сјурила и упацала у ријеку као стада. Топили су се у Тари «непловећи отоманци», а на другој обали чекале су их ајдучке чете. Таквог расула и стра не памти ова вода, ни пећина која, дванаест година тајно чува мошти Светог Арсенија Српског, заједно са пчелом у тој светој пештери. Светац их је, причали су калуђери. упозорио на опасност прије доласка Турака, излазећи ноћу на храст изнад манастира.

Имање манастира се особито повећало од 1699. године, када су прене-
сене мошти Св. Арсенија. Отадаје овом манастиру порастао углед. Народ је са свих страна долазио да се поклони свецу и да га богато обдари. Долазили су и муслимани и са страхом и побожношћу приступали светитељу. Како су муслимани сматрали ово мјесто светим, кад би отишли од манастира, очистили би ноге коњима од земље, јер су сматрали за грехоту да понесу макар и мало манастирске земље. Највећи сабори бивали су овдје на Велику Госпођу којој је храм био посвећен, и на Малу Госпођу. Том приликом падало је много прилога у стоци, вуни и златном и сребрном новцу.

Колико је био значајан манастир Довоља види се и из записа на Псал-
тиру штампаном средином XVIII вијека, гдје стоји да књига припада Св.Георгију у Добриловини, близу Довоље гдје долази много народа да се поклони тијелу српског патријарха Арсенија које се налази у Довољи. Књига се налазила у Конзисторијалном архиву у Сарајеву. Код Љ. Стојановића је записано: «Манастира Добриловине књига, храма Светог Георгија, при ријеци Тари, близу којег је манастир Довоља, храм успенија пресвете Богородице, са свијетлим украсима унутар цркве од злата и сребра и одеждама и кандилима, иконама; и ту лежи свето тијело српског патријарха, свима који к њему долазе преславним чудесима не само вјерним, него и невјерним исцјсљсња даје.

У кадилуку Старом Влаху гдје је одсјео на путу у Београд умро је при-
родном смрћу у љето 1705. године калуђер Саватије син Милошев из манастира Премћана.Хришћанин Милутин из села Премћана у кадилуку пљеваљском продао је 1716. године своје баштинске земље са свим што уз њих иде (млин…) калуђеру Филотију и другим калуђерима из Довоље у истом селу за 2000
акчи. Ову продају је одобрио Салих ага, чајнички емин, узео таксу и издао исправу с тим да се плаћа годишња филурија и да калуђере нико не омета у притежавању, И Хурија, кацуна из села Кучина у кадилуку пријепољском,продала је 1733. године свој виноград калуђеру Антонију из манастира Премћана за 10.000 акчи. Два калуђера из манастира Довоље, Антоније, син Пајин, и Михаило, син Мишков, изјављују пред пљеваљским кадијом 3. јуна 1735. д аје кров над ћелијама стар и порушен и да се због тога не може
у њима вршити обред и читање Еванђеља, па моле кадију за дозволу да оправе порушени кров. Поједини хришћани из Вашкова су у првој половини XVIII вијека поклањали своју земљу калуђерима манастира Довоље.

Књига је у XVIII вијеку била врло тражена и цијењена, а писменост је постојала и изван манастирских зидова, нарочито код истакнутих на-
родних првака и кнежевских породица. У овим крајевима је био велики број љубитеља књиге који су их често поклањали манастиру. Добриловински игуман Филотеј купио је 1707. године у манастиру Довољи Јеванђеље и приложио га манастиру Добриловина. У књизи се налазе четири веома значајна записа у којима је дато низ важних података везаних за историју манастира. Значајна књига је и Добриловински катастик, чији је основни дио највјероватније саставио добриловински проигуман Василије у XVII вијеку, а овај рукопис је писало више писара из различитих периода.

За манастир Довољу је значајно да се у катастику помињу имена игумана Теодора,Георгија, Максима (1671), Антонија, Симеона, Филотеја, Антонија, Михаила (1735), Атанасија, Даниала, јереја игумана Теофила (1799) и јеромонаха Јосифа. Године 1738. проигуман Василије даровао је цркви један молебник.
Једна штампана књига приложена је цркви 1784. године.
За вријеме игумана Теофила 1799. године Довоља је покривена
клисом.

У првој половини XIX вијека Србијанци и Црногорци повели су конач-
ну борбу за ослобођење и уједињење. У тој борби нарочито су им помагала рашка племена, звана у то вријеме брдским и херпеговачким племенима.
Везе између Србијанаца и Црногораца одржаване су преко тога терена, и то путем од Ужица преко манастира Свете Тројице код Пљеваља, а одатле преко манастира Довоље и Мораче до манастира Острога, или преко прелаза у Тепцима на Тари, манастира Подмалинска, Бијеле и Жупе никшићке до манастира Острога. Утицаји Србијанаца и Црногораца сусретали су се на линији која је ишла од манастира Ђурђевих Ступова преко манастира Мораче, Подмалинска и Бијеле до манастира Пиве. Ти утицаји нису се сукобљавали, пошто им је био један исти циљ – опште ослобођење и
уједињење српског народа у једну државу. Питање србијанско-црногорске сарадње у то вријеме од прворазредног је значаја. Манастир Довољаје био мјесто окупљања хајдука, истакнутих харамбаша и првака, а његов игуман Јован Рондовић је био толико опсједнут буном и покретом, д аје набављао храну и разну робу коју је чак преко Рисна дотурао устаницима до Златибора. Дочекивао је устанике који су долазили из свих крајева рашке области и пружао им заштиту. Ишао је често до Камене Горе, преко чијих је људи даље одржавао везу са устаницима у Србији. Учествовао је и у борбама
за ослобођење Београда, гдје је рањен. Придружио се Карађорђу крајем 1806.године.

Иако су 1804. године Турци опљачкали манастир, када је нестала његова ризница, он се ипак некако одржавао. У списку манастира за 1804-1805.годину у Херцеговини, за Довољу се каже да је «појушчи» и да се напази в Херцеговини на Тјеотини рјеч». Очигледно да је познавање географије било слабија страна састављача овог списка. За манастир Пиву он каже да се налази «на источницјс Дрини р. – ондјс зоветсја Тара», док је манастир
Троичен при Плевљанској рјеч». На o c h o b v података у њему може се са сигурношћу констатовати да је састављач овог списка неки културнији калуђер или свештеник, који је списак правио у периоду између априла и пре почетка 1806. године.

У Таслиџком кадилуку било је у ово вријеме осамсто осамдесет
кућа, четрнаест свештеника и три манастира: Светотроички, Довоља и Архангелски. Око Довоље се окупљао народ до 1809. године када је похарана у току борбе између ускока и колашинских Турака, везане за улазак Карађорђеве војске у Санџак. Тада је манастир опустошен, све ствари од вриједности разнесене, а манастир је осиромашио. Кивот са моштима калуђери су сакрили у пећину, неки кажу у Ћуркачи испод Премћана, а неки у пећину преко Таре, а према манастиру. Још тада су калуђери ман. Мораче настојали да украду свеца и пренесу у Морачу, али нијесу знали гдје је сакривен. Манастир је био пуст за пет година и за то вријеме нико није долазио к свецу, а само су ичеле у његовом кивоту начиниле саће меда.

Ствари које су биле сакривене по пећинама и дубинама земље, иструнуле су и пропале. И тек 1814. године јеромонах Јоаникије је пренио свеца у цркву. Овај Јоаникије (Јанићије) Ћурић умро је као игуман 1815. године.
Спомен о овим убиствима и похарама сачуван је у једном старом запису, гдје се каже: «храм зовоми Довоља похаре се от безбожних колашинскога скота года 1809.» Кадаје 1813. године архимандрит манастира Пиве хаџи Арсеније Гаговић отишао у Русију да тражи помоћ за цркве у Херцеговини, имао је пуномоћје игумана Теодосија, старјешине манастира Довоље.
У цркви пресвете и пречисте Богородице Дјеве Марије при храму
успења у љето 1822. служитељ довољски је био «Пахомие јеромонах Ћурић родом вранеша.» Послије мање обнове 1814. године и веће помоћи народа манастир је 1824. године могао успјешније да врши и своју политичку улогу међу вјерницима и да плаћа дажбине Турцима. Скоро десет година касније, 1833. године, био је посве обновљен.

Сматрајући манастире својим политичким и просвјетним центрима, српско становништво их је материјално помагало, завјештавајући им и дијелове имања на којима је живјело. Године 1833. градише се ћелије у манастиру Довоља у Херцеговини при храму Успења пресвете Богородице, гдје почива свети Арсеније архиепископ српски, при митрополиту кир Јосифу и при јеромонаху Пахомију Ђурићу.Јеромонах Пахомије Ђурић је 1834. године у манастир Довољу
у храм успења пресвете Богородице «гдје почива Свети Саво» принио на прочитание» ваљда књигу. На истом запису стоји да «от много времена бијаше пуст монастир архагглл».

При јеромонаху Пахомију, игумену Довоље, 1835. године свирепостима, насиљу и безобразију колашинском и
великом зулуму бијаше изложен манастир Довоља.® Пахомије, јеромонах манастира Довоље и «светога Арсенија служитељ» забележио је да је митрополит Прокопије, Грк из Цариграда, дошао у Херцеговину 29. јануара 1837.године.Прокопије је дошао у Мостар 11. фебруара 1837, а опозван је децембра исте године због завјере против патријарха.

Петар II је 1836. године поклонио манастиру Довољиједан Служабник
и један Триод, који је добио од руског цара Николаја.

Најзначајнији догађај везан за манастир Довољу збио се у другој по-
ловини 1844. године, када су калуђери пренијели мошти светог Арсенија из Херцеговине у манастир Морачу, а затим их кришом, по мраку, однијели у Куче, одакле ће их, како се вјеровало, носити од мјеста до мјеста да би добили богате поклоне. Наиме, калуђер манастира Мораче Никодим Ђурђић(нсгдје стоји и Ћурђевић) родом из Мораче, из Ђурђевине, с братом својим пошао је крадом у Довољу (тада у Турској) и украо са скривеног мјеста ћивот са светитељевим моштима и донио у манастир Морачу. Tу је био кратко вријеме, но после сукоба јеромонаха Никодима са архимандритом Димитријем Радојевићем, пренесен је у Куче на Медун.
Колашински Турци су нападали манастир Довољу 1847. и 1849. године;тада је и запустио. Његов нови игуман Висарион, незадовољан стањем које је нашао 1850. године, остави манастир и оде у Дечане. Манастир је настрадао и 1852/3 године. Обновио га је 1853. године неки ђак Живко, који је у Довољу дошао из Скадрајош 1840. године. Ту је «научио књигу» и постригао се и постао брат Пахомије. Од 1853. године он је био његов игуман,обновитељ и главни ктитор.

Школа у манастиру Довољи у Премћанима радила је у XVIII вијеку.
Такође је наставила у XIX вијеку, али је често прекидаларад због пустошења и пљачкања манастира. Подизањем ћелија 1814. године створени су услови за рад школе, па се повећао и број ђака. У то вријеме у њему су учили мно- ги свештеници горњих села пљеваљског и бјелопољског краја. Поново је манастир запустео 1850, јер се у њега уселила турска војска и претворила га у касарну.

Обновљен је 1853. и радио је до 1857. године кадаје запаљен
по наредби кнеза Данила, јер су Турци у њему обешчастили једну српску дјевоЈку. Неки аутори тврде да је школа у Довољи радила све до 1859. године. Калуђери у Довољи учили су преко зиме писању и читању дјецу околних села. Године 1859. Турци су срушили манастир Довољу, а калуђере растјерали, па је престала са радом и школа. И Пахомије Николајевић, на ирмологији у манастиру свете Тројице, пише да је манастир Довоља срушен 1859.године, кад је био бој Црногораца с Турцима, те је изгорио манастир и у њему 11 Тоски Арнаута. Он је био јеромонах довољски, а последњих деценија XIX вијека парох у Високом у Босни.

Манастир је обновљен «по 1862. години» и у њему је службовао свеш-
теник Рацосав Рондовић.49 Године 1871. освештан је поново. Забиљежено је, да је школске 1872/73 године упућено 16 буквара и других књига школи у манастиру Довољи. Књиге су послате са Цетиња од књига добијаних из Србије и Аустрије.Поп Радосав Рондовић «с браством» 28. октобра 1874. из Премћана моли предсједника Сената да им се упути учитељ на њихов трошак. Жељели су да им «оправи једнога ђака за учитеља» да им дјеца не остају «без науке и без очи». Но како се брине за сав српски народ да се побрине и за њих. Поправке на манастиру вршене су и 1873. године.

Лива Черкез-паша је са казненом турском војском спалио 1875. мана-
стир Довољу као и манастир Аранђелово на Ћурђевића Тари. За вријеме српско-турскогарата 1876. године манастир Довоља је опет спаљен. Послије погибије војводе Трипка, Башо Божовић предузима један осветнички поход и пали џамију у Вранешу, светећи се на тај начин за разарање манастира Довоље. Довоља је први пут, 1875. године, запањена из освете, јер је Бошко Војиновић, кад је наступио херцеговачки устанак, запалио џамије у Чавњи и Потпећу. Према казивању Орла Ђурђевића, почетком јула 1875. године џамију у Тари Ђурђевића запалио је Стојан Лековић.

После рата, 14. септембра 1879. године, Михаило Дожић је произве-
ден за игумана и настојатеља Морачког манастира. На његово мјесто, за настојатеља манастира Добриловине, дошао је мирски свештеник Радосав Рондовић, бивши настојатељ манастира Довоље. Он у Добриловину пренесе неколико књига и других ствари из пострадалог манастира Довоље.

Послије 1879. године манастир је био дуго без настојатеља. Већи дио
његових имања присвојили су Турци Колашинци. По свршетку рата на имања манастира су се населили усташи из Новопазарског санџака. Они су били упола одметнути од турске власти, а нијесу хтјели ступати у преговоре ни са духовним властима око плаћања аренде и то нарочито за вријеме док су у Рашко-призренској епархији биле грчке владике. Кад је дошао за митрополита Србин Дионисије, приступило се арендирању имања, а при том су се манастирским чивчијама давале велике олакшице. Упућена је том
приликом 1894. године и молба у Цариграц за обнављање манастира који је страдао у пожару 1886. године. Упућенаје и молба на Цетиње митрополиту Митрофану да им пошаље свештеника и помогне у обнови манастира, с обзиром да се народ задњих седам година «купи у саму зидину цркве и без попа и без закона».

Исте године је поп Давид Кнежевић, парох Прошћења, Премћана и
Вашкова, старином из Бијелог Поља, села Ораховице, добио дозволу од херцеговачког митрополита Серафима Перовића да врши духовни ред и закон поменутом народу и да буде настојатељ манастира Довоља. Турци су разграбили и разнели многе манастирске ствари. Калуђери су морали да крију манастирске ствари по пећинама. Знало се да су ствари овог манастира негдје сакривене, али се није знало мјесто, док их није пронашао командир из Поља Лазар Бошковић 1895. године у пећини, у Црквинама са црногорске стране ријеке Таре испод Премћана, спрам манастира Довоље. Али, на жалост, већи дио ствари које су закопане 1874. године је пропао, само су
се сачувале ствари од сребра и бакра.

Основна школа у Премћанима је почела са радом 1. септембра 1897.
године. Када је митрополит Дионисије поставио у Премћанима учитеља Јакова Војиновића и овај почео са радом у корист српске владе и њених интереса, Црна Гора је одмах реаговала и предузела мјере да му рад онемогући. Учитељ је окован и протјеран у Никшић, гдје је живио под специјалним надзором.58 Школска зграда није подигнута код развалина манастира Довоље иако је црквена зграда коју су правили мјештани од брвана, него је удаљена за 20 минута, и то баш у близини војничке карауле на црквеном земљиипу. Направљена је од прихода манастира Довоље и око ње
је утрошено 250 динара. Манастир има преко 40 својих чивчија што раде само манастирску земљу.

У Премћанима има 240 домова, а школи припада и Вашково, село удаљено од школе два сата, са 130 домова.
Митрополит Дионисије је следеће 1898. године успио да поврати
имање манастира Довоље и да добије обећање од Сулејман-паше да ће му издати ферман заграђење манастира® Исте године су се Срби из Премћана обраћали султану Абдулу Хамиду Хану II са молбом да им се дозволи оправка цркве.

Предлог да се обнови манастир Довоља упућен је турским властима и 1902.године. Мјесне власти су одговориле да се манастир не може обновити, а за то што му је околина хришћанска и онда кад је изгорео, а и данас немирна, и кад би се тај манастир обновио, да би та околина хришћанска нашла себи прибјежишта, гдје би могла сковати револуционарне планове.
Због оваквог одговора мутесариф таслиџки Сулејман-паша изјавио је своје чуђење митрополиту рашкопризренском Нићифору, наводећи да иза оваквог рапорта стоји кајмакамлук, који не припада његовом реону, већ сјеничком.
Сулејман-паша је и идуће године радио на добијању ираде за обнављање Довоље, јер је желео да одржи дату ријеч.®

У току 1910. и 1911. власти су отеле или покушале да отму имања ма-
настира Свете Тројице, Милешева, Бање, као и манастира у рушевинама -Довоље и Аранђела на Тари, који су имали велика имања. Отимање имања власти су заснивале на неким законским прописима, према којима земља која се 12 година не обрађује и на коју се не плаћа порез постаје својина државе(мераја), а манастирска и школска (вакуфска) за 36 година. Но, према тим истим прописима, ако би та земља служила за испашу стоке, онда остаје у својини ранијег власника, иако он на њу не плаћа ма какав порез, пошто се
сматра да је он уступа драге воље селу или вароши. Такву земљу имали су манастири Бања, Света Тројица и Довоља. Она се могла обрађивати, али су је они ради испаше уступали селима, што је и сама власт штитила и одобрила. Међутим, те исте власти су 1910. године узимале такву земљу, која се стотинама година обрађивала и са ње су се уживали приходи. Ипак, све до 1916. године, имања манастира Довоље посједовали су Срби уз давање извјесног дијела у натури или новцу.Јеромонах Дионисије Рабреновић упућен је од Пећке консисторије јуна мјесеца 1914. за управитсља манастира Довоља и Аранђела, с тим да их обнови, уреди и осигура приходе са имања поменутих манастира.

Јеромонах Дионисије се дао на посао са пуно воље и прегалаштва, а
нарочито у доказивању свима оним који хтједоше присвојити манастирско имање. У свом писму од 19. октобра 1917. наводи да манастир Довоља има тапије од назад 292 године на земљу коју су извјесни муслимани, који су одигли у Азију предали извјесним Србима из Барица прије 30 година. Турци су насилним путем држали земљу коју народ зове «Калуђерске луке» или само Лука. Јеромонах Дионисије је путем суда вратио «управ више Довоље читлук звани Пећина», Манастир Довоља је до августа 1918. имао право
власништва на 54 читлука.

Јеромонах Дионисије Рабреновић – сабрат манастира Св. Тројица (ста-
решина манастира Довоља и Аранђелово) ступио је у монашки чин 20.марта 1905, чин јерођакона добио је 22. јануара 1906, а чин јеромонаха 12.децембра 1906. године. Од 5. јуна 1916. до почетка 1917. интерниран је у Мађарску. Половином септембра 1918. јеромонаху Дионисијује саопштено да се може настанити у манастир Дубочицу и отуда управљати манастирима Довоља и Аранђелово. Јер је лакше управљати него из Пљеваља, упола је ближе.

Према расположивим подацима за вријеме окупације од новембра1915.до октобра 1918. године, манастиру Довоља причињена је штета у укупној вриједности од 242.000 динара (посјечена шума, однијето сијено и старјешина манастира Дионисије Рабреновић био је седам мјесеци интерниран у логоре у Мађарској). Годишњи приходи за 1918. и 1919. годину износили су 3.340, 20 круна.

Између два свјетска рата игуман Дионисије Рабреновић је трагао за манастирским добрима. За свој стан је направио једну малу кућу, а с обзиром да су манастирске земље пале под аграрну реформу, остао му је један мален комплекс испод манастира, док комплекс земљишта изнад цркве није у овом периоду припадао манастиру. У овом подручју је дошло до великог индустријског искоришћавања шума, а сва посјечена грађа је транспортована Таром на прераду ван, углавном у Босну. Грађа из шуме манастира Довоља је искоришћена 1928/29. године®

Од истраживања између два свјетска рата треба на првом мјесту поменути научно истраживање професора Београдског универзитета, организовано 1933. године уз помоћ задужбине Луке Ћеловића. Познати професори Владимир Ћоровић и Станоје Станојевић обишли су рушевине манастира у кањону Таре. Ћоровић је објавио рад М анастир Довоља (1934), а архитекта Ћурђе Бошковић рад Ар-
хитектонски споменици на Тари и nod Осоговом (1933), приложивши скице реконструкције манастира Довоље и манастира Св. Арханђела Михаила. У научној расправи Станоја Станојевића Архиепископ Apcemi/e. објављеној у Сремским Карловцима, има доста података о чувању Арсенијевих моштију у Довољи, као и о самом манастиру.

Након Другог свјетског рата од овог древног манастира остале су
само зидине цркве и гомила камења, покривени земљом, дрвећем и густом травом. Препознавали су се обриси темеља цркве, управе манастира и конаци. Крчењем остатака манастирских зидина зараслих у шуму, 6. јула 1999.године започелаје реализација пројекта његове обнове.

Обнову манастира спроводио је Завичајни музеј из Пљеваља, у сарадњи са Одбором за обнову манстира Довоља на челу са др Славенком Терзићем. После дужег времена у Довољи је поново започело вршење службе. На старим темељима храма служио је епископ милешевски Филарет, на Велику Госпојину, 28. августа 1999.године.

Izvor : muzejpljevlja.com