Piše: Goran Danilović

Ne zaboravimo

Rado bih birao novu vladu, ali ne zato što je gora od prethodnih nego zato što mi možemo bolje i što smo očekivali više.

Moje želje su, međutim, i razumne i dobronamjerne.

Gospoda iz minule vlasti moraju shvatiti da je naše kritikovanje posve drugačije od njihovog i da to nikada ne može biti isto. Da je ovdje živ još uvijek politički moral DPS, SDP, BS koalicija bi ćutala. Oni su nakon svih; ramada, limenki, morskih dobara, šumskog lopovluka, spollnopolitičkih skandala, divljanja OKG, zapošljavanja kusog i repatog po sitemu koji nikada ne može biti prevaziđen, pljački budžeta kakve nisu zapamćene, progona pojedinaca, grupa, naroda i nacija, podigli glavu i drže politički čas i poslužuju nam vlastitu čast. Da politički moral nije umro oni bi ćutali i čistili vlastite redove. Naprotiv.

Rado bih birao novu vladu, ali za njih, za one svrgnute 30. avgusta i anarhija bi bila „mila majka“. Neki ne zaboravljamo i nećemo nikad. To su oni isti što su nam dušu i slobodu držali u prljavoj šaci kriminala. To su oni koji su nas tukli po ulicama, hapsili i privodili djecu i starce, oni koji su htjeli da nas spaljuju po hramovima i da nas trpaju na traktore.

Neki zaboravljaju, ja nisam od tih.

O sposobnosti ili nesposobnosti postojeće Vlade, o očekivanjima i sličnom, možemo argumentovano pričati do sjutra, ali i pojedinačno i zbirno, sadašnji su moralne gromade za one što su se na sve nas mijenjali kao na macu pune tri decenije.

Oni će da drže slovo o načinu zapošljavanja? O nastavničkom i direktorskom kadru? O dubini i širini? Oni se zgražavaju nad brutalnim smjenama njihovih „profesionalnih kadrova“? Oni govore o uhljebima? Udomili su na hiljade kupljenih diploma, oteli i podijelili na stotine i stotine stanova, privatizovali hiljade službenih automobila, od Plantaža 13. jul napravili stjecište i partijsko porodični dom, sigurnu žensku kuću i mušku perspektivu, koje smo mi finansirali. Kupovali smo im placeve i provode, ljetovanja, svaku sitnicu i asesoare svačega.Da politički moral nije sahranjen mnogi bi morali ćutati i decenijama.

Želio sam svim bićem da se ne „love vještice“ kada preuzmemo vlast, ali ni da se ne opraštaju pojedincima krvave smutnje i bogatstva koja su besprizorno otimana.

Možemo da se svađamo i neprimjereno, a činimo i to, možemo ludački da se gonimo, ali jedno ne zaboravimo nikad; od one njihove slobode i demokratije bolja je i anarhija.

Ne zaboravimo – ponoviće nam se!