Ako je i približno tačna konstatacija Benka Kotruljevića (1416-1469), autora knjige O trgovini i savršenom trgovcu, da je „više muke potrebno da spremimo dobrog trgovca nego dok spremimo sudiju“, da se istorija civilizacije i istorija trgovine prepliću, „da su gradovi sinovi trgovine“ i da se trgovina u savremenoj literaturi i progresivnoj praksi definiše kao kanal prodaje proizvođača, mesto snabdevanja potrošača i izvor prihoda državi, nameće se pitanje – kako je trgovina postala žrtveni jarac u očima države i glavni generator inflacije u Srbiji? Pre odgovora na ovo pitanje, trebalo bi se podsetiti na nevidljivu ruku tržišta Adama Smita, osnovu i potku jednakih šansi privređivanja. Rečju, slobodnog tržišta, odnosno konkurencije. Ako je to tako, nameće se i pitanje gde su se to trgovci ogrešili o potrošača/„kralja“, ne uvažavajući ritam nevidljive ruke tržišta? Izviđački „vod“ Narodne banke Srbije, jednog od kreatora ekonomske politike, prepoznao je trgovinu kao glavnog krivca inflacije. Trgovcima se stavljaju na teret visoke marže, što je rezultiralo visokim maloprodajnim cenama i poguralo inflaciju. Niko ne spori da su cene visoke. Uostalom i „kralj“ potrošač to oseća, kroz polupraznu potrošačku korpu. Destruktivni učinak nevidljive ruke tržišta i trgovine kao najvažnijeg kanala marketinga zaslužio je pažnju i predsednika države. Istina, nije bilo većih kritika poput onih naučno (ne)prihvatljivih da je trgovina „drvo zla koje rađa otrovne plodove“, da je to „zanimanje nedostojno čoveka“, do socijal-utopista koji trgovinu nazivaju „umetničkom laži“, pripisujući joj poroke, kao što su špekulacije, prevare, prodaja robe lošeg kvaliteta… Iako je, još tokom leta, trgovina u vrhovima srpske vlasti prepoznata kao glavni „krivac“ inflacije, strele prema njoj nisu se odapinjale. Pojavio bi se pokoji napis u novinama, i s tim bi se stalo. Verovatno se čekalo da proradi savest trgovaca. Počela je i školska godina i spremanje zimnice, ali savest „krivca“ nije proradila. A i kako bi, ako je cilj svakog trgovca da jeftino kupi, a skupo proda. Što bi rekli novovremenim ekonomskim jezikom, kad je trgovini svojstvena ekonomija pohlepe. To je tlo na kojem najbolje klija Engelsovo „seme“ – novac, roba nad robom, koja se može zameniti za sve što ti duša poželi i koja je u doba neoliberalne ekonomije trijumfovala nad svim (ne)materijalnim vrednostima. Nevidljiva ruka tržišta i ekonomija pohlepe kumovale su da novac postane „bogočovek“, a profit „svetionik“ konkurentske prepoznatljivosti na tržištu. Pod okriljem tog „svetionika“ uneto je svetlo i u naš „hram“. I tržište Srbije je postalo „venčić“ internacionalnih trgovinskih i drugih kompanija, koje poput ptica selica sleteše pod naše „prozore“. Ne možemo poreći da smo im se obradovali. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog „paketa“ ponude, od igle do lokomotive. Istina, drugo je pitanje da li ovaj multinacionalni „svetionik“ ima dušu i prepoznaje li platežnu moć našeg „kralja“. Čini mi se da bi se naš „kralj“ rado odrekao svoje „krune“ zarad punije korpe/trpeze. Kao da je progledao nakon skidanja maske posle proglašenja „trijumfa“ nad kovidom-19. Obradova se „kralj“ što može da obilazi supermarkete, da bira i kupuje. I kao što biva, svako zadovoljstvo kratko traje, a tako je bilo i sa ovim. Nakon kovida-19, „kralja“ je dočekala inflacija. Lepo aranžirani izlozi hipermarketa ga mame, ušao bi, al`nema para. Prošeta, ponekad se i ogledne u izlogu. Vajdica je, nije uzalud „šetao“ cipele. Tog „kralja“ čekaju još neizvesnija jesen i zima. Treba slavu dočekati, proslaviti Novu godinu, Božić… I dok on pretura po „šlajpeku“, odmahujući glavom, na pamet mu pade ona NJegoševa: u dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci… sirak tužni bez nigđe nikoga… Istovremeno, učini mu se kao da neko reče: niste vi sami. I dodade: dobro vidjeh nevolju naroda svojega, idem da vidim tu utvaru veliku (misleći na trgovinu)… i siđoh da ga izbavim iz ruku Misirskih. Čuvši ovaj glas „kralj“ se prekrsti, izustivši: samo mi još fali da poludim. Okrenu se kao „poplašen“ pa nastavi: prokleta da si trgovino – sad mi je jasno zašto je kamili lakše da prođe kroz iglene uši, nego bogatome da uđe u carstvo nebesko. U tom raspeću između jave i sna, u „kraljevoj“ svesti prevagnula je želja – iz tvojih usta u Božje uši. I kako to biva po hrišćanskom verovanju: ištite, i daće vam se, tražite, i naći ćete, Svevišnji je s apostolima san „kralja“ učinio javom. Dvostruko je, poput prvog kralja iz dinastije Nemanjića, krunisan naš potrošač/„kralj“. Jednom ga je trgovina postavila na „tron“ tržišta, drugi put kreatori ekonomske politike na „tron“ države, kada je doneta odluka da se trgovcima uputi apel za sniženje cena. Akcija poznatija kao „Bolja cena“ preduzeta je s namerom da se obuzda inflacija i zaštiti „kralj“. Nisam siguran da li je ekspertskom timu pri ovoj odluci bio poznat Furijev stav o trgovini da „bogati trgovci i bankari, do otadžbine (do potrošača, prim. a.) ne drže ništa i spremni su da je napuste, ako se pojavi ma kakva opasnost“ i da su „trgovci spremni da eksploatišu celu kuglu, da menjaju državljanstvo, da lažno bankrotiraju, da bi nekoliko dana potom terevenčili u drugom mestu“. Nisam nameran da budem sudija, niti advokat u ovom „predmetu“. Namera mi je da govorim jezikom struke, s pozivom na savremenu teoriju i progresivnu praksu, s jedne strane, i da u ulozi potrošača/“kralja“, s druge strane, iznesem svoje mišljenje. Poznato je da Furijevi stavovi o trgovini/trgovcu nisu dobili pravo građanstva u literaturi – nisu prihvaćeni kao relevantna doktrina. Navodimo ih kao ispovest čoveka koji je stasao u trgovačkoj porodici, optužujući, pritom, oca da vara mušterije u radnji. A svom gazdi bacio je u more pirinač, jer ga nije hteo prodati, već je čekao nestašicu kako bi povećao cenu. Ruku na srce, ne može mu se osporiti moralnost, koja je danas „redak“ resurs. I potpisniku ovog priloga, kao potrošaču, puniji su korpa i novčanik, nakon akcije „Bolja cena“. Istina, brine me održivost ovog programa na duži rok. Prvenstveno zbog toga što je u „dvoboju“ države i tržišta uvek pobeđivala nevidljiva ruka tržišta. Vidljiva ruka države zna povremeno da zamahne „mačem“ i na slobodnom tržištu, kad trgovci i bankari zbog srebroljublja zaborave „kralja“/potrošača, koji je iznad i ispred svih vrednosti. To ne treba ni da nas čudi, ako znamo da tržišni zakoni deluju mimo volje države, poput prirodnih. Država ih može propisati, ali će oni kad-tad pobediti sva ograničenja. Rezultat takmičenja ponude i tražnje (pro)glasiće cena. Taj (ne)ravnotežni tržišni mehanizam iznedriće viši/niži profit u zavisnosti od pregrejanosti ili zahlađenja tržišne utakmice. S druge strane, kao što je u čoveku, prirodno, ugrađena ljubav prema svemu što je lepo, tako da su zarad ljubavi vođeni i „ratovi“, logično je očekivati da je i pohlepa za profitom ugrađena u strategiju poslovanja trgovinskih lanaca. Zato mi prepoznavanje pohlepe kao glavnog generatora inflacije liči na pogled kroz špijunku, s namerom da dosegnemo vidikovu liniju. Stoga je „presuda“, izrečena na bazi pohlepe za profitom nepotpuna i biće procesuirana „višem“ sudu – tržištu, na ponovni pretres. To je i logično ako znamo da bi inflaciju trebalo posmatrati kroz prizmu višeslojnog teleskopa, umesto kroz špijunku na vratima. To znači da moramo sagledati celokupan lanac snabdevanja, od njive do trpeze. Zato nam je potreban strategijski osmišljen projekat razvoja trgovine. I on ne bi bio novitet ovog doba, već logičan potez Vlade Srbije, koji je preduziman uvek kada bi se na tržištu pojavili ovakvi problemi. Pomenuću Strategiju i politiku razvoja trgovine Republike Srbije (Ministarstvo trgovine, 2003. i 2009) u kojoj je učestvovao i potpisnik ovog teksta. Saznanja do kojih su došli učesnici ove(ih) strategije(a) poslužila su kreatorima ekonomske politike kao platforma za donošenje odluka, s jedne strane, i fino podešavanje razvoja trgovine strategijom odmerenih koraka, s druge strane. Univerziteti, naučnoistraživački radnici i ugledni privrednici su sagledavali i (iz)brusili taj društveno-ekonomski amalgam kao što je trgovina. Čuo se i uvažavao glas istraživača. Nadam se da će se taj glas ponovo čuti. Do tada, očekujem da će program „Bolja cena“ biti održiv i da će funkcionisati kao privremeni „sporazum“ Vlade i trgovine. S napomenom, da bez sagledavanja ostalih poroznih mesta na tržištu robe, usluga i kapitala, ne može biti dugoročno održiv. Proglašenje samo jednog krivca, kao što je trgovina, za inflaciju, nisu najbolja (pr)ocena društveno-ekonomskih performansi nacionalne privrede.

Autor je redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Nišu i član Predsedništva Naučnog društva ekonomista Srbije

Sreten Ćuzović Otilo