Nakon što je priča o nesebičnom gestu novopazarskog taksiste Mesuda Mašovića obišla region, oglasila se Ana Šćepanović, članica porodice kojoj je pomogao. Njenu objavu na Facebooku, koja donosi dirljivu ispovijest o neočekivanoj pomoći u trenutku velikog životnog iskušenja, prenosimo u cijelosti:
Želim sa vama da podelim jednu neverovatnu situaciju koja nam se dogodila pre dva dana. Pošto svakodnevno čitamo loše vesti i gubimo veru u dobre ljude, ovo je priča koja će upravo tu veru vratiti! Zato i želim da priča dođe do što većeg broja ljudi.
Utorak, 15. oktobar, ustajem u 6:30h i spremam se za posao, misleći da će to biti još jedan dan kao i svaki drugi. Dolaskom na posao saznajem da je preminuo kolega, mlad i divan momak. U kancelariji tuga, suze, dan ipak nije mogao gore da počne. Umorna i iscrpljena samo čekam veče da legnem i pokušam da odmorim posle lošeg dana, međutim oko 20h mi zvoni telefon, zove me tata, pričali smo pre pola sata i rekao mi je da pokušam da se smirim i budem dobro, a sada me zove da mi saopšti još jednu lošu vest.. Javljam se i govori mi da mi je preminuo stric, njegov brat od ujaka, iznenada, nije bio ni star, ni bolestan, i sada oboje plačemo…
Sahrana je sutra u Podgorici, ne mogu da ga pustim da putuje sam noću, želim i da poslednji put ispoštujem strica i dogovaramo se da krenemo zajedno. Pakujem se, dečko me vozi do Ćuprije, tata iz Resavice dolazi do Ćuprije i tu se nalazimo i krećemo zajedno.
Put teče odlično, za dva i po sata smo u Novom Pazaru. 1:45h stajemo na pumpu da kupimo neku kafu da ostanemo budni, međutim ulazimo u kola i ona ne mogu da se upale. Tata pokušava više puta, ali bezuspešno. Gledamo se i bez reči znamo da isto razmišljamo – ima li ovaj dan kraja, hoće li prestati da se dešavaju loše stvari, hoćemo li uopšte stići do Podgorice.
Prilaze nam dvojica momaka, pokušavaju da nam pomognu, obojica su predivni i ljubazni. Posle pola sata, meni predlažu da pređem unutra i popijem nešto, da se ugrejem jer će ovo očigledno potrajati. Koristim priliku da se čujem sa mamom, koja je sve vreme budna, jer ne može da spava dok ne bude sigurna da smo bezbedno stigli.
Tu provodim još sat vremena, smenjuju se ljudi, momci i dalje sa tatom pokušavaju da upale kola. Oko 3:30h unutra ulazi jedan čovek – taksista, gleda kroz staklo tatu i momke koji se muče i prokomentariše ženi za kasom kako su se kola izgleda pokvarila i izlazi napolje.
Nakon 10 minuta jedan od momaka ulazi i obaveštava me da imamo prevoz do Podgorice, ja ga radosno pitam -Uspeli ste? Popravili ste auto?, a on mi odgovara -Nismo, ali daće vam čovek svoja kola.
Ništa mi nije jasno, izlazim da vidim šta se događa, tata se ubeđuje sa onim čovekom kojeg sam videla pre 10 minuta, čovek stvarno daje auto i želi po svaku cenu da pomogne. Od tate saznajem da je pitao da li je potrebna pomoć, tata mu je rekao da bi bilo super ako ima nekog majstora kojeg bi mogao da probudi sada i da nam popravi kola jer smo krenuli za Crnu Goru na sahranu bratu. Kako taksista nije uspeo da probudi majstora, dolazi i govori tati -Rešen ti je problem, stići ćeš u Podgoricu! Ja ću ti dati moj auto. Ja samo noću taksiram, idem da spavam , a ti idi završi svoj posao, čovek skida reklamu za Taxi vozilo i dolazi da da tati ključeve. Tata je naravno u šoku, ne poznajemo čoveka, a on nam daje svoja kola, ne može to da prihvati. Ali taksista je smiren, ljubazan i uporan, svestan je cele situacije, i takav uspeva da ubedi tatu da uzme njegova kola.
I tako mi oko 3:40h krećemo iz Novog Pazara put Podgorice. Zbunjeni, ne možemo da poverujemo šta nam se upravo dogodilo, šta nas je sve snašlo u poslednjih 24h i da li je moguće da postoje ljudi poput Meska. Jer kako je tata rekao -Nije on nama samo dao svoj auto, već nam je dao hleb, ono od čega zarađuje.
Mesku smo ostavili ključeve od našeg auta i oko 6:30h tati zvoni telefon. Mesko ipak nije otišao da spava, zove da pita gde nam stoji kuka za vuču, planira da odšlepa naša kola kod majstora dok još nema gužve po gradu. Tata u neverici sluša i govori kako ga je sam Bog poslao!
Oko 7:30h smo stigli u Podgoricu i odspavali sat vremena posle 25h bez sna. Bili smo na sahrani, ispratli strica i brata, i odmah krenuli nazad. Još nekoliko puta se tata čuo sa Meskom, zvao je samo da proveri kako smo, da li je sve u redu. Kakav čovek..
Oko 19h u sredu smo stigli u Novi Pazar, naš auto je bio popravljen, majstor je zamenio pumpu za gorivo koja je crkla, iako je bio u neverovatnoj gužvi, nije mogao da odbije Meska koji mu je ispričao celu priču i zamolio ga da ipak naša kola budu prioritet.
Pošto Mesko nije želeo da prihvati nikakav novac za to što nam je dao svoj auto na koršćenje, otišli smo do restorana da sednemo malo i tek tada se zapravo upoznali. Ali i bez toga smo znali da je ovaj čovek neverovatan, da nam se našao u nevolji, da nam je pomogao na način na koji nam možda ne bi pomogli najbliži ljudi.
Mesko je čovek koji vraća veru u dobre ljude, u nesebične ljude! Mesko je Mesud Mašović iz Novog Pazara i svi treba da čuju za njega! Svi treba da se ugledamo na njega, da se nađemo i pomognemo ljudima u nevolji.
Ja sam od onih ljudi koji veruju da se dobro dobrim vraća, sigurna sam u to!
Ovim putem mu se još jednom zahvaljujemo na nesebičnoj pomoći koju nam je pružio i sigurni smo da će ostati naš doživotni prijatelj!
Pročitajte još