Реаговање

Данима, недјељама, мјесецима и годинама, једни те исти и они до њих пишу о мом тобожњем антидржавном дјеловању и стравичној, ненадокнадивој штети коју сам причинила држави Црној Гори и свему црногорском. Нећу овом приликом о томе колико је црногорско (и) српско и колико има оних који мисле другачије од наречених портала и група(циј)а.

Оно о чему хоћу рећи понешто јесу двије посве невезане ствари о којима истовремено и као о повезаним пишу и разглабају двије бол(ес)но нестручне категорије – јуришници не(о)комитске струје, љубитељи лика и дјела Господара и господарчића и подучени (нећу рећу приучени, подсјећа на оно „приучени бољевички картографи“), а недоучени необољшевички (иако мисле да су страшно либерални) скрибомани и фалш журналисти.

Те двије невезане ствари су мој избор у академско звање редовног професора и оптужбе ДПС & сателита о никад издефинисаној суми којој сам дужна држави (њима) за смјене директора у току мог мандата.

Директори су смјењивани по неколико основа, често на основу мишљења просвјетне инспекције, али и након доношења закона на основу којег им је престао мандат. Директори нису добили отказе.

На ову тему у континуитету неистине износе, а пошто је у континуитету и свјесно, радије бих употребила израз који приличи намјери им: лажу Александра Вуковић Куч и Иван Вуковић. Медијско „обртање“ једне те исте приче, модерно – спин, а сваки пут с различитим сумама и бомбастичним насловима чини да ствари изгледају страшно и за мене оптужујуће.

Важно је знати да иза свега правно, (не)знањем и (не)стручношћу стоји само једна особа – заштитница имовинско правних интереса државе Црне Горе коју је, на њену и нашу жалост, поставила 42. влада – какве и које референце су у питању – питање је.

ДПС јуришницима (не бих да користим синтагму „млади лавови“ јер ни придјев ни именица не стоје) приличи да обмањују јавност о 1000 гладних породица, и „на милионе штете“. Исти наратив имала је и бивша посланица Вукићевић Станковић. Да ли се у међувремену обавијестила или је нешто друго у питању, тек не чује се више на ову тему. Ипак, она је, уз грађевинске медије, ауторка лажи о томе да „суд не може да је (мене) нађе“. То је речено само једном и суд ме је нашао, уручио ми позив, а везано за прекршајне пријаве чији епилог је по мене (био) повољан. Милијарде, „на милионе“, хиљаду…“шринкфлационисало“ је на 300 000, па на 100 000, а 1000 гладних уста на „око 250“ смјена и 140 тужби.

Зашто су сви спорови изгубљени? Не само они у којима је МПНКС тужено због смјена из јула, 2021 него СВИ. Зато, ако је судећи по утиску в.д. директора који су рочиштима присуствовали, што је „заштитница“ радила све само не штитила интересе „брањеника“. У овом случају министарства и државе. Иако није искористила сва правна средства, иако је, по свему судећи, било више рочишта (и трошка) због несавјесног приступа одбрани, заштитница је трошкове спорова које је без изузетка изгубила, одлучила да тражи од мене лично. Напомињем да никад нико из тима министарства, или, не дај Боже, ја нисмо позвани на саслушање, тј. да пред судом изнесемо нешто што би можда разјаснило рјешења и окренуло процес и пресуду у нашу корист? Овако…кадија и тужи и суди. Не знам како је родно сензитивно па је остало у мушком роду. Да ми се не замјери.

Нећу да говорим овдје о томе да се ради о преседану јер сам сигурна да је имала кога да тужи за много веће износе, али, чини се, није смјела. Понекад, у истим тим новинама, на истим тим порталима, „стидљиво“ промоле и милионске цифре које се рачунају у „државни губитак“ гледе разних спорова. Занима ме, онако феноменолошки, да ли је држава (заштитница) неки спор добила и да није, не дај Боже, не тврдим, само питам, можда (и) намјерно губила? Па се с незнањем здружио немар, а питам, не констатујем, можда и намјера? Да се то, опет питам, не зове, можда, злоупотреба службеног положаја? Нпр. кад нечему, ето тако, прође рок…па застари. А нешто милион, нешто пар милиона, милион горе, милион доље, седамнаест (17)?

Једномисленици овакве „заштитнице“ А.В. Куч и брат јој И.В. у посљедњих пар дана су „позицију у буџету од 250 000“ претворили у „суђено“ и „пресуђено“. Треба ли рећи да је и позиција остављена у буџету дефинисана по рачуну горепоменуте госпође која не зна ни ко је предложио закон, па тврди, онако „печатно“ да сам то ја? Треба ли вјеровати да су ово двоје посланика баш толико незнавени? Или је ванредни професор универзитета једнако виспрен када су бројеви у питању као када одговара на питање о војно „неутралном“ штабу НАТО алијансе? Госпођи мање замјерам. Документовано је да се не разумије ни у просте бројеве.

Што се избора у звање тиче, ствари стоје овако: Вијеће Филолошког факултета (с рекордном, да тако кажем, излазношћу од преко 50), Вијеће друштвених наука, те Сенат Универзитета Црне Горе једногласно су подржали извјештаје рецензената и изабрали ме у звање редовног професора. Дакле, питања о мом избору адресирајте мојим колегама свих идеолошких и иних опредјељења. Тужно је, дочим, што сваки полуанонимни букач добија простор да преиспитује стручност људи које свијет препознаје као врхунске англисте, професоре, научнике и преводиоце. Истини за вољу, нашао се ту и, псеудонимом потписани, колега који има мало чиме да се поноси гледе своје академске (и ине) каријере. Добро му је (у)чињело за прошлог режима. Господо моја (много „ви“ је, али ето, као омаж једноме ми извањем ђеду), пола студијског програма Енглески језик и књижевност не би било изабрано у макар једно звање без парафа тих професора. Срамота ме је ваше срамоте кад им име споменете. У било ком контексту.

У свему овоме, постоји једна добра ствар која се тиче црногорске академије (тако Енглези, а и многи други зову универзитетске професоре) – не постоји, осим код занемарљивог броја, „затрована атмосфера“. На Филолошком факултету и на Универзитету Црне Горе, хвала Богу, још станује академски дух и сви знамо ко је ко и ко колико академски хоће и може.

Весна Братић, бивша министарка просвјете и редовна професорица на Универзитету ЦГ