СТРУЊАШ: ПАТРИЈАРХ ВАРНАВА ЈЕ СВИМА БИО СВЕ

Ваша светости, Високопреосвећени митрополите милешевски и пљеваљски, Ваше преосвештенство, часни оци, Предсједниче Општине Пљевља, драга браћо и сестре,

Несвакидашња је част бити вечерас овдје у завјетном Храму Светога Саве на Врачару, за који камен темељац положи патријарх Варнава и у чије вријеме поче градња овог велелепног здања, и овдје украј Варнавиног Светог Гроба стати смјерно пред српског патријарха Порфирија који смјело греде светосавским путем, истим оним путем којим је ходио и наш Свети патријарх Варнава.

Ваша светости, предвођени нашим митрополитом милешевским Атанасијем, дођосмо вечерас ми Пљевљаци, Варнавина чеда, дођосмо Вама, нашем духовном оцу и предстојатељу да нас поучите и благословите, дођосмо да целивамо Свети Гроб нашег земљака, и донијесмо Београду на дар оно најбоље што смо имали, књигу у којој сабрасмо бисере најзнаменитијег Пљевљака. А ти бисери су његове посланице и бесједе које су се први пут нашле у једној књизи, а биле су расуте по бројним нашим манастирским библиотекама, часописима и архивима.

Мој пријатељ и колега, професор Велибор Пуповић и јанисмо ову књигу стварали ради своје славе, јер нама више славе не треба од оне коју од Бога добисмо као професори Српског језика и књижевности, већ све што смо радили,радили смо у славу Имена Божјег, а у знак спомена на славног српског патријарха Варнаву Росића.

Књига „Посланице и бесједе патријарха Варнаве“писана је по благослову митрополита милешевског Атанасија из жеље да сачинимо зборник Варнавине усмене и писане ријечи, тог расутог живоносног сјемена које је и данас,после толико времена, потребно српском народу.Књига која је вечерас пред вама, драги оци и браћо, посвећена је почившем протосинђелу Владиславу Вељковићу, настојатељу Манастира Свете Тројице крај Пљеваља, који нам је несебично помагао у нашем скромном прегнућу.

Патријарх Варнава Росић ступа надуховну и историјску позорницу српског народа у вријеме великих збивања која су природно са собом носила обиље неизвјесности. Из тог разлога патријарх Варнава својом духовном мисијом настоји да српски народ врати коријенима и ослободи га свих оних вјековних наноса који су се таложили као последица дуготрајног ропства. Његов узор на том путу је Сава Немањић, па самим тим светосавље Варнавиним посредством постаје својеврсни духовни орјентир српском народу кроз све недаће XX вијека.

Митрополит скопски Јосиф Цвијовић је у својој бесједи изговореној над одром патријарха Варнаве указао на предодређеност Варнавиног животног пута, јер је рођен у Рашкој, која се по својим етичким и етничким особинама истиче и претходи свим другим крајевима Српства и закључује да је Рашка „крај најтипичнијег нашег расног човека… Ту је основица наше прошлости, а свакао и наше будућности […] Наш блаженопочивши, вечне памети и наше захвалности достојни патријарх Варнава, син је баш тога краја и важно је подвући то, јер у његовом раду, у његовим стремљењима избија сав дух старих Немањића, избијају стремљења Светитеља Саве. У њему се овековечио тај наш динарски епски тип, тип ватреног хришћанина, истинитог православца и истовремено великог Србина националца. Он је носио целу нашу прошлост у себи.”

Апостолска  служба патријарха Варнав давала је изобилне плодове на сваком пољу. Народ се све више окретао Цркви која је доживљавала духовни процват; односи између цркве и државе су били хармонични и пуни обостране подршке и разумијевања. Међутим, прилике у свијету су биле такве да се ништа добро на глобалном плану није могло очекивати. Безбожничка идеологија широм свијета узимала је све више маха. Материјалистички дух је опијао широке народне масе. Варнава на све надолазеће опасности на вријеме упозорава  своју паству кроз посланице и бесједе и на све начине покушава зауставити надолазеће зло које је пријетило да разори све хришћанске земље и народе.

Зато патријарх Варнава указује вјерницима на неопходност чувања светосавског завјета вјере, тј. праве (истинске) вјере која је утемељена посредством Светог Саве:  „Предрага браћо и синови! Као поглавар Српске православне цркве топло вам препоручујем да свето чувате цео Христов светосавски завет вере, цео дух, све истине, све погледе на свет и живот, сва предања, све обичаје светог православља, како сте их од дедова наследили, јер су нам они сачували и веру и народност и највише помогли целом народном васкрсу, сви они састављају један јединствени ланац, који би се могао расути, када би се један беочуг из њега истргао или одбацио.

Предрага браћо и синови! Молим вас још да збијете све редове у чврсту заједницу вере, благодати и љубави, коју ће имати да спаја са унутрашње стране дух васкрслога Христа, који је суштина духа православља, а са спољне боља и чвршћа црквена организација. Таквим двоструким силама лакше ће се савладати сва искушења.”

Варнавине посланице и бесједе носе универзалне поруке, али су те поруке прилагођене временском моменту у коме настају, јер су управо писане да пастви служе као путоказ као би се лакше духовно снашла у датом времену и времену које неумитно долази. Он непрестано указује на неопходност Христовог закона у приватном животу сваког појединца, који се очитује кроз чистоту, скромност и самопожртвовање. Свог великог духовног узора, Светога Саву, Варнава непрестано призива у својим мислима и молтвама и тако постаје огледало светосавске вјере, у којој се огледа цијели српски народ. Поистовјећујући се духовно са Варнавом, народ га сматра у потпуности својим, народним патријархом. Значи да духовним посредством Светога Саве Варнава постаје директан проводник божанских енергија, које се рефлектују кроз његов лик, ријеч и дјело. Обоженог лика, охристовљеног ума и битија Варнава је смјело мисионарио духовним просторима и својом снажном ријечју освјетљавао те просторе, а у народу утврђивао праву вјеру у Бога, претпостављајући је непрестано ништавности и пропадљивости овоземаљског живота.

Да у јединству (сагласју) цркве, народа и државе почива будућност српског народа, Варнава нас учи својим последњим (завјетним) ријечима, објављеним у тексту „Значај васкрсења Христовог и светосавске православне цркве за српски народ”, и то уз помоћ библијске паралеле о Царству небеском, које је као квасац које жена ставља у три наћве (копање) брашна (Матеј 13, 33): „Три наћве брашна — то су три главна облика човечјег, друштвеног бића и живота: породица и породични поредак, општина и културни поредак и, најзад, народ и држава са народним и државним поретком. Под женом која меша квасац и три наћве брашна подразумева се истинита Христова црква чији је живи и делатни члан Српска православна црква. Српска православна светосавска црква у Христову духу уноси кроз векове Христову истину и божанску силу у српску породицу и у породичан поредак, у српску општину и у српски културни поредак. Дух Христове — светосавске српске цркве кроз векове препорађа, усавршава и учвршћује унутарњим начином биће, живот и развитак породице, општине, народа и државе.” Дакле, Варнава сматра да је Црква, попут квасца брашну, неопходна породици, општини, народу и држави. Породични, културни, народни и државни поредак је смислен само ако тежи вјечном добру људи, тј. Царству небеском. Такође, непрестано указује на то да Српска православна црква није и не смије да буде само клерикална организација, тј. да буде одвојена од народа, него да буде једно са народом. Само тада врши своју узвишену мисију. „Светосавска српска црква и њени пастири нису никада познавали клерикализам, или одвајање клира од верника некаквом преградом и господарење  клира над верницима.”

И данас, осамдесет седам година после Варнавине смрти, његова ријеч се чудотворно пројављује, али и његов светитељски лик на фрескама у Цркви Свете Петке у родним Пљевљима, Храму Христовог васкрсења у Подгорици, Цркви Свете Тројице у Теслићу… Све то се дешава као континуитет светости која се још за вријеме његовог овоземаљског живота пројављивала кроз живот у врлини и кроз духовну мисију коју је вршио у своме народу.

Варнава уистину схвата свијет као „надметање и поприште за надметање” (Св. Исак Сирин) и зато је непрестано усмјерен Богу, јер зна да се кроз њега као патријарха (духовног поглавара) излива благодат на народ. Христову науку смјело произноси пред своју паству (пред „Савина чеда”) и паства („Савина чеда”) му вјерује зато што он своју ријеч (зрење) непрестано поткрепљује властитим примјером (дјелањем). Предуслов за зритељно Варнавино делање јесте било чисто срце које је очистио кроз подвижништво. Зато он смјело излази пред свој народ као духовни стопаник и наследник Светога Саве.

Кроз Варнавине бесједе, а поготово посланице, да се јасно видјети и да се он у потпуности сјединио „са зраком божанства”, уздигао се изнад тварног бића и прекинуо сваку везу са твари. Варнавина духовна мисија усмјерена је на стварање објективних услова за потпуно сједињење човјека и Бога, тј. на охристовљен живот који му омогућава да постане „савршена личност” прожета божанском свјетлошћу. „Праведници ће засијати као сунце у Царству Божијем” (Мт. 13,43).

Варнава још на самом почетку свог духовног пута бива у потпуности свјестан чињенице да његово „зрење”, тј. знање које је стекао не може бити коначно ако није уобличено у „делању”, тј. примијењено  тамо гдје треба: „Да не бих био само теоретичар и херој с празним фразама, решио сам се да жртвујем своје личне интересе добру Православне цркве и својих сународника. У исто време, да у моме будућем животу не би било каквих неспоразума и неке врсте преваре Бога и самога себе, нашао сам за сходно да испитам унутрашњи устрој свога живота и да га прилагођавам оној форми нормалног живљења коју је објавио сам спаситељ Исус Христос, коју је тражио и тражи од сваког хришћанина, као што се види из његових речи: „Будите савршени као што је савршен Отац наш небески.” Из тих разлога се Варнава Божјим промислом враћа својој отаџбини и на духовну управу му бива повјерен народ који он додатно треба да учврсти у вјери, да га обожи, проведе кроз једно тешко вријеме и припреми за ново страдање које је несумњиво дошло избијањем Другог свјетског рата. И данас, кроз вихоре тешких времена одзвањају ријечи патријарха Варнаве: „Никаква непријатељска сила не може уништити једно друштво и један народ док год је он побожан, праведан и моралан.“

И на крају свих крајева, намеће се закључак да је патријарх Варнава својим дјелом у потпуности оправдао повјерену му духовну мисију и зато је, речено стилом Светог апостола Павла, „свима био све”. Био је глава (управитељ) Српске православне цркве, краљу Петру и Александру је био ослонац у руковођењу државом,  „углед стаду” и истински „син утјехе”.

ПУПОВИЋ: ОВА КЊИГА ЈЕ МЕДИЈУМ КОЈИ СВЕ НАС ВОДИ ПАТРИЈАРХУ ВАРНАВИ

Ваша светости, високопреосвећени митрополите милешевски, ваша преосвештенства, часни оци, предсједници општина Пљевља и Стари Град, представници Пљевљима побратимског града Ужица, браћо и сестре, помаже Бог! Своје излагање о књизи коју вечерас представљамо сажећу у једну реченицу патријарха Варнаве, а потом из ње апстаховати појединости које исијавају његову свијетлу и свету личност.

Реченица из једне од бесједа гласи: ,,Не треба никога и никада мрзети, јер, ипак, сва су зла пролазна; све су људске радње непоуздане, осуђене на пропаст унапред, ако нису у складу са истином и вечном правдом”, то су, дакле, ријечи, за наш народ, од момента упокојења прије равно 87 година, Светог, патријарха, Варнаве. Ово је једна реченица, а у њој је, рекло би се, изречено све оно што би било ко било када и било гдје могао рећи о било чему. И она, када кренемо од њеног краја, као и патријархова дјела која су у сагласју с њом, упућује на чињеницу да се Варнава сврстао међу оне бесмртнике који посједују знање – о свијету, о Истини, која је једна и вјечно иста, која је беспочетна свјетлост и представља Једно ( с великим Ј), дакле, знање о Богу.

Изрећи ове закључке није толико тешко након упознавања с ликом и дјелом патријарха Варнаве, али се поставља питање како у потпуности разумјети наведену реченицу и њену значењску дубину, тј. како је доживјети и што је најважније – како учинити да њено значење, као и суштински садржај ове књиге постану дијелом доживљаја сваког будућег читаоца. Посредством генезе наведене реченице може се, у коначном, реконструисати оно што би био патријархов свјетоназор. Каже се да су сва зла пролазна и да немају карактер вјечности. Пролазност и вјечност су именице које су везане за вријеме, те однос према том појму битно детерминише Варнавину мисао. Он на много мијеста позива вјерујући народ да се окрене догађајима из славне националне историје, како би се, угледајући се на подвиге колектива који се одупирао вјековној неправди, оснажио на светосавском путу, који је, у последњих осам вјекова, магистрални пут српског народа ка спознаји поменутеплатонистички обојене мисли о вјечности као о ономе што је добро, лијепо и истинито по себи. Човјек иде тим путем као судбински одређено биће.Провиденцијалност човјека, којем је дато или задато да се обожи, освједочава се у свему и у сваком времену.  Све што се дешава има свој дубљи смисао. Аксиденција, односно случајност, не постоји, зато се, како каже Варнава ,,у животу ниједна појава не може омаловажити”. 

Само наизглед, као противтежа тим узвишеним идеалима из прошлости стоји савременост обиљежена не борбом са спољашњим завојевачима, као што је то био случај у протеклим вјековима, већ са најјачим непријатељем – оним што је у нама самима, са нашим несавршеностима, са гордошћу и предрасудама. Међутим, непријатељ постаје привид када се схвати, како каза патријарх Варнава, да је свако зло пролазно, дакле није вјечно, као што је живот вјечан, па не може бити ни истинито. А онај који га чини, чини га прије свега себи и тиме, у најмању руку, одлаже своје спасење, односно несвјесно бира најдужи и најмучнији пут ка спознаји Истине. Патријархов поглед на историју је истовремено поглед и на савременост. Ако се човјек може окренути прошлости како би лакше појмио садашњост, јасно је да све оно што је прошло живи паралелно са оним што се одвија пред нашим очима. Вјечна садашњост је синтагма коју ће користити поједини ствараоци тога времена, попут, рецимо, Ива Андрића,  како би означили резултат до којег су дошли својим мисаоним прегнућем, то јест истину да је садашње вријеме у ствари и једино. Релативизација простора и времена код Патријарха се очитава на многим мјестима и чини да читалац често изгуби свијест о та два појма спајајући се посредством живих му ријечи са оним што је универзално и што важи за сва времена и све просторе.

Нешто што је вјечно не може бити материјално. Иако је патријарх Варнава заслужан за многа материјална добра остављена у наследство Српској православној цркви и српском народу, попут зграде патријаршије, попут темеља овог велелепног храма у којем се налазимо, те многобројних цркава, њихово подизање је било и јесте у функцији духовног уздизања цјелокупног Српства, па и човјека уопште. Стога, у једној од својих посланица ће казати да у природи не постоје само оне силе и појаве које се ,,могу видети. Тело”, бесједи он, ,,пак не може производити мисао, осећање и вољу. Кад би могло, имали би их и други живи створови на земљи. Постоји, дакле,”, говори Варнава, ,,душа која их из себе производи и која их у себи носи.” И, закључује:,,Свакодневно и вековно искуство несумњиво утврђују да се и задаци земаљског живота могу само онда истинито и спасоносно испунити када они служе као средство вечном животу.” (крај цитата)

А испуњењу земаљских задатака он приступа методично и систематично, са свијешћу о томе да пред људима који су под његовом духовном управом треба утврдити светосавски пут, одупријети се Конкордату, и тај пут омеђити законима и Уставом Српске православне цркве. Доношење тих правних аката уобличава дјеловање наше најважније духовне институције и говори о неопходности правног уређења сваке друштвене заједнице, с циљем да на крају сваки човјек служи само једном закону, закону љубави. Да би се људска природа усмјерила ка поменутом циљу и како би еволирала кроз самоспознају, неопходно је да буде уоквирена законима, чега је патријарх из Пљеваља био понајвише свјестан, упућујући стално пажњу народа на државне институције, на снагу монархије, у које је истински вјеровао, сматрајући да су Црква и Држава темељи за зидање духовног храма нашег народа. Вријеме његовог овоземаљског живота било је обиљежено кулминацијом рационалистичког погледа на свијет, оличеног у дидактичком материјализму, тј. у комунизму. Свједочећи погубности обезбожења народа, нарочито у Русији, снагом свога духа он предвиђа будући катаклизмички свјетски рат. Види побједу, али Пирову и привремену, рационализма и дехуманизоване материјалистичке науке, која ће и дословно експлодирати са атомском бомбом, која ће, парадоксално, окончати будући рат. Конкордатска криза и патријархово упокојење представљају увод у та збивања на овим просторима. А с обзиром на то да непрестано присуствујемо одузимању духовног карактера свему, а науци у првом реду, освјешћујуће дјелују ријечи које ће читалац пронаћи у овој књизи, а оне гласе: ,,Иако је наука постигла велике успехе, ипак, она није још могла сама по себи да реши највише и уједно најзначајније питање: бића и живота.” Наставак гласи:,,Тражи се да се наука, уметност, философија и сва људска енергија, па чак и морал, ослободе од сваке везе са вечним, откривеним истинама и начелима. Тежи се да се постави човек мерилом свих ствари, док се у исти мах он сматра простом материјом и док му се поставља материјални живот као једини циљ бића, живота и рада. Хоће да се породица, друштво, државни и међународни односи поставе и изграде на чистој материјалистичкој подлози, која пориче дух, вечни живот и слободну вољу, морал и моралну одговорност.” (крај цитата)Међутим, таква интенција ће, што Варнава свакако наговјештава, доживјети своју, драмским термином казано, перипетију у другој половини прошлог вијека, наћи ће се у ћорсокаку који ће бити упризорен, између осталог, и у стваралаштву постмодернистичких умјетника. Показаће се апсурдном, а у свом расплету и дефинитивном краху ће и та аномалија указати на провиденцијални карактер људског бића и посвједочити неопходности повратка духовној свијести, којој се и посредством лика и дјела патријарха Варнаве и данас враћамо. Дакле, као што је речено у првој наведеној реченици ,,све су људске радње непоуздане, осуђене на пропаст унапред, ако нису у складу са истином и вечном правдом.”

Личност овог знаменитог архијереја изузетно је комплексна и не може се обухватити ријечима колико год се неко трудио да то учини. Ту се крије узрок појављивања ове књиге. Она је медијум који све нас води патријарху Варнави и учвршћује нас на путу срца, на којем се указује Истина садржана у реченици која је била полазиште, не бисмо ли пронашли своје исходиште у ономе што је супротно мржњи, а то је, као што сви знамо, јер осјећамо, љубав.

Промоцијa књиге „Посланице и беседе патријарха Варнаве“

https://www.youtube.com/watch?v=Y2xTPj1ECI0