Авдо је некад за себе говорио да се презива Ћоровић, а некад Шахимпахић. Био је поријеклом из Бијелог Поља или како је он говорио, из Акова (стари назив Бијелог Поља). У Пљевља је доселио послије рата. Био је носач, хамалин.
Информанти су поменули два могућа разлога због којих је добио надимак Шароња: први и чешће помињан код особа које су га познавале, зато што је често имитирао авионе и експлозије, бацајући се у страну и говорећи „бу…“. Други, због своје изузетне снаге и физичких карактеристика, тако да су га упоређивали са волом („јак као во,као Шароња“). Веома је мало говорио.
У Пљевљима се говорило да је био авијатичар, међутим та прича која је кружила о њему највјероватније није
тачна. По казивању познатог пљеваљског професора и новинара Миша Зечевића који је добро упућен у
животе ове социјалне категорије, Авдо је био припадних Ханџар дивизије и у бици код Стаљинграда поред њега је експлодирала каћуша која га је распаметила. Највјероватније Авдо од те трауме вуче последице („бу“…., па залегне).

Бавио се тешким, али часним занимањем и међу хамалима је био и најцјењенији. У причама Пљевљака је остао упамћен по енормној снази. Информанти се сјећају да је џак брашна тежак сто килограма могао без одмора да носи до најудаљенијих пљеваљских насеља. Најчешће се помиње растојање од центра града до Крстате касарне, јер је велика узбрдица, дугачка око један километар коју је Авдо без проблема прелазио у једном даху. Управо због тога је био и најцијењенији међу хамалима. Напојница је зависила од добре воље онога коме је учиниo
услугу, а веома често се састојала од одјевних предмета.

Авдо је веома мало причао, али је увијек био предмет прича и то код социјално и старосно веома хетерогених категорија. О њему су причала дјеца, средњошколци и средњошколке, дјевојке, момци, жене и старији.
Генерације пљеваљских дјечака стасавале су преносећи међу собом говоркања о Авду и провоцирајући га на улици. Својом појавом привлачио је пажњу дјеце, нарочито дјечака. Добацивали су му, често га гађали разним предметима, а он би их тјерао. По свједочењу информаната, он је за дјецу био нека врста покретног циркуса. Такође се сјећају да је знао понекад и да удари неког од дјечака, што није ни мало било пријатно.
Мало су га се и плашили.

Нарочито је био популаран међу средњошколском омладином. Када су ти исти дјечаци сазрели, почели су да остварују присније контакте са Авдом. И даље им је служио као једна врста „покретног циркуса“, али су престајали са грубим добацивањем, гађањем предметима и провоцирањем. Готово сваки њихов разговор је почињао са: „Видјех Авда Шароњу“, „прође Авдо Шароња“ и сл. Самом појавом је изазивао одушевљење.

Авдо постаје предмет прича које имају најчешће сексуалне конотације. Наиме, Авдо је био импулсиван човјек који је често скривен иза жбуња или нескривен иза ограде, спуштених панталона знао да посматра тренинге пљеваљских кошаркашица и рукометашица, као и часове физичког васпитања гимназијалки, не скривајући мушкост, огромних димензија. Слично је знао да се понаша и кад дође у биоскоп. Средњошколци су сада искоришћавали његову импулсивност и потентност и често му говорили како је нека од дјевојака заљубљена у њега.

У вријеме средњошколског периода, друштва су постала хетерогена, а Авдо је ушао и у круг дјевојачких прича.
Сви су знали за ту Авдову карактеристику, којом су објашњавали и његову популарност као хамала, а нарочито
међу женским корисницима. (нпр. један од информаната у својим позним годинама се сјећа двије средњошлке које су сједјеле испод дрвета у дворишту техничке школе. Он је гледао са прозора школе у тренутку када је међу
њих дошао Авдо. Недуго затим је скинуо панталоне након чега је једна од њих отишла, а друга га одвела кући. Други информант се сјећа „Авдо се сваке зиме купао не Ћехотини, на мјесту Чардак, у насељу Шевари. Са прозора су га најчешће посматрале жене, а неке би га свратиле и на баклаву“. Двојица других информаната се сјећају да су неке од тадашњих пљеваљских хетера, одлучиле да ове приче провјере у згради Дома културе).

Тако је Авдо временом ушао у круг најинтимнијих прича међу социјално и старосно веома хетерогеним групама (дјеца, средњошколци, средњошколке, момци, дјевојке, жене, одрасли). Вјероватно је био у то вријеме најчешће помињана особа у причама.

Odlomak iz knjige: УРБАНИ ХУМОР ПЉЕВАЉА – Мр БРАНКО БАНОВИЋ
Антрополошко-фолклористичка студија