Мустафа Агић – Ага је боем. Радио је као ложач у медицинском центру, а прије тога у фабрици Пежоа у Француској.

Често, припит игра фудбал са дјецом и док стоји на голу, маниром професионалног радиорепортера, без грешке понавља састав фудбалске репрезентације Француске, шездесетих. Има таленат за пјевање, са изузетно продорним гласом и таленат за сликање (његов отац Бајрамага је био молер и углавном је богаташима изводио фине шаре. Агин брат Рамиз-Шућко је познати сликар који је живио и предавао у Бања Луци одакле је отишао у Шведску, гдје и данас слика). Просто је невјероватно, причају саговорници, како му је кућа уређена и одржавана и поред боемског начина живота и сва та уредност и смисао за молерске радове се приписује његовим генима.

Три пута се женио и са првом женом има сина и кћерку, а са трећом два сина. Прва жена му је била службеница у комуналном, није имала једну руку и била је изузетно часна и поштена жена.

Познат је по карактеристичном начину одијевања. Наиме, Ага је у тадашња Пљевља први донио европску моду са препознатљивим шеширом, одијелима и панталонама које се шире у ногавицама. На изложбу „Моји Пљевљаци“ 1996. године, Ага је на одушевљење присутних, дошао у смокингу.
Остао је упамћен и по томе што је купио фићу (која је послије његових интервенција личила на прави тркачки аутомобил) и да би доказао како је добар возач, возио је од Пљеваља до Пријепоља рикверцом.
Воли пјесму и свира хармонику. У импровизованој шупи поред куће основао је оркестар чији су чланови били Јанко Нововић и Сабит Пијаловић. На шупи су стајала два натписа: „Ага је живио док је свирао“ и „То је било вријеме кад је Ага свирао, а Сабит ударао“(пошто је Ага свирао хармонику, а Сабит бубњеве). У тој шупи често су се окупљали Агини пријатељи.

Остао је упамћен Пашин коментар изречен управо у овој шупи: „Агићу, за нас многи сматрају дасмо будале, а ми смо за њих академици“.Стално је пио црно вино „Цар Лазар“ и„Царица Милица“.
Говорио је „обавезно црно вино јер појачава крв, а не банатски ризлинг који је блијед“. Често је потенцирао у причи да је некад био неко и нешто. Данас говори: „ја сам некад пио вино ‘Цар Лазар’, а данас морам ово пиво од два литра“.

Такође је остао упамћен његов одговор на изложби „Моји Пљевљаци“, аутора Мариа Маријановића, на којој је био његов портрет са флашом вина „Цар Лазар“ у руци. Одмах поред њега је био Пашин портрет, који је за разлику од његовог био у боји.
Аги је то мало било криво, што су запазили и присутни и почели да провоцирају Агу. Ага се на то окренуо према аутору изложбе и упитао га „Што си ставио Пашу поред Цара?“, на шта је код присутних настао велики смијех.

О Аги се прича да је изузетно поштен и интелигентан. Његов комшија Момчило Бојовић, професор књижевности и бивши предсједник општине за њега је говорио да има интелигенцију академика, само што није школован. И данас кажу да има често веома трезвене и разумне коментаре на ситуацију у друштву (нпр. „Хоћемо у Европу, а не можемо са 80 евра ни овдје живјети“).

О његовој сналажљивости говори следећа прича: Ага и поред продорног гласа и боемског начина живота никад није позиван на одговорност. Дешавало би се да својим продорним гласом ремети јавни ред и мир и да за то буде пријављен полицији, али чим би полиција дошла Ага би се брзо снашао, почињао би да пјева пјесме о Титу и да га велича уз повике: „Ја сам напустио Француску гдје сам радио у Пежоовој фабрици да би дошао овде да умрем, у мојој Југославији, у Титовој Југославији.“ Полиција није имала куд него би се повукла и остало је упамћено да Ага и поред честих ремећења јавног реда и мира никада није позиван на одговорност, ни код судије за прекршаје. То је у то време био велики успјех, с обзиром да је најстрожије било забрањено пјевати у кафани и на улици.

У Пљевљима се сматра да је Ага пјевао пјесме о Титу и Југославији само због тога да би избјегао полицију. Међутим, добро упућени информант се сјећа, да је Ага док је радио у Француској био на једном пријему у Паризу или Лиону. На пријему је наша емиграција држала говоре, махом усмјерене против Тита и Југославије. На сред пријема, пред око 400-500 људи, елегантно обучени Ага устао је и својим изузетно продорним гласом опсовао више пута, рекавши да се сви носе у„п.м.“, да он воли своју земљу, да воли свој народ, да воли Тита, на шта је револтирана маса насрнула на њега, тако да је са тог пријема једва извукао живу главу.

Одломак из књиге: УРБАНИ ХУМОР ПЉЕВАЉА – Мр БРАНКО БАНОВИЋ
Антрополошко-фолклористичка студија