ОСНОВНО ОБРАЗОВАЊЕ

Услови за отварање школа су били крајње лоши, јер у цијелом „Санџаку нема нигдје ни једне здраве школе“. Од 31 основне школе, колико их је прије рата било у срезу пљеваљском, 27 је запаљено. У извјештају који је поднио Просвјетни одсјек Среза пљеваљског ЗАВНО Санџака почетком фeбруара 1945. године каже се и слиједеће: „При отварању школа било је доста тешкоћа, јер је окупатор уништио све културне и просвјетне тековине“. Но, упркос свему „се ипак успјело да се отвори оволико (43) велики број школа (…). За учионице узете су приватне зграде и прибављен је најнужнији намјештај као: обичне клупе, школска табља, сто и столица за учитеља, а одбори ће пошто почну школе постепено набављати прописан намјештај“.
Ништа боље није било ни стање у погледу наставничког кадра. У рату је погинуо велики број просвјетних радника, један дио је био и ангажован у војним јединицама и народној власти. Тако се јавља својеврсна противурјечност: на једној страни је стајала огромна маса неписмених и полуписмених који су жељели да се образују, на то су их подстицали НОП и народна власт, а на другој су увелико недостајали кадрови и други услови да им се то омогући. Нереално је било очекивати да се ове тешкоће могу превазићи наставничким кадром који ће се редовно школовати на учитељским и другим школама. Морао се пронаћи неки други краћи облик школовања. Излаз је тражен у учитељским курсевима и течајевима, које је требало организовати не само ради стручног оспособљавања, већ и ради „идејног усмјеравања“, како би идеје НОБ-а и револуције биле „правилно“ пренесене на ученике. У програму учитељских курсева који Милоје Добрашиновић, као предсједник Просвјетног одсјека ЗАВНОС-а шаље у Пљевља Илији Лопушини, поред педагошких и стручних предмета налазе се и : а) јулски устанак, б) народно – ослободилачка борба, в) народна власт и г) политичка линија. При том од Лопушине се тражи да „у духу овог програма (…) организује са среским просвјетним референтом курс за оспособљавање учитељских заступника у том срезу“. Петнаестодневни курс је одржан у времену од осмог до 23. фебруара 1945. године. Успјешно га је завршило 39 учитељских заступника. Иначе, прије овог курса у Срезу пљеваљском је држана настава у 43. одјељења са 2366 ученика и 48 учитеља, од којих је 17 било стручно, док су остали били заступници учитеља.

Један од обавезних облика стручног оспособљавања учитеља били су радни састанци који су одржавани једанпут у петнаест дана. На њима су заступници учитеља, под руководтвом искусних учитеља, прорађивали наставно градиво које је требало да се обради до слиједећег састанка.

При избору кадрова за рад у школама, као и за њихово припремање на учитељским течајевима и другим облицима стручно-педагошког и идејно-политичког усавршавања, првенствено је вођено рачуна о „идејној подобности“ кандидата. Стога извршни одбор ЗАВНО Санџака упозорава Срески НОО Пљеваља: „од наших другова из позадине добили смо неколико обавјештења да извјесни просвјетни одсјеци код среских НОО постављају и такве учитеље/ице који немају нити моралних, нити политичких квалификација за просвјетне раднике код наше омладине. На ово питање треба обратити нарочито велику пажњу“. Затим се захтијева да се досадашња постављења ревидирају, те да „нова постављења и ревизију досадашњих треба извршити у споразуму са свим члановима Среског НОО одбора, нарочито треба постићи сагласност предсједника и секретара. У одговору Срески НОО одбор се правда за учињене пропусте у два случаја и наводи: „Приликом постављења учитеља и учитељских заступника, водило се и води се рачуна о моралним и политичким квалификацијама лица, која се постављају за васпитаче омладине нашег народа.“
Материјални положај учитеља, нарочито у току 1944. и 1945. године, био је изузетно тежак. Срески НОО Пљеваља у марту 1945. године обавјештава ИО ЗАВНО Санџака да просвјетни радници „ до сада примају само војничко следовање – лично за себе, а за збрињавање њихових породица до сад се није могло учинити ништа, како за оне који су у вароши, тако и за оне који су у сеоским општинама.“ Међутим, Срески НОО Пљеваља тражи од општинских НОО, просвјетних одбора и учитеља „да се свуда оснују аналфабетски течајеви, те користе учитељске снаге, да поред рада у школи, раде и на течајевима.“

Једно од битних обиљежја поратне основне школе су честе измјене законских прописа. Иначе, први наставни план и програм за основну школу, у поратном периоду, донио је Извршни одбор ЗАВНО Санџака у јуну 1944. године. Према том документу, задатак је народне школе да ученицима пружи „основну писменост и најнужнија знања, да их оспособи да реално посматрају живот, одгајајући дјецу у духу Народноослободилачког покрета, чувања тековина Народноослободилачке борбе…“

Овај план и програм је престао да важи већ сљедеће године због прикључења пљеваљског и бјелопољског среза Црној Гори, те је на снагу и у пљеваљском крају ступио наставни план и програм који је донијело Повјереништво за просвјету ЦАСНО-а 1945. године. Ради се о доста добро разрађеном плану и програму за прва четири разреда основне школе. Након трогодишње припреме и он је замијењен наставним планом и програмом 1948. године.

Први закон о основној школи у поратном периоду донијела је Привремена народна скупштина Дeмократске Федеративне Југославије у октобру 1945. године. У складу са њим, Скупштина Народне Републике Црне Горе је 17. априла 1946. године донијела Закон о увођењу обавезног седмогодишњег основног школовања у Народној Републици Црној Гори. Њиме је прописано „обавезно седмогодишње основно образовање за сву дјецу оба пола“. Овај закон је измијењен Општим упутством о школовању у школама за опште образовање, које је донијела Влада ФНРЈ 20. маја 1952. године. Њиме је обавезно основно школовање са седам продужено на осам година. Тако је од школске 1952/53. године у Југославији уведено осмогодишње основно образовање и „сви грађани од седме до петнаесте године живота дужни су да похађају основну школу.“

Први комплетан закон о основној школи у Црној Гори у поратном периоду донесен је тек 1959. године. Од тада се закони и у овој области мијењају веома брзо, те да се само њима могло поправити стање у школама ми бисмо имали најсавршенији школски систем у свијету. Међутим, почетком деведесетих година прошлог вијека отићи ће се у другу, опасну крајност, односно доћи ће до неслућене и веома опасне бирократизације образовања, тако што ће сву власт приграбити министар просвјете, коју ће спроводити помоћу својих чиновника и само од њега зависних и њему одговорних директора.

Захваљујући припремама које су вршене прије завршетка рата, и без сумње, необично великој бризи власти у првим поратним годинама, као и огромној жељи народа да се створе какви такви услови за школовање, већ у децембру, иако су Пљевља ослобођена само мјесец дана раније, 1944. године на подручју Среза ради 27 основних школа, да би се у фебруару 1945. године њихов број повећао на 43. Истина, радило се такорећи без икаквих услова: у тијесним сеоским кућама, често са свим разредима у истој просторији, са грубим намјештајем, без учила (изузев оних која су се могла ручно израдити од дрвета, глине или камена). Наставу су најчешће држали нестручни, каткад једва писмени „учитељи“, којима су несебичну помоћ пружали стручни учитељи, тако што су им сваког петнаестог дана објашњавали шта и како треба урадити у наредних 15 дана.
Све до средине седамдесетих година прошлог вијека Пљевља су имала, сразмјерно броју становника, више ученика од југословенског и црногорског просјека. Од тада па до краја постојања СФРЈ, Црна Гора избија на прво мјесто, да би крајем овог периода Пљевља била посљедња са свега 111 ученика на 1000 становника, упркос чињеници да се једино у њима рапидно смањивао и број становника, нарочито посљедњих двадесетак година.

Од школске 1947/48. године почиње се са оснивањем седмогодишњих основних школа, које убрзо „прерастају“ у осмогодишње, тако да је већ школске 1961/62. године подручје Пљеваља било покривено школском мрежом од 15 осмогодишњих школа са 47 подручних одјељења и 9.248 ученика. Наиме, у граду су постојале двије основне осмогодишње школе: Прва (основана као осмогодишња школске 1955/56) са подручним одјељењима: Адровићи, Црљенице, Отиловићи и Вијенац и Друга (1955)* са подручним одјељењима: Комини и Илино Брдо. На сеоском подручју су постојале осмогодишње школе у: Бобову (1959) са издвојеним одјељенима у Слатини и Ограђеници; Бољанићима (1949) са одјељењима у: Глисници, Ковачу, Рађевићима, Страховом Долу и Потковачу; Грацу (1955) са одјељењима у: Мељаку, Врби, Орљи и Шљиванску; Вруљи (1947) са одјељењима у: Водном, Подборови, Маочу и Мијаковићима; Ковачевићима (1957) са одјељењима у: Крћевинама, Плањском, Сречању, Брдима и Сирчићима; Косаници (1947) са одјељењима у: Глибаћима, Левер Тари, Ђурђевић Тари и Варинама; Крупицама (1958) са одјељенима у: Вашкову, Премћанима и Пандурици; Крушеву (1958) са одјељењем у Хоћевини (касније и у Какмужима); Матаругама (1956) са одјељењима у Обардама и Козици; Оџаку (1949) са одјељењима у Боровици и Црноборима; Поблаћу (1956) са одјељењем у Присоју; Срдановом Гробу (1953) са одјељењима у: Готовуши, Крћама, Брвеници и Рудници; Шулама (1961) са одјељењима у Нангама и Честину. Од почлетка октобра 1971. године почела је са радом и Трећа основна школа у Пљевљима, са одјељењима у Рудници и Адровићима (Адровићи су раније припадали Првој основној школи).

Друштвена заједница и грађани пљеваљског подручја, с обзиром на изузетно лошу стартну основу, су заиста уложили огромне напоре у изградњи школа (до јесени 1948. године изграђено је 12 нових школских зграда), њиховом опремању и припреми неопходног стручног кадра. Рад у школи је био прва брига заједнице, тако да се, чак и из војске и других служби, повлаче просвјетни радници ради ангажовања у настави, док су за нестручне кадрове организовани разни облици стручног усавршања.

Када се ради о прве двије поратне године, број ученика основне школе је доста несигуран, јер је тешко разликовати неки боље организован аналфабетски течај и школу са неподијељеним одјељењима. Подаци су нешто сигурнији након доношења првог поратног Закона о основној школи. По њима се види да је смањивање броја ученика на подручју Пљеваља почело почетком шездесетих, а у Црној Гори почетком седамдесетих година, те да то смањење у Пљевљима чини нешто више од 64%, а у Црној Гори 20%. Значи, да се број ученика на подручју Пљеваља три пута више смањио од црногорског просјека, што је заиста забрињавајући податак.

На подручју Пљеваља од почетка седамдесетих година прошлог вијека смањује се и број становника, а од нешто раније и број ученика основне школе, с тим што се знатно брже смањује број ученика, што ће рећи да ово подручје опасно стари. На примјер, школске 1962/63. године на 1000 становника било је 205, а школске 2003/04. само 96 ученика основне школе. Значи, да је прије четрдесет година више него сваки пети становник био ученик основне школа, а данас ни сваки десети. Прије 30 година на сеоском подручју је било 5157 ученика основне школе, што је за 1700 више него што их данас има и на селу и у граду. Наиме, школске 2003/04. у градским школама било је 2907 или 84%, на сеоском подручју само 543 ученика, односно готово (9,5), десет пута мање него прије 30 година! Не само да се затварају издвојена одјељења, већ су затворене и двије матичне школе (Крупице и Поблаће). Када би се данас могли сакупити сви ученици основних школа са сеоског подручја пљеваљске општине у једном мјесту, имали бисмо једну нормалну основну школу умјесто 11, односно до скора 13 матичних (сабирних) школа. Смањење броја ученика, дакле, иде брже него два пута од смањења броја становника, упркос чињеници да се и број становника опасно брзо смањује. Илустрација овог стања ће бити још упечатљивија када, у годинама пописа становништва, упоредимо стање у Пљевљима и Црној Гори према броју ученика и броју становника.

У Пљевљима у току последњих 55 година број ученика смањио за 42%, а број становника за 1%, док се у Црној Гори број ученика повећао за 1,5%, а број становника за 64%. У времену од 1948. до 1953. године и у Пљевљима и у Црној Гори дошло до наглог смањења броја ученика основне школе, што је посљедица „ослобођења“ школе од ратних генерација. Од тада расте број ученика и у Пљевљима и у Црној Гори, с тим што је у Пљевљима тај раст, све до почетка седамдесетих година прошлог вијека, био знатно бржи од црногорског просјека, да би у наредним годинама дошло до опадања броја ученика основне школе, с тим што је у Пљевљима то било знатно брже. Наиме, у односу на школску 1970/71. годину, то смањење у Пљевлима износи 61%, у Црној Гори 19%, што је посљедица кретања броја становника, јер се у том времену број становника у Црној Гори повећао за 17%, док се у Пљевљима смањио за 24%.

Смањење броја ученика на сеоском подручју је не само забрињавајуће због пустошења пљеваљских села, већ је учинило и школску мрежу крајње нерационалном, а наставу неквалитетном. Наиме, школске 2003/4. године на сеоском подручју у матичним школама заједно са издвојеним одјељењима било је ученика: Бобово 24, Бољанићи (са Поблаћем) 33, Градац 47, Ковачевићи 16, Косаница (са Крупицама) 69, Крушево 18, Маоче 54, Матаруге 24, Оџак 153, Срданов Гроб 56 и Шула 52. Са овако малим бројем ученика, особито када се ради о вишим резредима основне школе, немогуће је обезбиједити стручну и квалитетну наставу.

Основну школу на сеоском подручју Општине прати чудна судбина. У вријеме када се оскудијевало са кадром, простором и училима из године у годину се повећавао број ученика. Сада када је, углавном, све то обезбијеђено нема ученика. Проблем технолошког вишка наставника биће све присутнији, јер ако са настави овакав тренд смањења ученика за неколике године, изузев Оџака, биће затворене све школе на селу, на подручју пљеваљске општине. Решење ће се, што се тиче ученика, морати тражити у интернатском смјештају, што ће, свакако, побољшати квалитет наставе, али и довести до великог технолошког вишка наставног особља и до даљег пропадања села.