Zemlje Zapadnog Balkana nalaze se na raskršću u pogledu budućnosti njihovih energetskih sistema. U kontekstu ispunjavanja svojih međunarodnih obaveza, izloženi su velikom riziku neusklađenosti sa obavezama u okviru Energetske zajednice (EnC), međunarodnim klimatskim sporazumima (Pariski sporazum o klimi) kao i sa zahtevima u procesa pristupanja Evropskoj uniji (EU).

Na tom putu su brojni izazovi, pre svega nasleđena zastarela infrastruktura za proizvodnju na bazi uglja, što rezultira CO2-intenzivnom proizvodnjom električne energije u regionu. Za razliku od EU, troškovi za emisije se ne uračunavaju u cenu električne energije u zemljama regiona. Uprkos ogromnom potencijalu za povećanje učešća obnovljivih izvora energije i poboljšanje energetske efikasnosti, trenutno se planiraju značajna ulaganja u fosilna goriva, posebno za proizvodnju električne energije na bazi uglja.

Postojeće nacionalne energetske strategije predviđaju izgradnju novih / zamenskih termoelektrana i novih hidroelektrana (npr. u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Kosovu) i relativno skromnu izgradnju modernih obnovljivih izvora energije, stoga ne postoji strateško opredeljenje za “zelenu tranziciju”.

Budućnost uglja određivaće cene sertifikata za emisije CO2  i ponuda/potražnja električne energije na regionalnom tržištu, ali ti trendovi nisu prepoznati u nacionalnim energetskim politikama u zemljama Zapadnog Balkana. Nažalost, kasno smanjenje / ukidanje korišćenja uglja za proizvodnju električne energije značiće veće troškove tranzicije za društvo.

Strateška opredeljenja u pogledu energetske tranzicije

Trenutno stanje ne pokazuje jasnu stratešku posvećenost energetskoj tranziciji među ključnim akterima u BiH i Srbiji. Preovlađujuća paradigma donosioca političkih odluka u ove dve zemlje je “Uobičajena praksa” (BAU pristup), temeljena na konvencionalnim tehnologijama: TE na ugalj i hidroelektranama (HE). Ključni faktor koji je identifikovan za efikasnu energetsku tranziciju je politička posvećenost njenom sprovođenju i donošenje odgovarajućih strategija i akcionih planova; gdje BiH napreduje u odnosu na Srbiju, jer se očekuje da operacionalizacija tranzicije u BiH bude omogućena ažuriranim planovima NDC-a i izradom NECP-a.

Čini se da se strateška posvećenost energetskoj tranziciji u Crnoj Gori povećava. Između ostalog, to se odražava na jasnu viziju budućnosti njene jedine TE Pljevlja. Stoga se može očekivati ​​intenzivnije korišćenje OIE u ovoj zemlji.

Međutim, rezultati istraživanja pokazuju da se manje od 10% ekperata u regionu zalaže za BAU pristup. Prema ovom pristupu, razvoj elektroenergetskog sistema trebao bi se bazirati prvenstveno na konvencionalnim tehnologijama, sa naglaskom na TE na lokalno dostupnom uglju. Zagovara se modernizacija jedinica u postojećim TE, što povećava njihovu energetsku efikasnost i smanjuje lokalno zagađenje. Predviđena je i izgradnja novih TE na lokalnom uglju, s tim da će proizvodnja biti namenjena izvozu (prvenstveno iz BiH).

Uvođenje sheme trgovanja sertifikatima za emisije CO2 (ETS) ne očekuje se pre 2030. Prelazak na OIE ne vidi se kao razvojna prilika, pa bi stoga dekarbonizacija trebala biti odložena, sa početkom intenzivnije izgradnje OIE tek nakon 2030/35, uglavnom sa fokusom na HE i vetroelektrane. Zbog toga u pristupu BAU ne postoje značajni izazovi za integraciju varijabilnih OIE (tj. solarnih PV sistema i vetroelektrana) do 2030. godine.

Oko trećine eksperata koji su učestvovali u istraživanju zalaže se za paradigmu RES Light. Prema ovom pristupu, energetska tranzicija predstavlja razvojnu priliku za zemlje u regionu.

Međutim, zbog zahteva za sigurnošću snabdevanja, smatra se potrebnim izgraditi nekoliko zamenskih ko-generativnih jedinica na mestima postojećih termoelektrana (eventualno uz opciju ko-sagorevanja uglja sa biomasom). Energetska tranzicija bi trebalo biti odložena do 2030, a fokus bi trebalo biti na obnovljivim izvorima posebno na vetroelektranama, PV i HE.

Ovaj pristup se može kvalifikovati kao “ugalj u termoelektranama za kogeneraciju kao tranzijentno gorivo”. Ovaj pristup takođe ukazuje na to da je najpre potrebno izgraditi institucionalnu infrastrukturu koja podržava razvoj OIE (pristup “fundamentals first” ili “transition ready”) tako da se postupno pojavljuju izazovi integracije OIE i razvoja infrastrukture za energetsku tranziciju (npr. prestrukturiranje elektroenergetskog sektora), što se može uraditi u narednih 5-10 godina.

Ovaj klaster stavova je najzanimljiviji za dalju analizu jer postoje mnoge nepoznanice o ključnim pokretačima tranzicije, posebno što se tiče izgradnje novih TE, npr. koliki je kapacitet zamenskih TE potreban za sigurnost snabdevanja, do kada se planira da rade nove TE i hoće li biti profitabilne s obzirom na visoki rizik od “nasukanih investicija”, da li i kada se očekuje uvođenje ETS-a i koliki je njegov očekivani uticaj na profitabilnost TE i konačno, kako će se finansirati izgradnja novih TE.

I na kraju, više od 50% eksperata koji su učestvovali u istraživanju zalaže se za paradigmu RES Plus. Prema ovom pristupu, energetska tranzicija je razvojna prilika i njenom sprovođenju treba pristupiti odmah i odlučno, sa postavljenim dugoročnim ciljevima (do 2050) i odgovarajućim intermedijarnim ciljevima (do 2030 i 2040). Taj pristup je usklađen s politikama EU.

Izgradnja novih termoelektrana na ugalj se ne podržava, dok je rekonstrukcija postojećih termoelektrana u srednjem roku moguće prihvatljiva kako bi se ispunili zahtevi EU direktiva LCPD/IED, kao i sigurnosti snabdevanja u periodu tranzicije.

Što se tiče razvoja OIE, prednost se daje tehnologijama vetroelektrana i PV, dok stavovi eksperata o malim hidroelektranama, velikim hidroelektranama i termoelektranama na biomasu/biogas nisu konvergentni. U ovom scenariju, izazovi integracije OIE već su prisutni u narednih 5 godina i postoji hitna potreba za razvojem infrastrukture za efikasnu energetsku tranziciju.