Milenka Cupara iz pljevaljskog sela Vučevo, osim što se bavi stočarstvom, svaki dan stiže da predaje đacima.

Pro­fe­so­ri­ca ru­skog i ita­li­jan­skog je­zi­ka Mi­len­ka Cu­pa­ra ži­vi sa­ma u pla­nin­skom se­lu Vu­če­vo, dr­ži kra­ve i ov­ce, i sva­ko­dnev­no, naj­če­šće pje­ške, putu­je na po­sao do 25 ki­lo­me­ta­ra (u jednom pravcu) uda­lje­nih Plje­va­lja i na­trag.

Na dva­de­set če­tvr­tom ki­lo­me­tru re­gi­o­nal­nog pu­ta Plje­vlja – Čaj­ni­če i da­lje pre­ma Go­ra­ždu i Sa­ra­je­vu, na de­snu stra­nu se odva­ja uza­ni kr­ča­nik ko­ji za­pa­zi sa­mo na­mjer­nik i onaj ko do­bro po­zna­je ovaj put i ovaj pla­nin­ski pre­dio, kao moj ko­le­ga i pri­ja­telj, Plje­vljak, pro­fe­sor, Mi­lo­rad Mi­šo Ze­če­vić.
Na­kon 800 me­ta­ra uz­br­di­ce, sti­že se na rav­nu po­vrš, u se­lo Vu­če­vo, na 1.280 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne, na ima­nje i pred ku­ću četrdesetpetogodišnje Mi­len­ke Cu­pa­re. Zna­la je da do­la­zi­mo, ču­li smo se te­le­fo­nom, i ni­je se iz­ne­na­di­la, ali nam je od­mah ka­za­la da smo mi pr­vi go­sti ko­ji su joj pre­kro­či­li prag još od je­se­nas. Ta­ko je već go­di­na­ma ot­kad su i ovi kra­je­vi opustjeli – ot­kad za­vi­ju pr­vi snje­go­vi, pa dok okop­ni, sem tra­go­va di­vlja­či, je­di­na svje­ža i stal­na pr­ti­na je ona ko­jom do svo­je ku­će sti­že Mi­len­ka Cu­pa­ra.

Ku­ća pri­zem­na, dvi­je so­be i hod­nik. Zi­do­vi i spo­lja i iz­nu­tra ob­lo­že­ni lam­pe­ri­jom ka­ko je to ov­dje odav­no obi­čaj. Dr­vo joj da­je to­pli­nu, iako je šporet hla­dan, jer do­ma­ći­ca ju­tros ni­je pa­li­la va­tru po­što se spre­ma da kre­ne na po­sao i u ku­ći ne osta­je ni­ko, jer Mi­len­ka Cu­pa­ra već sko­ro če­ti­ri go­di­ne ov­dje ži­vi sa­ma.

– Ta­ko je ot­kad mi je 2013. go­di­ne umr­la maj­ka – smi­re­no, kao da se ra­di o ne­ko­me dru­go­me, ka­zu­je Mi­len­ka, sta­me­na i tvr­da že­na ko­ju ži­vot očigled­no ni­je mi­lo­vao.

– Bi­la sam je­di­no di­je­te u mo­jih ro­di­te­lja Mi­loj­ka i Ti­ja­ne – bi­la je ro­dom od Mi­lin­ko­vi­ća tu iz su­sjed­nog Vi­sa. Do­bi­li su me tek po­sli­je pet­na­est godina bra­ka. Već u dva­na­e­stoj go­di­ni sam osta­la si­ro­če bez oca, pa je sve pa­lo maj­ci na ple­ći – da me po­di­že i ško­lu­je, ali i da pa­zi mo­ju tet­ku, očevu se­stru Mi­le­vu, ko­ja je bo­lo­va­la i bi­la ve­za­na za po­ste­lju pu­nih 26 go­di­na…

U Vu­če­vu je ne­ka­da bi­lo de­set do­ma­ćin­sta­va. Sa­da su, iz­u­zev Mi­len­ki­ne, sve ku­će za­tvo­re­ne i na­pu­šte­ne i tek u jed­nu ili dvi­je do­đe ne­ko vi­ken­dom, ali sa­mo lje­ti. Ta­ko je i u dru­gim okol­nim se­li­ma, Vi­su, Pli­je­šu, Po­bla­ću i Bo­lja­ni­ći­ma, a je­di­na još „ži­va” ku­ća, naj­bli­ži su­sje­di Mi­len­ke Cu­pa­re, uda­lje­ni su vi­še od dva ki­lo­me­tra.

Mi­len­ka Cu­pa­ra je pro­fe­so­ri­ca ru­skog i ita­li­jan­skog je­zi­ka u sred­njo­škol­skom cen­tru u Plje­vlji­ma i evo već osam­na­est go­di­na stal­no odav­de pu­tu­je na po­sao i uve­če se vra­ća ku­ći, jer u ubo­goj, oro­nu­loj šta­li dr­ži dvi­je kra­ve i dva­de­se­tak ova­ca.

– Osnov­nu ško­lu sam za­vr­ši­la ov­dje u Bo­lja­ni­ći­ma – ne­kad je to bi­la ve­li­ka ško­la, na sto­ti­ne đa­ka, sad tek pet­na­e­stak. Po­sli­je sam za­vr­ši­la gimnaziju u Plje­vlji­ma, a on­da Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet u Nik­ši­ću, gru­pu za ru­ski i ita­li­jan­ski je­zik. Do­bi­la sam od­mah po­sao u Plje­vlji­ma, gdje i sa­da radim, na­šla i stan i dvi­je pr­ve go­di­ne do­la­zi­la ov­dje na se­lo sa­mo za vi­kend i po pri­je­koj po­tre­bi. On­da sam zbog tet­ke, ali i maj­ke ko­ja je bi­la načetog zdra­vlja, mo­ra­la da se vra­tim, od­no­sno da odav­de sva­ko­dnev­no pu­tu­jem na po­sao.

– Odav­de do Plje­va­lja je ma­lo lak­še, ne­ka­ko se i pre­ba­cim, ali je mu­ka uve­če ka­da se vra­ćam, jer uglav­nom mo­ram pje­ša­či­ti. Tre­ba mi naj­ma­nje četi­ri i po sa­ta, a mo­že­te za­mi­sli­ti ka­ko je no­ću, zi­mi, po sni­je­gu i me­ća­vi pu­to­va­ti kroz ovu pu­sti­nju. Vi­še pu­ta sam i vu­ko­ve sre­ta­la, ali ogu­gla­la sam i vi­še se ni­čeg ne pla­šim. Dok mi je bi­la ži­va maj­ka, ma­kar me če­ka­la to­pla so­ba, a ot­kad nje ne­ma, čim stig­nem, u po­noć ili ne­kad i ka­sni­je, mo­ram pr­vo da na­mi­rim kra­ve i ov­ce pa tek on­da da se sta­ram o se­bi… – pri­ča pro­fe­so­ri­ca Cu­pa­ra.

A da se shva­ti ka­kva je sve to mu­ka, do­volj­no je na­gla­si­ti da Mi­len­ka u ku­ći ne­ma ku­pa­ti­la, vo­du za pi­će, pra­nje i ku­va­nje do­no­si iz uda­lje­nog buna­ra. Kra­ve i ov­ce po­ji na ma­lom vje­štač­kom je­zer­ce­tu po­red ku­će u ko­jem se sku­plja i za­dr­ža­va ki­šni­ca, a sa­ma mo­ra obez­bje­đi­va­ti si­je­no i hranu za sto­ku, dr­va i ugalj za ogrev… I sve to u sa­mo­ći, u pu­sti­nji i pla­ni­ni. Do­sta po­sla za tri mom­ka, a ka­mo­li za jed­nu žen­sku ru­ku i ne po­ma­žu joj, ka­že, pa­re, zla­tom da pla­ti ne mo­že da na­đe ne­ko­ga ko bi joj po­mo­gao oko sto­ke i od­mi­je­nio je u dru­gim „mu­škim” po­slo­vi­ma.

Mi­len­ka Cu­pa­ra, me­đu đa­ci­ma omi­lje­na i vr­lo po­što­va­na, iz­gle­da, po­naj­ma­nje ra­zu­mi­je­va­nja ima kod onih ko­ji bi pr­vi mo­ra­li da je ra­zu­mi­ju – u upra­vi ško­le i me­đu ko­le­ga­ma, ko­ji je već se­dam­na­est go­di­na dr­že u dru­goj, po­po­dnev­noj smje­ni, ko­ja joj ni­ma­lo ne od­go­va­ra. Sa­znao sam da ona ima po­lo­žen vo­zač­ki is­pit, ali, iz­gle­da, ne­ma mo­guć­no­sti da ku­pi ne­ko vo­zi­lo, a, po pri­li­ci, i ne usu­đu­je se da sa­ma kre­ne ko­li­ma tim opa­snim pu­tem, na­ro­či­to zi­mi kad bi joj ona bi­la i naj­po­treb­ni­ja…

– Mno­gi se pi­ta­ju šta će mi sve ovo. Pi­tam se če­sto i ja, ali u tre­nut­ku ka­da se poč­nem lo­mi­ti da sve ras­pro­dam i skra­sim se u gra­du, is­kr­sne su­ro­vo pi­ta­nje na ko­je ne­mam od­go­vor: a šta ako već idu­će škol­ske go­di­ne osta­nem bez po­sla ili ne bu­dem ima­la fond ča­so­va za pu­nu nor­mu – pi­ta se Cupa­ra.

Pred tom za­stra­šu­ju­ćom di­le­mom za­ću­tao je i pot­pi­snik ovih re­da­ka s na­dom da će ne­ko sta­ri­ji i moć­ni­ji od upra­ve ško­le u ko­joj ra­di pro­fe­so­ri­ca Mi­len­ka, po­tra­ži­ti od­go­vor i po­mo­ći ovoj mla­doj že­ni ko­ja ni­čim ni­je za­slu­ži­la ova­kvu sud­bi­nu, žr­vanj u ko­ji je ži­vot gur­nuo.
Piše Budo Simonović

Jed­na svi­je­ća

U bo­lja­nić­kom kra­ju se i da­nas pri­ča ka­ko je Mi­len­kin pra­djed Di­mi­tri­je Cu­pa­ra dr­žao po hi­lja­du ova­ca, pe­de­se­to­ro go­ve­di, dva­de­set ko­nja – bio doma­ćin na gla­su. Nje­go­vim sto­pa­ma kre­nuo je i nje­gov sin, Mi­len­kin djed To­dor, ko­ji je imao pet si­no­va i dvi­je kćer­ke. Cio taj sil­ni To­do­rov po­rod, me­đu­tim, da­nas se sveo na jed­nu svi­je­ću – na unu­ku Mi­len­ku.

Ra­ču­ni­ca

Od Plje­va­lja pre­ma Čaj­ni­ču pro­la­zi sa­mo je­dan auto­bus dnev­no. Kre­će uju­tro iz Plje­va­lja za Sa­ra­je­vo i uve­če se vra­ća, ali Mi­len­ki to ne po­ma­že ni u jed­nom ni u dru­gom prav­cu. Ma­lo joj je, ka­že, lak­še kad ide na po­sao, de­si se da stig­ne na je­dan kom­bi ko­ji do­vo­zi đa­ke u Bo­lja­ni­će, a po­ne­kad naiđe i ne­ko ko je po­zna­je pa je pri­mi i po­ve­ze. Kad iz­o­sta­ne i jed­no i dru­go, zo­ve tak­si da bi sti­gla na ča­so­ve. Na­pla­ti joj, ka­že, 12 do 15 eura i on­da ni­je te­ško iz­ra­ču­na­ti ko­li­ko joj se sve is­pla­ti ako se zna da ona ima pla­tu od 450 eura. Na­rav­no, kad ima pu­nu nor­mu ča­so­va. Za po­vra­tak joj ne poma­žu ni pa­re, ni­ko no­ću, po­go­to­vu zi­mi, ne kre­će tim pu­tem pa je pri­mo­ra­na da pje­ša­či 25 ki­lo­me­ta­ra.

Za­slu­žu­je sva­ko po­što­va­nje

Na­mjer­no i s raz­lo­gom smo iz­bje­gli da o njoj pi­ta­mo ko­le­ge i upra­vu ško­le, čak i đa­ke ko­ji­ma sa­da pre­da­je.

– Me­ni je pro­fe­so­ri­ca Mi­len­ka pre­da­va­la dvi­je go­di­ne – ka­že Alek­san­dar Ter­zić, mo­mak ko­ji je pri­je se­dam go­di­na za­vr­šio sred­nju eko­nom­sku ško­lu.

– Svi smo je iz­u­zet­no uva­ža­va­li zbog nje­ne str­plji­vo­sti i smi­re­no­sti, a na­ro­či­to zbog to­ga što nas ni­je sa­mo uči­la je­zi­ku ne­go i ži­vo­tu, če­ga sam postao sa­svim svje­stan tek kad sam za­vr­šio ško­lu. Mo­žda i zbog to­ga što smo svi zna­li nje­nu si­tu­a­ci­ju i ka­ko se zlo­pa­ti. Mi­slim da ona lič­no, i kao pro­fe­sor i kao čo­vjek, za­slu­žu­je od ži­vo­ta mno­go vi­še, za­slu­žu­je mno­go vi­še po­što­va­nja i uva­ža­va­nja… – sma­tra Ter­zić.