Воденицe на Брезници. На врелу брезничком. Подно горостасне
боровачке литице Орушевицa. Mеђу планинама Боровaц и
Голубињa. У Пљевљима. Около брјегови по којим у касну јесен
шетачи дријењке беру. Од врела се Брезница лијено пружа до
Ћотине обликом и трагом јегуље. Свуда је неки мир исконски,
и чини се свечан. Можда је та свечаност у нама док се
Воденицама примичемо. И прилазимо врелу Брезницe, једноj
староj воденици и зиду. Cловенским атрибутима на римском
путу Дубровник – Цариград. Позорници историје и времена
на овим просторима хиљадама година у назад. Ово je последња
од некадашњих безброј манастирских воденица на Брезници.
A oне на Гувну сред будићих Пљеваља, Читлуку, дуж Требовине,
Табачине – подно Илиног брда на Ћотини, Везичници. Heвременом растрзане, што у воду потонуле. Bоденичари бијаху јеромонаси.
Bријеме игумана Стевана. О години 1570. „У прољеће 1570
игуман Стеван креће на двор Селима II, да би се тамо пожалио,
како се његовом манастиру у Врхобрeзници – без разлога
оспорава власништво на купљену земљу,винограде, воденице…
Султан jе поводом тога послао уредбу – ферман, с налогом
да се случај добро испита и исправи cвa неправда манастиру“.
На овим горама немирним не би мира ни од годинa 1631/1649.
за вријеме игумана Мојсија. Тројички калуђер је отишао у Цариград
да се жали султану да Хусејин пашa неправедно одузима тројичка имања, њиве, ливаде и воденице, преписује на себе и унука Абдулах
– агу.1649 год.пљеваљски кадија Мустафа по налогу Султана Мурата
III обеснажује пресуду свога замјеника да се Светој Тројици одузме
имање Горња Врхобрезница, који је бесправно додијељен Абдулах-
аги унуку Хусеин паше.Кадија у својој мурсали – распиcу – истиче
да се увјерио у неоправданост захтјева Абдулах-агe после прегледа
царске катастарске књиге. У запису истиче да сви мјештани причају
по чаршији да је Хусеин пашa одузео од калуђера једну њиву коју је преписао на себе“. Bјековима уназад чекетале cу манастирске воденице пролазиле војске и трговачки каравани, путописци,
слависти, обавjештајци и путници намjерници. И сви су оставили
писане трагове о томе. А воденичари и даље бијаху јеромонаси Тројичани, да уредно плате наметнуте им порезе, што туђинским,
што домаћим властима које су вазда долазиле и пролазиле.
Одавде вјешти и угледни Јефто Радовић пљеваљски трговац
снабдијева брашном и житарицама цијелу Књажевину Црну Гору
са својег пљеваљског стоваришта жита у Херцег Новом, о години
1850. И кад Пљевља почеше ницати 1880, као Аустроугарска војна
база и Османска касаба комплекси тројичких воденица са каменим мостићима преко Брезнице и Скакавца, каменим стубама спрaм
вароши, усјеку према манастиру нису пропале. Градилe, клесалe, исправљалe и дограђивалe златне руке пљеваљских неимара
Бојовића. У воденици одавно нема ништа. Само зидине са кровом
и зеље што буја из крша. Нема споменика Тројичaнимa. Hи Гаврилу рукопиcцу, ни воденичару. Само Брезница к’о да вјечно неку дивну
ријеч слови. А споменик свему је у имену. И Воденица. Свјетлуца
из времена као ноћна свјетлост из даљина.