Гост Васељенског радија Светигоре био је млади историчар Милић Дујовић са којим смо разговарали о историјату манастира Свете Тројице код Пљеваља.

„О досадашњим истраживањима овог манастира дају се издвојити домаћи и страни истраживачи као што су руски путописац Александар Гиљфердинг, потом Танасије Пејатовић,ученик Јована Цвијића, који је први направио неки пресјек манастирских докумената а касније се манастирском архивом бавио и један чувени османиста Фехим Бајрактаревић који ће објавити дио докумената која се тичу историје Манастира Свете Тројице односно докумената која се налазе у његовом архиву. Током ХХ вијека историјом Манастира Свете Тројице бавио се велики историчар Љубомир Дурковић Јакшић, доктор историјских наука. Био је један од људи који су припадали кругу цркве и као историчар негдје се налазио у сјенци али то није омело његов истраживачки дух и написао капитално дјело „Пљевља и манастир Свете Тројице до 1912 године“.навео је наш гост.

Дујовић о манастиру Свете Тројице наглашава да немамо довољно извора о самом оснивању манастира: „Први писани помен Манастира Свете Тројице датира из 7 новембра 1537 године. Прије тога ми немамо помена о манастиру али је претпоставка да је манастир Свете Тројице морао постојати прије 1465 године. О томе свједоче и археолошки налази. У околини самог манастира, на простору манастирске цркве зна се да је постојала једна црквена грађевина која је очигледно била од лошијег материјала а такође на околним брдима око манастира постојале су испоснице, тако да је манастир Свете Тројице дефинитивно један српски манастир који датира још из средњег вијека али ето нажалост у вихору историје изгубљени су историјски извори који би створили јаснију слику.“

Оно што је ,са друге стране познато, јесте чињеница да је у манастиру Свете Тројице била заступљена изузетна преписивачка дјелатност као и чињеница да је фрескопис одлично очуван и није имао великих оштећења кроз историју: „Манастир није имао неких већих оштећења кроз своју историју осим тог великог пожара средином 19 вијека када је фрескопис покривен слојем гарежа и прљавштине али није уништен, тако да је тај фрескопис јако добро очуван. Он је дјело попа Страхиње из Будимља који је био један од чувених српских фрескописаца и иконописаца из 16. вијека. Такође у манастиру Свете Тројице је била врло активна преписивачка школа, односно рад на преписивању богослужбених књига којег су вршили монаси манастира такозвани дијаци. Имамо једног познатог преписивача, јеромонаха Саву, који је преписао Минеј из 1537 године. Можемо пратити кроз читав 16. и све до половине 17. вијека богату преписивачку дјелатност у манастиру Свете Тројице тако да међу монасима који су преписивали у манастиру Свете Тројице свакако је најпознатији дијак, монах Гаврило Тројчанин, који је у манастиру радио и преписивао књиге од 1633 године до 1651 године. Његов рад је био изузетно плодан. Он је преписао велики број књига како за потребе манастира тако и за потребе других цркава и манастира. Врло богато су илустроване и књиге чији је аутор једног дијела илустрација био зограф Андрија Раичевић који је био један од најпознатијих фрескописаца и иконописаца из периода половине 17 вијека а такође је јако битно поменути да се у манастирској ризници чувају иконе које су рад Андрије Раичевића а које су јако очуване и имају велику умјетничку вриједност.

О бурној историји манастира Свете Тројице у ХИХ вјеку можемо рећи да је дијелио судбину свог народа поготово у ратовима за ослобођење и уједињење: „Када је избио Први српски устанак манастир Свете Тројице је био фактички веза између устаничке Србије и Црне Горе зато што је велики број гласника, из Карађорђеве Србије, који су преносили писма и поруке устаника светом Петру Цетињском, свраћао у манастир Свете Тројице и у њему боравио. У манастиру је највероватније у том периоду боравио и Филип Вишњић који је био велики пјесник и гуслар али и неко ко је имао активну улогу у Првом српском устанку. Године 1809 , за вријеме Карађорђеве офанзиве према Рашкој области и према Црној Гори, 11 калуђера из Манастира Свете Тројице, на челу са игуманом Авакумом ће се придружити Карађорђу код Нове Вароши. Имамо оснивање српске православне црквеношколске општине 1856 године, која је себи за циљ поставила старање о манастиру Свете Тројице али и школовање српске дјеце. Заправо то је најстарија пљеваљска школа у којој су се описмењивала православна дјеца. Оно што је јако занимљиво јесте да се почетком 19 вијека обнавља манастирски иконостас и већ ту имамо радове попа Симеона Лазовића из Бијелога Поља. У манастиру је 1859 године, уочи Ђурђевдана, дошло до великог пожара у ком је изгорио добар дио манастирског комплекса а такође у том пожару страдао је један од утицајних калуђера, јеромонах Антипа Илић, тако да тај пожар можемо ставити као једну врсту прекретнице у животу манастира у 19 вијеку. Наиме у самом том пожару страдао је и велики број књига и рукописа из манастира чиме је нажалост целокупни наш народ остао без дијела свог историјског насљеђа.“ истакао је историчар Дујовић у разговору о овом духовном и историјском бисеру не само Пљевског краја него и читаве Црне Горе и наравно Српске Православне Цркве.