Stanko Lazarević, ribar iz Bigove. Bure i nemirno more su sastavni dio ovoga posla koji nije nimalo lak, ali koji mu je ušao u krv i bez kojeg ne može. Godišnje na moru provede 250 do 300 dana. Iako je ribanje težak posao, Lazarević ga ne bi mijenjao za neki drugi. To je, kako kaže, njegov život i njegova strast. Kada negdje ode jedva čeka da se vrati i da se barkom otisne ka pučini. Svoj život je vezao za Bigovu i more koje je zapljuskuje.

Studeno januarsko jutro u Bigovi. Nad površinom mora navukla se magla, pa izgleda kao da barke lebde. Nadrealna scena kojoj samo fali brod Letećeg Holanđanina. Nenad i ja smo jedini koji prolazimo uskim putem koji vodi do male luke. Zadivljeni smo ljepotom prirode i čudesnim kontrastom i igrama prirode koje su se odvijale pred našim očima. Dok Nenad hvata detalje, ja uživam u tišini malog ribarskog mjesta. Nedugo zatim pojavila se i krupna prilika u kombinezonu u društvu povećeg vučjaka. Bio je to ribolovac Stanko Lazarević, naš „čovjek za vezu“ koji će nas svojim čamcem odvesti u ribolov. Pasara „Danijela“ bila je okovana ledom, pa ulazak na plovilo nije bilo nimalo lako. Morali smo se držati za ručke i polako se prebaciti do krme. Stanko je odvezao brod, upalio motor i naša ribolovačka avantura je započela. Vučjak nas je posmatrao sa obale, kao da nam želi srećan put i mirno more.
 – Dobro je da ste se nabundali, jer je hladno. Biće i vjetra, pa topla garderoba nije na odmet, kaže nam Stanko dok barka lagano klizi ka otvorenom moru. Nenad i ja, spremni kao za Durmitor, čekali smo dalje instrukcije od našeg barbe. Kabina je mala, taman da se dvojica mogu smjestiti kako valja. Da ne pravim gužvu stojim na otvorenom dijelu broda i uživam u prekrasnom ambijentu. U kabini Stanko razgovara sa Nenadom. Posmatram asketsku kabinu sa par osnovnih uređaja, neophodnih za sigurnu plovidbu. Tu su dvogled, par noževa, kliješta, najlon za radio vezu, mobilni telefon, navigacija sa sonarom i nadžidžani set raznovrsnih udica.

Nije bilo lako ribati malim čamcem. Tukle su i brod i ribare bure i kiše, ali evo danas su i moj stari i „Spasoje“ živi i zdravi. Interesantno je da je čamac dobio ime tako što je mnogo puta spasio i ribare i druge čamce, pa je ime više nego simbolično

TUKLE SU ME BURE

Čim smo se iz Bigovskog zaliva dohvatili otvorenog mora počelo je more da se poigrava sa barkom. Nije to bilo ništa strašno, ali dovoljno da nam pokaže kako neugodno zna biti kada udare vjetrovi, kiša i jake struje. – Ovo je jedan od ljepših dana za ribolov. Hladno je, ali je prilično mirno. No, bilo je i situacija kada sam mislio da će more poklopiti barku. Jednom sam se spremao da skinem čizme i skočim u vodu, gotovo siguran da će valovi poslati barku na dno. Srećom, do toga nije došlo i na sto muka sam došao doma, prisjeća se Lazarević nekih scena koje bi najradije zaboravio. No, to je sve, kako kaže, dio ovog posla koji nije nimalo lak, ali koji mu je ušao u krv i bez kojeg ne može. I tako on godišnje
na moru provede 250 do 300 dana. Iako mnogi misle da je u okolini Bigove lako ribati, nije tako. Mjesto je zaklonjeno od mnogih vjetrova, ali nije od južnog i jugostočnog vjetra pa more umije da bude vrlo nezgodno. Tada u selu svi dežuraju i bivaju pripravni ako se što loše desi. Srećom, niko od ribara nije stradao od nevremena.

PAVLE LAZAREVIĆ, Stankov otac, kupio je ovaj brod i dugo je njime ribao. Naš domaćin priča da se ne može izbrojati koliko je ribe njime izvađeno.

PRVA LJUBAV
Stanko je počeo da lovi sa 14 godina. Kaže da je to bila ljubav koja ni decenijama nakon toga ne gubi na intenzitetu. 
– Kako tada, tako i danas za mene je ribanje događaj od posebne važnosti, nešto sto je duboko postalo dio mene. Dok sam na barci osjećam se slobodan kao galeb. Iako je ribanje težak posao, ja ga, opet, ne bih mijenjao za neki drugi. To je moj život i moja strast. Kada neđe odem, jedva čekam da se vratim i da se barkom otisnem ka pučini, priča nam Lazarević koji je svoj život vezao za Bigovu i more koje je zapljuskuje. A to more zna da bude kao iz pjesme i kada je pravi užitak broditi i loviti. No, zna da bude i takvo da se ne mili izlaziti iz kuća. No, ribar kaže da vremenske uslove ne mogu da biraju već samo mogu da im se prilagođavaju. Taman u taj vakat dođosmo do prve bove koja označava mjesto gdje su bačene mreže. Barba je navlačio čizme i gumirane kombinezonke i kabanicu i stao na krmu. Izvlačenje mreža koje je Lazarević bacio prethodnu noć, je počelo. Ubrzo se pojaviše i prve ribe. Bilo je par krupnijih komada i nešto sitneži. Dok vadi mreže, Stanko nam priča o ribarskim tehnikama. – Za različite vrste ribe koriste se različiti tipovi mreža. Danas smo koristili „bukvaru“ i „palandar“ koja služi za lov na palamidu i tunića. Troslojnu mrežu „popunicu“ juče nijesam bacao, a njom se najbolje lovi. Sa njom možemo da uhvatimo i sipe, hobotnice i razne vrste ribe, kaže Stanko. 
Palimo motore i krećemo ka narednom mjestu na kojem se nalaze mreže.

NELOJALNA KONKURENCIJA UNIŠTAVA POSAO

Ribarski posao ne otežavaju samo ćudljivo more, kiše i vjetrovi. Mnogo teže im pada „nelojalna konkurencija“. Krivolov, krađe mreža, dinamitaši, lovci strujom, sportski ribolovci koji nesportski love više nego što je dozvoljeno… Lista poprilično duga, a ribe sve manje. Stanko kaže da sada ima mnogo manje ribe nego kad je njegov otac bio mladi ribar.
– Prije koju godinu imali smo situaciju da je jedan ribar došao da lovi sa „ludarom“, ali smo ga u tome spriječili. Naime, na debeli konop dug par kilometara koji se razapne između dvije barke na svakih pola metra do metar se stave plastične kese. Brodići plove i ribu tom napravom bukvalno izlude i lakše je hvataju. Zato se i naziva „ludara“, jer ribe preplaši, onda se lako hvataju. To je tehnika kojom se riblji fond desetkuje, priča naš sagovornik i ističe da je sreća što se kod nas ne koristi.

Za različite vrste ribe koriste se različiti tipovi mreža. Danas smo koristili „bukvaru“ i „palandar“ koja služi za lov na palamidu i tunića. Troslojnu mrežu „popunicu“ juče nijesam bacao, a njom se najbolje lovi. Sa njom možemo da uhvatimo i sipe, hobotnice i razne vrste ribe, kaže Stanko

RIBU SMO (U)LOVILI

Obišli smo četiri lokacije i sa nekih 30 kilograma ribe krenuli nazad ka Bigovi. – Uvijek može bolje, ali nije ni ovo loše. Bilo je bukve, nekoliko barbuda i palamide, tunić, nekoliko luca i jedan jastog. Žao mi je što nije bilo nekog kapitalca, lijepo bi bilo za fotografisanje. Bilo je situacija kada ulovim i ražu od 50 i gofa od 46 kila. Jednom sam ulovio 51 kilogram zubataca, što je kuriozitet, priča nam Stanko.
Ulovljena riba ide na trpezu, a dobar dio ribari prodaju. Nažalost, ne postoji organizovana služba koja bi od njih otkupljivala ulov već to rade nakupci koji ribu koju uzmu od nas prodaju restoranima i na pijacama. Tokom decembra i januara zna da bude baš loše vrijeme, pa se desi i po pet šest dana da ne mogu da isplove.
– Obično lovim sam, ali s vremena na vrijeme izađem u susret prijateljima koji žele da isplove sa mnom da bacamo ili skupljamo mreže. Ljeti, kad dođu turisti, skoro svakodnevno
imam nekog na čamcu. Ljudima je interesantno da vide kako mi radimo, i da se na otvorenom moru okupaju, kaže Lazarević. Dok smo se vraćali ka Bigovi, Stanko nam je ispričao neobičnu priču o drvenom čamcu kojim smo plovili. „Danijela“ je prije 33 godine došla u Bigovu iz daleke Aleksandrije.

ČAMAC STIGAO IZ ALEKSANDRIJE

– Moj otac je radio na prekookeanskom brodu i plovio je raznim morima. Jednom su pristali u Egipat i on je vidio brod u koji se zaljubio na prvi pogled. Bio je to pilot brod koji je
služio za prevoz posade, dostavu hrane i raznih potrepština sa obale na ukotvljene brodove. Tata je kupio čamac i ukrcali su ga na 200 metara dug brod koji je išao svojom rutom.
Moj stari se nakon nekog vremena vratio doma, a brod je tek nakon nekoliko mjeseci stigao u Bijelu na remont. Onda su ga doveli u Bigovu. To je jedan kuriozitet, jer ovako mala plovila dolaze iz obližnjih luka. Naša „Danijela“ je tako, mimo svih pravila oplovila Mediteran prije nego što je stigla do posljednje luke, priča nam Stanko.
Drveni brod nije lako niti jeftino održavati. Svake godine barka se izvlači na kopno i detaljno se pregleda, skida joj se sloj algi koji se nahvata tokom boravka u vodi. Nakon toga
slijedi šmirglanje, brušenje, kitovanje i nakon toga farbanje kompletnog plovila.
– Ja sve to radim sam i za taj posao mi treba nekoliko dana. Nije lako, ni jednostavno, ali to je nešto što se mora raditi da bi brod ostao u dobrom stanju. Samo ove osnovne
opravke koštaju oko hiljadu eura. Ako treba nešto mijenjati na motoru ili mehanici onda se taj trošak poprilično poveća. Zato je drvenih brodova ostalo veoma malo i ako država ne
uradi nešto po pitanju njihove zaštite oni će uskoro postati prošlost, kaže Lazarević koji je mišljenja da vlasnici drvenih brodova trebaju od države da dobiju neke subvencije.

RIBANJE I RIBARSKO PRIGOVARANJE
Primicali smo se molu na kojem nas je čekao vučjak. Bilo je tu još par ribara, pa je usnula Bigova dobila malo živosti. Pristali smo i Stanko je počeo sa izvlačenjem mreža i njihovim čišćenjem. Ubrzo se pojavio i čovjek koji otkupljuje ribu, pa je započela i trgovina. Mali bocun rakije je krenuo od ruke do ruke, da se ugrijemo nakon boravka na moru. Komentarišemo lov, količinu i kvalitet ribe, i pričamo iskustva sa prvog ribanja. Dok strpljivo skuplja mreže Stanko nam priča da one nijesu nimalo jeftine i da za 100 metara mreže, bez olova i kanapa treba izdvojiti barem 300 eura, dok je kompletna mreža barem duplo skuplja.
– Sitnije prepravke mreže i krpljenja radim sam. Mreže ne traju dugo. Već nakon pola godine, najduže godinu moraju da se mijenjaju. Desi se da naveče ostavimo mreže, a tokom noći ili ujutro je veliko nevrijeme, pa ne možemo da isplovimo da ih pokupimo. Struje ih odnesu ili se zakače na hridi i poprilično se oštete. So, morske grabljivice, bure i oluje kidaju mreže, ali se dešava da nam mreže – pokradu, priča Stanko i dodaje da uvijek mora u rezervi imati poneku mrežu da bi imao siguran ulov. Među neprijateljima ribara nalazi se i jedna od najsimpatičnijih životinja. Delfin, koji dnevno pojede i 70 kilograma ribe, po riječima ribara tako precizno jede njihov ulov, da bukvalno izgleda kao da ih pincetom vadi. Probleme im zadaju i morski predatori murina, ugor, hobotnica koji napadaju sve vrste ribe i kidaju mreže. Stanko je skupio posljednju mrežu i predao ribu. Uslijediće za njega kratak odmor, a već poslije podne ponovo će ovaj vrijedni ribar isploviti da baci mreže. Dan je lijep i treba ga iskoristiti. Poželjeli smo mu mirno more i dobar ulov. Pozdravljamo se i rastajemo, srećni što smo imali prilike da se sprijeteljimo sa ovim divnim čovjekom.

SPASOJE“ JAČI OD BURE I OLUJE
Čamac „Spasoje“, vezan u marini, privlači pažnju među drugim plovilima. Mala drvena barka duga šest, a široka dva metra, stigla je iz Hrvatske 1914. godine. Godina kada je napravljena nije poznata, no po njenom izgledu ne bi se reklo da više od jednog vijeka siječe talase. Lazarevići je dobro paze i redovno opravljaju pa „Spasoje“ može uvijek da se otisne na pučinu. 
Pavle Lazarević, Stankov otac, kupio je ovaj brod i dugo je njime ribao. Naš domaćin priča da se ne može izbrojati koliko je ribe njime izvađeno.
– Nije bilo lako ribati malim čamcem. Tukle su i brod i ribare bure i kiše, ali evo danas su i moj stari i „Spasoje“ živi i zdravi. Interesantno je da je čamac dobio ime tako što je mnogo puta spasio i ribare i druge čamce, pa je ime više nego simbolično, sa ponosom u glasu priča Stanko.
Čika Pavle, koji već uveliko gazi devetu deceniju, neumorno radi oko broda i s vremena na vrijeme isplovi da ulovi ribu, kao što je decenijama radio. On je primjer kako duh i želja znaju da nadvladaju prepreke pa makar bile one breme godina i nemirno more.

NASLJEDNIK NEĆE U RIBARE
Stanko nam kaže da ima sina i ćerku. Sin mu ima 14 godina, upravo onoliko koliko je on imao kada je počeo da se bavi ovom teškom, ali lijepom rabotom. Ribar kaže da ne zna da li će sin naslijediti familijarni posao.
– On ima ljubav prema ribanju, ali ne toliko jaku da bi mu to bio životni poziv. Neka radi ono što mu je srcu drago i ja ću biti zadovoljan, kaže Stanko.